Битка у којој је Живојин Мишић извео тактику за уџбенике!

Живојин Мишић (Фото: Википедија)

У тренутку када је цео свет очекивао капитулацију Краљевине Србије, вођена одлучним и енергичним Живојином Мишићем, наша војска успела је да избори победу над Аустроугарима.

  • На данашњи дан, 16. новембра 1914. године, почела је Колубарска или Сувоборска битка, најзначајнији окршај између војске Краљевине Србије и Аустроугарске у Првом светском рату. Окончана је након месец дана успешном противофанзивом коју су извеле снаге Прве армије под командом генерала Живојина Мишића, против бројније и боље опремљене аустроугарске војске, у тренутку када је читав свет очекивао вести о капитулацији Краљевине Србије.

Пре Колубарске битке искусни стратег и ратник Радомир Путник је сумњао да српска војска може изаћи на крај са надирућим аустроугарским трупама. На то су утицали и поразни извештаји са фронта. Команданти дивизија су јављали да читаве јединице одступају у нереду и паници. Хаос је захватио српску војску у толикој мери да ни стрељање војника због самовољног напуштања јединица није имало никаквог ефекта. Код већине војника се видела премореност и жеља да се све једном заврши, поручивали су „да дођу да се бију Краљ Петар и Никола Пашић, ако им треба“. Уз војску су одступали сељани, бабе са унуцима, ту су били и рањеници и тешки болесници…

Суочен са овако тешком ситуацијом војвода Путник је предложио да се са Аустроугарском закључи примирје и то саопштио врховном команданту регенту Александру И Карађорђевићу у Ваљеву пред тадашњим помоћником начелника штаба врховне команде Живојином Мишићем.

„Србија нема више војске, војнички рат је завршен“, рекао је Путник.

Са Мишићем је регент обишао фронт да би се уверио у стање ствари. Они су му рекли да код њих постоји воља, али да су им потребни храна и муниција. Два дана уочи Колубарске битке, у ноћи 14. новембра, командант Прве армије генерал Петар Бојовић је рањен и због тога повучен са дужности. Путник је одлучио да за команданта постави Живојина Мишића.

Испоставило се то као права одлука јер је био прави човек за командовање Првом армијом. Одлучан и енергичан Мишић је предузео мере да се смањи бујица нередовног одступања. Суочен са пробојем фронта и сопственом проценом да би повлачење по наредби српске врховне команде од 26. новембра довело до потпуног краха Прве армије, Живојин Мишић самоиницијативно доноси одлуку о повлачењу на положаје западно од Горњег Милановца и издаје наредбу да се са извршењем отпочне рано изјутра 29. новембра.

Мишић предочава своју одлуку српској врховној команди и остаје при њој иако му је предочено да ће због његове одлуке додатно бити погоршан, ионако тежак, положај осталих српских трупа, а да ће Београд, као престоница, бити практично предат без борбе.

„Нећу у овом часу никога да слушам када радим посао за који сносим одговорност. Наредио сам повлачење и остајем при томе. Дајте команду коме хоћете, али док ја остајем, има да буде како ја мислим да је најбоље за ову земљу“, забележено је да је Живојин Мишић тада рекао.

На крају српска врховна команда усваја његов предлог и издаје директиву осталим снагама да изврше повлачење по плану од 26. новембра. Упркос претњама врховне команде, Мишић је извео свој план до краја. После одмора од неколико дана и када је стигла пушчана и артиљеријска муниција. Наредио је да пешадија добро нишани, а да све друге батерије отворе ватру када примете непријатеља. Када команданти осете пометњу код непријатеља треба кренути у енергичан напад.

Наредио је општи напад на непријатеља 2. децембра:

„С пуном вољом и вером у Бога, напред јунаци!“

Хроничари су забележили да је почела фаза рата у којој су аустроугарску казнену експедицију претворили у – кажњену. Непосредно пре тога српски војници су напуштали бојно поље у нереду, а сада су јуришали на непријатеља као да сваки има три живота. Када су им се потом придружиле и армије под командом Степе Степановића и Павла Јуришића Штурма – катастрофа аустроугарске баканске војске била је потпуна. Српска врховна команда могла је да објави да нема више аустроугарских војника, само заробљеника!

Певали су тих дана српски војници:

„Дош`о Шваба све до Љига, а код Љига – заглиби га“.

Битка на Колубари спасила је Србију 1914. године. Уједно била је то велика Мишићева битка. Водио ју је у свом родном крају, у својој постојбини, и био унапређен у чин бојног војводе (маршала). За многе је то било изненађење јер је регент Александар тражио да буде суспендован зато што је две године пре тога очитао лекцију лично њему и Бојовићу.

Био је збуњен и начелник штаба врховне команде Радомир Путник. Позвао је регента телефоном и питао га шта му је то требало.

„Требало ми је да одам највеће признање човеку који није изгубио главу у време када је други већ нису имали“, узвратио је Александар I Карађорђевић.

Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен пример да се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко време реорганизује, пређе у контраофанзиву и нанесе непријатељу одлучујући пораз. Тактика прегруписавања само I армије и концентрисаног удара на VI армију (која је била развучена на широком фронту) коју је извео Живојин Мишић данас се изучава на војним школама широм света. Колубарска битка је значајна и по томе што обе војске у операцијама нису имале стратегијске резерве, којима би могле да ојачају своје линије тамо где је то неопходно, већ су то постизале пребацивањем снага са једног на други део фронта.

Извор: Мондо

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s