Чеда Бугарски

Први рукометни клуб у Бечеју формиран је 3. септембра 1957. године.

Екипу су сачињавали ђаци Школе ученика у привреди, Економске школе и Гимназије, док су први тренери били професори физичког васпитања Андраш Балог и Нандор Клима.

Надареност ових момака и њихов упорни рад почели су да доносе резултате, па је екипа из године у годину прелазила у све виши ранг такмичења. Од 1964. године, па до 1968. године ова заиста изузетно квалитетна екипа покушавала је да се домогне Прве савезне рукометне лиге, али током квалификационих мечева доживљава неуспех, на горко разочарење Бечејаца. У међувремену, извршена је реорганизација лигашких такмичења и формирана је јединствена Српска републичка лига. Из ње су два првопласирана тима имала проходност у Прву савезну лигу. Иако су били високо пласирани, ни тада им се није посрећило да пређу у жељени ранг такмичења. Колико ли је пута о томе одлучивао само гол или (не)исправна судијска одлука! Према речима једног од њихових тадашњих тренера, они као да су одавно били прерасли Српску републичку лигу, али као да нису били довољно „зрели“ за Прву савезну лигу.

Ипак, међу тим младим бечејским талентованим рукометашима, издвајао се један, онај који је постао члан рукометне репрезентације „велике“ Југославије – Чеда Бугарски.

Рођен је 1943. године у Бечеју. Отац му се звао Зоран, а мајка Олга. Имао је и брата Светозара. Као ђак Школе ученика у привреди, почео је прво да тренира фудбал. Вероватно због другова и друштва, почиње да тренира рукомет, за који је, изгледа, имао фантастичне предиспозиције. Био је играч те успешне бечејске рукометне екипе, заједно са Миодрагом Малешевим, Александром Обровачким, Слободаном Боројевићем, браћом Душаном и Мирославом Кричковић, Радославом Поповићем, Тибором Кењијем, Браниславом Милићевим, Стеваном Тобжићем, Миклошем Ердегом, Александром Башићем и другима. Чеда је играо на месту пивота.

Бечеј напушта 1966. године и наредних десет година игра за прволигашку екипу „Црвенке“. У новом рукометном клубу играо је заједно са Слободаном Копривицом, Слободаном Мишковићем, Зораном Живковићем – Тутом, Петром Фајфрићем и другима. Са екипом „Црвенке“ осваја првенство Југославије 1969. године и два пута Куп Југославије. Запажен због сјајне игре, Чеда Бугарски убрзо облачи репрезентативни дрес Југославије, а први наступ је био на Ташмајданском турниру. У репрезентацији је играо заједно са Хрвојем Хорватом, Абазом Арсланагићем, Зораном Живковићем, Ђоком Лаврнићем, Браниславом Покрајцем, Миланом Лазаревићем… Учествовао је и на два светска првенства, у Француској 1970. године и ондашњој ДР Немачкој, 1974. године. На оба првенства Југославија је освојила бронзану медаљу. Највећи успех са репрезентацијом је остварио на Олимпијским играма у Минхену, 1972. године, освајањем златне медаље.

Иако је био чврст као камен, дуго је памтио напорне припреме за Олимпијске игре – комплетна репрезентација је, током припрема, за ОИ, провела чак 58 дана у строгом карантину. Једног дана је, док је разговарао са супругом преко телефона, чуо да се врата хотелске собе отварају. Рекао је жени: „Ако ме сада опет зову на тренинг, искочићу кроз прозор“. Тренинга тада није било, али се олимпијско злато освајало уз много одрицања.

Иако је играо рукомет у дворанама широм света, никад није заборавио Пекинг. Причао је:

„Играло се против домаћина, хала никада већа, а публике никад више. Почне утакмица, поведу Кинези, а оно тишина. Онда би се огласио спикер у хали, а тек после тога би уследио аплауз и тако је било све до краја утакмице, ма која екипа постигла гол“.

Бечејци су се тих година тискали око својих ТВ пријемника да гледају свог Чеду у репрезентативном дресу. Хрвоје Хорват (капитен тадашње рукометне репрезентације), у својој књизи „Рукомет је мој живот“, записао је о Чеди Бугарском:

„Човек задатка. Крај њега је било немогуће у одбрани проћи, а и у нападу је био ‘незгодан’. Главна одлика му је био противнапад, где је био неухватљив. Наизглед је одавао мрког и љутитог човека. Говорили смо да треба пазити како ћеш са Чедом разговарати, док не попије своју јутарњу каву и не попуши прву цигарету“.

Из породичних разлога, враћа се у Бечеј 1976. године. Онако широкогруд и још увек пун снаге, извесно време је играо, а затим и тренирао бечејски „Фадип“. У бечејском рукомету је остао још пар година, а после је постао секретар Секретаријата за физичку културу општине Бечеј.

Разболео се 1991. године и његов животни пут се ближио крају. Умро је 4. јануара 1993. године. Иза себе је оставио жену Радмилу, сина Бојана и ћерку Тамару.

Чеда Бугарски је био проглашен за најбољег рукометаша на трећем по реду Купу првака у Загребу, 1975. године. У Сарајеву је прославио јубилеј – педесету утакмицу у репрезентацији Југославије. Постхумно је награђен златном значком Олимпијског комитета од стране председника О.К. Хуана Антонија Самарана.

Чеда Бугарски је, за сада, једини Бечејац који је освојио златну олимпијску медаљу.

Аутор: Душан Опинћал