Искушење …

(Илустрација Срђан Печеничић)

Повремено се у животу дешавају ситуације у којима човек „пада у искушење” да учини нешто за шта сам сматра да није у реду. То је ситуација мучног обуздавања јаке жеље за чињењем нечег ризичног, опасног, забрањеног, неморалног или противзаконитог.
Када особа успешно обузда важну жељу, после тога може да осети да је нешто пропустила у животу. Када подлегне жељи, без обзира на то да ли је у томе „ухваћена” или није, она наставља да неко време то сама себи замера, осећајући кривицу. То показује да морални део личности наставља да протестује.

  • Описани унутрашњи конфликт нечије јаке жеље са усвојеном моралном нормом јесте архетипске природе и од давнина је означен као борба добра и зла у човеку. У хришћанству је схваћен као покушај злог ђавола да намами и заведе доброг човека како би се овај одрекао доброте и бога. У Фројдовој психоанализи схваћен је као борба у личности између над-ја и оно, то јест између суперега и ида, а у трансакционој анализи као борба нашег унутрашњег родитеља и нашег дечјег Ја.

Важно је рећи да жеља није увек нешто негативно, а забрана нешто позитивно. Бројне су ситуације у којима је забрана неразумна, а жеља израз спонтаног и природног импулса или потребе. Тада је жеља „добро”, а забрана је „зло”.

Да ли и мала деца улазе у ситуације искушења? Мала деца се рађају без моралних норми, тако да њима управљају биолошки програми, потребе, жеље и велика радозналост. Како нису способна да се самоконтролишу, родитељи морају да их контролишу. Конфликт између „жељеног” и „моралног” првенствено је конфликт између детета и родитеља. Током времена деца памте и усвајају родитељске поруке и вредности, тако да стварни родитељи полако постају унутрашње фигуре у дететовој психи – унутрашњи родитељ. То омогућује да се конфликт детета и родитеља „пресели” у психу, као конфликт дететовог дечјег Ја и његовог унутрашњег родитеља.

Процес усклађивања жељеног и нагонског са личним моралом унутар појединца јесте спор, тако да код већине траје до раних двадесетих година. Зато младе особе често „подлежу” својим тренутним жељама, без много размишљања о последицама таквог понашања, што често доводи до накнадног кајања.

Ситуације искушења на унутрашњем плану присиљавају особу да упореди своју жељу са својим системом вредности, да их усклади и донесе исправну одлуку. Некада је исправно да одустане од жеље, а некада да је оствари.

Када неко схвати да је погрешио, јавља се осећање кривице. Резултирајуће кајање такође доприноси развоју личности јер је присиљава да нешто научи из ситуације у којој је донела погрешну одлуку. Смисао кајања није промена прошлости, већ ново понашање у новим, сличним искушењима у будућности.

Аутор: Зоран Миливојевић
Извор: Политика

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s