5 УГУРСУЗА …

(Илустрација: bojanke.com)

Из новинарске бележнице…

ВЕЛИБОР МИХИЋ:
ПЕТ УГУРСУЗА ИЛИ, АКО ЖУРИТЕ НА ВОЗ, ЗБОГ УШТЕДЕ У ПРОСТОРУ:
ПЕТ ЛИКОВА, ИЛИ: ОД ХАЛАТА ДО ХАЈАТА, ИЛИ: ЗУЛУФИ…

Ликова, пет! Да није „мало много“?!

  • Није, тек разгледница.

Први лик: по формули…

Углађен, лепих манира, кравата према кошуљи, кошуља према оделу, одело према ципелама, ципеле према чарапама… говори као да чита али уме да слуша што је данас права реткост. Био трговац, има жену и ожењеног сина који живи, одвојено, у невенчаном браку. Хвали сина. „Раван је Тесли!“ каже. Гледам га, отац је, то! Захвалан је сину што је умео да га слуша кад је требало. Више није потребно: сам свој филозоф, практичар, „водоскок“ идеја; хоби: животно осигурање, ролери и кошарка.

Као што напоменух, он живи по формули. Удесио, себи, живот, ма ни длака не треба да се промени: пракса потврдила.

Ујутро устане у 7.00. Склекови, тоалета, доручак. Начне прву бочицу мултивитамина коју му жена припреми (три дневно испије к’о ништа!). Показује какав има тен: „дечје дупенце“, а година… иха-хај! Важно је живети по доброј формули, каже.

У 10.00 излази у околину, шета, седне на клупу, прича с познаницима, чим неко започне тешку тему, он га пресече лаком (темом)! Пусти проблеме, мисли на живот! Сва мудрост живота је да увече мирне главе легнеш на чист јастук!

Брзо дође повратак кући: у 12.00 иде на ручак. У приземљу се јаче накашље, знак да жена сипа супу с резанцима или парадајз-чорбу или чорбу с мешаном зелени! Трипут опере руке, сигурно је сигурно. Па за сто! Обавезно парче посног меса и салата! Па на спавање! Сан је поклон од Бога! Ђаволи никад не спавају!…

Сат га пробуди у 16.30, одмах се дохвата оне друге бочице мултивитамина. Дотеривање, поподневно, па у шетњу. Шетња је изашла из раја, не батина!

Увече, пре 19.30, већ је код куће. Лака вечера: воће, или бела кафа с кифлом, или чај од нане с кексом-два, па на починак, у лепе снове!…

Други лик, EPUR SI MUOVE!… (Ипак се окреће!)…

Зваћу га Синиша. Станујемо „тераса до терасе“. „Човек-покрет“! Неуморан. Ако не трчи, онда је на бициклу! Има три бицикла. Ја, то, не разумем, али ме срамота да питам да не испаднем „овца“!

Био у Енглеској, говори енглески к’о српски! Чак је и инструктор енглеског језика. Уверен сам, кад би га Енглези чули, постидели би се пред његовим нагласком и интонацијом (бојом гласа)!

Мој Синиша је увек у журби, могло би се рећи да хита, чак, трчи. Верујем да су му такви и снови, не може да мирује! Кад се с њим сусретнем, немам кад да се поздравим: оде к’о ветар: на бус-станицу, на пијацу, на тренинг, у посету, у школу (професор је), на предавање, на изложбу, концерт, промоцију…. Синиша живи 100 км/сат! Верујем да једино не трчи у лифту, тесно је!…

Сећам се, давно сам читао: у Африци, не сећам се у којој држави, сви трче, и жене, и мушкарци, и деца; било да нешто носе („у рукама“ што би рекли неписмени као да могу у ногама!) или држе/придржавају (на глави: често „руком“): Синиша као да је рођен у том племену!…

Трећи лик: човек који је заборавио да једе!…

Неће да каже име.

У реду, нећу ни ја (мада сам сазнао). Натерао ме да пођем с њим у Болницу „Др Драгиша Мишовић“, у Београду, „части“ ме ручком! Идем из знатижеље јер – господин-лик о ком је реч – заборавио је да једе! Био је, сазнајем, у тој болници, лечио се од алкохолизма и епилепсије. Кад је залечен, добио је задатак: сваки дан у 12.30 треба да је у болничкој трпезарији да би јео јер – он – лечен и залечен – не сети се, па… такав му је рецепт!…

Пошао сам с њим: прво из знатижеље, друго, био сам гладан…

Узео сам, у трпезарјји, што и он: две фаширане, кромпир пире и салату од слатког купуса… Ја узео репете, он није… У болници, има, још, његовог старог друштва, а болесни, како ко… како од чег… (и колико до кад!).

Показује ми једног ћелавог (с којим је, једно време, делио собу у приземљу) ког су двапут скидали с канапа, у WC-у!… Упознаје ме, затим, с руменим младићем, делује ми здраво да здравије не може бити, али… Његова бољка је: два-три-четири пута… никад једном или пет пута, шест… младић легне на кревет, пружи руку и лежерно извади огледалце из фиоке, крај кревета…

Па шта, рећи ћете, важна ствар, огледалце!

Е, он огледалце приноси носу, гледа која му је ноздрва шира (а, која, ужа!) једно два-три сата!… Е, е, е!… Маните се огледала, људи! Лепи сте као слике! Бац’ огледало! Огледала су за маћије!…

Следећи, четврти, лик: моја маленкост…

Мој свет је разбацан, хтео бих на стотину страна! Да искористим све своје таленте! Све ми је тесно, споро, недовољно, хоћу, више, хоћу, све!

Мој проблем је што свем налазим ману, хтео бих да поправим све и свет око себе!

Нервирају ме отворени прозори у аутобусу кад је укључена клима!

Нервирају ме цигле на којима стоје улични киосци „у кругу Двојке“, у Београду!

Нервира ме закрпа на застави: то сам видео на једној застави испред тадашње Савезне скупштине!

Нервира ме кад кочничарка ГСП БГД у трамвају, док вози, плете! Да, и то сам видео!

Или, возач ГСП БГД аутобуса, на линији 23 за Карабурму, чита новине држећи их распрострте на волану! Док вози! Да, да, и то сам видео!

Зашто увек у мом тањиру длака, а никад у тањиру моје супруге или нашег сина, како, то?!

Све ме нервира… То је једно… Друго, „оболео“ сам од блоговања, сајтовања, сурфовања, четовања… и свих других сличних „-ања“!… Покушавам да се ослободим „хобија“, не знам да ли ћу успети, није лако…

На (једном) веома успешном сусрету о е-садашњости с погледом у будућност, у Институту „Сервантес“, у Београду, с двојицом (тројицом?) гостију Шпанаца, „гостовао“ је и наш познат редитељ Горан Марковић. Запањило ме је његово признање: био је зависник од блоговања и – гле! – једва се отргнуо!

Каже, због блоговања, његов посао је почео да трпи! Све је подређивао блоговању. Јурио је кући да блогује, толико га је та манија била обузела!…

Хм, за почетак, смањићу за 50 %, и то је нешто!… И с тим процентом, може се читати свемир интернета!…

Пети лик, зваћу га Цар јер, то, заслужује…

Предиван лик, вратио се коренима. Зида, подиже, гради за народ, свака ти част, Царе!

Кад говори, као да чита! Кад размишља, као да му шапће филозоф, све тачно, на месту, милина га је слушати!

Укратко, светски човек… Нема места на Земљи где није спустио своје стопало… Ма, могао бих, овако, до сутра, али…

Има једно „али“, мало-велико, велико-мало… оцените, сами…

Конобар му, на колицима, донесе оброк у хотелску собу. А он: ни А, ни Б… Ни хвала, ни у реду, ништа… Гледа у неку тачку, чека да конобар напусти собу… Изгледа као да је заузет (својим) мислима, па нек је, има право, и треба да је, такав човек, заузет (својим)  мислима, браво, али… брате!… како не виде конобара с оноликим колицима, с оноликим оброком, пићем, хлебом, салатом, пудингом… ма…

Ако ово прочита, молим га да се поправи!

Кад може 99 %, може и онај 1 %, па, зар није тако?!

На крају као поента: зулуфи!…

Шта: зулуфи?!…

Предугачки су ми! Треба да их скратим…

puzh

Извор: hiperboreja.blogspot.rs

Приредио:

Приредио:

Велибор Михић, књижевник из Београда
Пренело: Србисање Times

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s