„Никада није било мање Бога у човеку, драга браћо, него данас; Никада мање Бога на земљи него данас. Данас се ђаво оваплотио у човека, да би разоваплотио Богочовека. Данас се све зло уселило у тело човека, да би Бога истерало из тела…. Да ли се ико сећа да је земља икада била рај“.
Овако је, на Велики Петак 1924.године у карловачком патријаршијском храму, почео своју беседу ава Јустин, још један човек о којима се у Србији много прича а мало зна. Неки историчари ће већ рећи да је реч о једном од највећих умова у православљу, да је један од оснивача Српског филозофског друштва и човек који је својим постојањем цртао духовну вертикалу на коју се ослањао и покојни патријарх Павле.
А духовни значај покојног патријарха може да осети свако ко током великих хришћанских празника пролази поред манастира у Раковици, када види како у тишини читаве колоне забринутих, узнемирених људи траже неки невидљив заклон или одмор од суманутог животног темпа, од вриштеће социјалне неправде или сасвим личне несреће.
Или док стоје у близини Павловог гроба и покушавају да покрију неке унутрашње, тешке празнине, које немају никакве политичке или материјалне димензије. Само су немоћни због болести ближњих, плаше се, јер су усамљени и слаби и треба им нешто што се некада, у старинско време, звало утеха или нада.
Зато би дан када се Исус срео са Понтијем Пилатом и замолио Оца да им опрости јер не знају шта чине морао да буде дан када није пристојно бавити се владом, нити опозицијом, нити све учесталијим најавама да та комбинација ароганције и пропаганде великих сила може да оконча само у неком великом крвопролићу.
Није нимало тешко направити бројне, маштовите паралеле између најтужнијег дана за хришћански свет и друштва које годинама лебди над идејним и материјалним банкротом, нити правити игре речима и верским осећањима у којима је неупоредиво лакше повредити него помоћи, али не би било лоше да неколико наредних дана и партије и корупцију и криминал и Украјину оставимо испред кућног прага.
Ниједан од тих огромних проблема неће нестати. Чекаће нас првог радног дана, на првом шалтеру када будемо плаћали рачуне или на првом конкурсу за радно место када схватимо да је ово неправедно друштво.
Али постоји један аспект српског друштва који се готово никада не спомиње у јавности, јер није тиражан за новине и не доприноси рејтинзима електронских медија. У Србији, која јесте дубоко девастирана земља, солидарност у породици и међу пријатељима дубља је него у многим богатијим земљама.
Можда су у праву и они који кажу да је та солидарност јака баш зато што нас економска беда тера на то, али делује да је она постојала и када смо живели у срећније и богатије време. И та солидарност, која се тешко описује али се некако лако осећа, управо је она невидљива жица преко које прелазе грађани ове земље свих ових година.
Батић Бачевић / Политика
Срб Times 