„Србија се никада није суочила са прошлошћу, зато је поражена на свим фронтовима; војном, политичком и економском”. „Ослобађајуће пресуде Готовини, Харадинају и Орићу имплицирају јасне закључке у погледу кривице за ратове деведесетих године”. „Сви ми знамо да је Србија одговорна за почетак рата и агресију на све суседне земље”.
Читалац можда већ наслућује чије су ово изјаве. Све је то протеклих година и месеци изрекла Соња Бисерко, председница Хелсиншког одбора за људска права у Србији. Све су то карактеристични ставови по којима је госпођа Бисерко одавно препознатљива у нашој јавности.
Зашто нам је сада поново важна Соња Бисерко? Зато што је из Загреба пре два дана дошла вест да Хрватска јача свој правни тим за спор са Србијом пред Међународним судом правде у Хагу и да ће госпођа Бисерко бити једна од првих сведока Загреба када једном почне расправа пред овим судом по тужби Хрватске (и контратужби Србије) које се међусобно оптужују за геноцид у ратовима деведесетих на територији Хрватске.
Другим речима, Србија и Хрватска су све даље од вансудске нагодбе о којој се последњих година пуно причало, а последњи пут приликом недавне посете хрватског председника Иве Јосиповића Београду. Када се председник Србије Томислав Николић том приликом заложио за повлачење тужби уз опаску да „добри пријатељи не иду на суд”, Јосиповић је узвратио да ће на суду бити изречено много тога што није пријатно за чути, али ће то ипак бити „историјске истине”.
Историјске истине? Загреб на клупу за сведоке у Хагу позива Соњу Бисерко како би се утврдиле историјске истине? Каква иронија, да ауторка изјава с почетка текста буде неко ко ће да допринесе истини и помирењу у региону.
И српски правни тим, како сазнајемо, добија појачање, иако се стиче утисак да су потези Београда помало изнуђени, више као невољна реакција на вести које стижу са оне стране границе.
Управо такав однос „акција-реакција” обележио је све ове године од када је Загреб подигао тужбу против Београда. Србија је дуго оклевала, пуних десет година, са противтужбом, а све у нади да до процеса у Хагу ипак неће доћи. Зато је контратужбу којом Загреб терети за геноцид над српским становништвом поднела првих дана 2010. године, тачно две године пошто се међународни суд у Хагу огласио надлежним за овај спор.
На корак од договора, или се бар тако чинило, били су и бивши председник Србије Борис Тадић и још актуелни хрватски председник Иво Јосиповић. Поготово после Тадићевог извињења у Вуковару у новембру 2010. године хрватским жртвама сукоба из ратова деведесетих. Али ни такви тонови нису резултирали формалном одлуком о повлачењу тужбе. Сада је питање дана када ће и формално бити донета одлука хрватске владе да се не одустаје од спора. Политичка одлука, очигледно је донета.
Срб Times 
Хрвати имају верне савезнике који их саветују и увежбавају да постану прагматични. Непријатељ који је на коленима мора се дотући како му (барем у блиској будућности) не би пало на памет да се уздигне и покуша да их угрози. Само болестан, програмиран, уцењен или подмићен ум може да претпостави како ће се човек попут председника РХ, исти онај који је коаутор хрватске тужбе за геноцид – преко ноћи заљубити у свог србијанског колегу, и одушевљен дочеком у Београду своју владу позвати да одустане од спора у Хагу. О каквом год од поменутих умова да се ради, логично је закључити да нам се не пише ништа добро. „Они“ уз нашу прећутну сагласност владају Србијом и одлучују о нашој судбини… Ми смо ти који смо их на власт довели, и ми смо ти који немамо памети и снаге да их позовемо на одговорност. Док се цео нормалан свет труди да вршиоце власти ограничи законима, српски „веб“ је затрпан идејама о томе како би се требало организовати и „изабрати“ србског цара, који би се ондаК удружио са својим руским колегом – па да нас и Бог погледа. Дакле, Србима не требају слобода, моћ и преузимање одговорности за сопствену судбину, већ – газда, спонзор и кривац за (предстојеће) поразе и неуспехе. Из наведеног се види да ма шта мислили о себи, ми једноставно нисмо способни да владамо собом; ми смо друштво које је дубоко подељено између издајничко-плаћеничког, евроатлантског и маснокопитарског, дембелског лобија псеудоинтелектуалаца „евроазијске“ провинијенције жељних чврстих удова и лукративних именовања.
Какогод, сведочење Соње Бисерко пред Међународним судом правде биће изразито антисрпско – какво једино и може да буде, пошто је поменута особа и те како заинтересована страна у спору: Особа је од стране тужитеља одликована за велике заслуге при успостављању „неовисне и самосталне Републике Хрватске“; рођеног брата као припадника ХВ убили су јој „побуњени Срби“… Након распада СФРЈ (која се према њеним „опетованим“ исказима распала на иницијативу и уз одлучујући утицај Срба) пропала јој је дипломатска каријера… Треба ли још разлога због којих нас, Србе, Соња Бисерко с правом мрзи? Је ли могуће да смо толико на дну ланца исхране да ништа не схватамо ни када нам се „нацрта“? Јесмо ли уопште колко-толко нормални и има ли шансе за нас?