Европа је прошле године сазнала да јој најбоља другарица годинама чита дневник: Америка је ухваћена како листа мејлове и прислушкује телефонске разговоре најближих европских савезника.
Европски лидери били су „шокирани” открићем бившег обавештајца Едварда Сноудена да Американци шпијунирају чак и немачку канцеларку Ангелу Меркел.
Бивши немачки амбасадор у САД Волфганг Ишингер оцењује да су трансатлантски односи због ове афере најгори још од времена рата у Ираку. Европске комесарка правде Вивијан Рединг сматра да је скандал бацио сенку на односе између ЕУ и САД.
„Најснажније савезништво на свету” стварно је на испиту, како због учесталих несугласица међу атлантистима, попут оних око рата у Ираку или Сирији, тако и због све мање заинтересованости Американаца за блиске односе са старим прекоокеанским партнерима.
Берлин је усред афере „Сноуден” урадио нешто што иначе не ради – на разговор је позвао америчког амбасадора да објасни зашто је Меркелова мета шпијунирања, које се у Вашингтону правда потребом да се САД заштите од терориста. Није ваљда она осумњичена за тероризам?
Трансатлантско пријатељство, институционализовано у оквиру НАТО, показало је слабост и током бомбардовања СР Југославије 1999. јер ни тада све чланице нису имале усаглашене ставове, да би најозбиљније било доведено у питање пред амерички напад на Ирак 2003.
Француска и Немачка нису подржале тадашњег председника САД Џорџа Буша који је спремао инвазију. Због тога их је амерички секретар за одбрану Доналд Рамсфелд погрдно назвао „старом Европом“, без снаге да делује, док је нове чланице НАТО, источне државе које су једва чекале да покажу лојалност алијанси, назвао „Новом“, младом и полетном Европом.
После рушења Берлинског зида и распада СССР-а, алијанса пролази кроз кризу идентитета, немоћна да објасни шта јој је сврха у свету после Хладног рата. НАТО и даље гарантује безбедност ЕУ која нема сопствену одбрану, али Вашингтон жели да се Европљани у оквиру НАТО мање ослањају на америчке а више на своје ресурсе. Американци више не могу да финансирају европску одбрану, и то стално предочавају европским партнерима.
Некадашњи секретар за одбрану Роберт Гејтс прекорио је савезнике речима да само пет европских чланица алијансе одваја два одсто буџета за одбрану, како захтева НАТО. Европске државе чланице НАТО су на одбрану 2008. трошиле 314 милијарди долара, а 2010. само 275 милијарди долара, између осталог и због кризе у еврозони.
Захтев са оне стране Атлантика је јасан: више улажите у одбрану јер се наши интереси неће увек поклапати па вам нећемо нужно помагати да решите своје проблеме.
Либија је показала да Европљани нису у стању да воде ратове без САД. Иако није био превише заинтересован за војну акцију против Муамера Гадафија, Вашингтон је морао да помогне европским савезницама када су ове 2011. бомбардовале снаге режима у Триполију.
Истовремено, Европа у којој је нестала бојазан од комунизма, више није средиште америчке спољне политике која се усмерила на азијско-пацифички регион. Председник Барак Обама и његови бивши и садашњи државни секретар, Хилари Клинтон и Џон Кери, тек су неколико пута долазили у посету Старом континенту.
Они који не би волели да Америка заборави Европу подсећају да трансатлантски простор повезују заједничке вредности као што су демократија, слобода и људска права и да оне у том смислу немају ближе партнере. Осим вредности, спајају их и економски интереси.
Повређен европски понос није био препрека да између САД и ЕУ прошле године почну преговори о слободној трговини. Када буде био договорен, споразум Трансатлантско трговинско и инвестиционо партнерство ће избрисати царине и друге баријере између две економије које заједно чине половину светског БДП-а и трећину светске трговине. Донеће ЕУ 120, а САД 90 милијарди долара.
Ипак, јасно је да „специјални односи” постају мање специјални. Стари континент је досад био млађи партнер. Шта ће бити у будућности? Колумниста „Њујорк тајмса” Роџер Коен сматра да ће „Америка бити заинтересована за Европу једино када је реч о томе шта њих две могу да ураде у остатку света.” Неки од последњих заједничких пројеката нису били најуспешнији: Украјина и Грузија и даље су далеко од чланства у НАТО и приближавања ЕУ.
Спољнополитички стручњак и бивши саветник за националну безбедност бившег америчког председника Џимија Картера, Збигњев Бжежински, сматра да ће у будућности, као уосталом и сада, Америка ценити евроатлантизам само када Европа буде следила америчко вођство. А када Европа не следи слепо америчке интересе, то је одмах проблем, као што је био летос када је Вестминстер гласао против заједничког напада на Сирију.
Вашингтон се пита какву сарадњу у будућности од њих очекује ЕУ када уз себе нема чак ни најсигурнијег америчког савезника, Британију која је досад словила као „амерички носач авиона”, а један њен премијер, Тони Блер, чак и за „вашингтонску пудлицу”.
Срб Times 