КАКО ЈЕ ПТИЦА ОТКЉУЦАЛА …

(Фото: Гугл)

Био је значајан празник, баш значајан, ништа није смело да се ради. Њих двоје, лежали су, мирно и немо зурили у плафон (добри стилисти би написали “пуштали времену да прође”).

– Тражи развод! – разлегло се из кухиње.

Исак и Рахела нису обраћали пажњу на то. Био је празник… значајан… Све мисли, сва дела, зна се…

– Тражи развод!… Тражи развод!… Тражи развод!…

Три реске реченице, истоветне, као иштанцоване с наковња, налик на “металан” призвук људског гласа из компјутера, “пукле” су “у ваздуху”.

– Шта брбља она птица? – огласи се Рахела после пуна два минута размишљања.

– Ма пусти, нешто булазни – огласи се Исак, али одмах…

Неко време су ћутали. Рахели је у мислима био ручак, скуван је јуче, зеље, јешће кад Исак заповеди, такав је ред. А он зна кад су гладни, сит не треба јести…

Исака је сврбео палац на нози, баш сврбео, али није пружио руку да се почеше, био је празник, ништа није смело да се ради, а он је био такав, искључив, поштовао је празник.

А онда папагај, ни пет-ни-шест, поново “одрецитова”:

– Слатки мој!… Тражи развод!… Слатки мој!… Слатки мој!…

– Птица нам је полудела! – рече Рахела.

– Ма пусти, булазни…

– Видиш ли је са свог места?

– Чекај да се мало помакнем… Видим јој реп… аха!… сад се окренула, видим јој и главу и онај глуп, глуп кљун!

– Шта ради?

– Ништа, шета по пречаги…

– Шта ли то прича?… Ком се обраћа?… Баш чудно…

– Ни ти ни ја не волимо кућне птице, свуд је вашар, у све забада нос… хоћу рећи кљун, али… али…

– На шта си мислио?

– Па на то да нам је поклоњена, а поклону се не гледа у зубе!…

– Мислио си на кљун?

– Зар нисам тако рекао?!

– Рекао си: зубе.

– Лапсус… Извини…

Опет су лежали и ћутали.

Исак је планирао да сутра мало ишмиргла једну ногу стола; ко зна зашто, сто је почео да се клати, сметало му је кад решава укрштене речи.

Рахела је одлучила да сутра прошири једну жуту хаљину; ко зна зашто, мало је почела да се гоји (она, не хаљина), али није се секирала, Исак је волео дебеле, с те стране, могла је да буде сасвим мирна…

– Чудно, зашто сад не говори?!

– Ко? – упита Исак.

– Заборавио си!… Па наша птица, папагај…

– Мапусти, хвала Богу што ћути…

– Шта ти то значи?… Као да јој је обогаћен речник… Пре је знала само “добар дан”, “како си?” и “Исак, Исак”. А сад…

– Рахела, не замарај се, пусти нас да празнујемо… Та поклон-птичурина није вредна разговора…

– Тражи!… Слатки!… Тражи… тражи… тражи!

– Шта да тражи?! – Рахела није могла да се уздржи.

Као да се њој обраћа, птица је сместа одговорила:

– Развод!… Тражи развод!… Тражи… тражи… тражи!… Слатки… слатки… слатки!…

– Јеси ли чуо?… Личи ми на Голдин глас!

– Не буди луда, Рахела, молим те!… Какве су то претпоставке?! Да не кажем инсинуације!

– Па, познато је да папагаји имитирају људске гласове… Је ли, да ти не доводиш овде Голду кад сам ја у банци?! А?!

Исак је ћутао. Ех, кад би могао да се претвори у маково зрно! Али бајке више не важе…

– Чујеш ли шта те питам?!

– Не чујем, спавам…

– Стварно, полуозбиљно, полушаљиво… питам те… Да немаш ти нешто с Голдом?!… Онако!… На љубавном плану!

– Ма каква Голда?! Мислиш што станујемо врата до врата?! То није разлог да…

– Али је распуштеница!… А познато је из праксе да распуштенице, с времена на време, морају да спавају с неким мушкарцем!

– И то сам ја?!… Свашта…

– Ћути!… Ћути!

– Зашто ме ућуткујеш?!

– Ко те ућуткује?!

– Рекао си “ћути… ћути”!

– Нисам рекао ја, то је рекла птица…

– Боже, био је то твој глас! “Скинула” те је! Птица имитира твој глас, Исаче!… Ти тако кажеш “ћути”!… Кажи “ћути”!

– Нећу….

– Кажи, понови ту реч!

– Непада ни на памет… Нисам идиот…

– Кажи кад те лепо молим!… Хоћу да упоредим тебе и нашу птицу!

– Пусти, Рахела, празник је… Не замарај нас, преклињем те…

– Исаче, реци само једном “ћути”.

– Па добро: “ћу-ти”…

– Немој да растављаш на слогове.

– Ћути.

– Јеси ли ми рекао да ућутим или си ми поновио реч?

– Рекао сам ти да већ једном ућутиш! Почињеш да ме нервираш, богами!

– Понови реч… Понови… Желим да проверим…

– О… “Ћути!”…

– Аха!… Само мало гласније као што је “рекла” птица?!

– “Ћути!”… “Ћути!”… “Ћути!” – раздерао се Исак.

– Сад сам сигурна!… Птица је “изговорила” твоје речи!… Коме су биле упућене?!…

– Ћути, Голда!… Ћути, Голда!… Слатки, мили!… Тражи развод!…

Рахела је сад била сасвим сигурна.

Све је јасно као на длану.

Исак, њен Исак, варао ју је с Голдом кад је она била у банци! О, како је могао?! Зар преко хлеба погачу?! Зар му она ускраћује “љубавно следовање”?! Па Голда мора…

Устала је, “посадила” Исака у фотељу, до зида и унела му се у лице.

– Тако, значи!… Овде се проводите док ја цркавам на послу! Птица те је “откљуцала”, Исаче, признај!

Исак је ћутао. Шта је друго мога да ради? “Аргументи” су били веома чврсти, додуше, птичји, али… али не би боље ни магнетофон!

– Птица је запамтила ваше речи, Исаче!… Понавља их!… Не можеш против Дарвина, још је он запазио да птице-папагаји умеју да репродукују људске гласове! И гласове, и снагу изговора, и интонацију! Признај!

– Ништа ја не признајем… То је само птица, глупа птица…

– Је ли?!… Глупа птица?!… А спомиње Голду!… Кажеш Голди да ћути јер те наговара да тражиш развод од мене!… Ти си ме преварио, Исаче, и добићеш развод!… Добићете оно што сте тражили! Птица те је… Птица те је…

– Знам: “откљуцала”… Не понављај тај глагол, Рахела, нервира ме… Као да ме је птица шпијунирала и “откуцала”! А ти упорно говориш “откљуцала”!

– Зар није?!… Колико пута си је овде доводио?

– Не буди дете…

– Ја преко врата, а ти код сусетке: куц-куц!… Слободно дођи, Рахела је отперјала, кревет је слободан!… Је ли тако било?! Је ли?!…

Исак је ћутао.

Шта бисте радили ви да вас птица која имитира гласове доведе у такав незахвалан положај. Наравно, ћутали бисте и ви.

Али његова жена није хтела да ћути…

– Ћути, Голда!… Ћути, Голда!… Слатки Исаче!… Слатки Исаче!…

И, тако, све је речено!

Више није било дилеме…

Рахела је мало плакала, попила воде, поправила косу, кажипрстом почешала уво, отишла до прозора, вратила се до Исака и рекла:

– Колико пута си је доводио?

– Два-три пута…

– Два или три?

– Три…

– Не лажи!… Птица не би научила онолико ваших речи да је то било само три пута!… Колико пута, Исаче?… Отприлике?… Знам да нисте водили протокол, него… него…

– Па… рецимо… двадесет пута…

– Толико?!… Бедниче!… Како си могао?!… У мојој спаваћици, је ли?!

– Не, није… Није користила спаваћицу…

– Па да, баш сам глупа… Само супруге спавају у спаваћици, а љубавнице спавају голе! Баш сам… Е па, да знаш, драги мој…

– Тражи развод!… Ћути, Голда!… Тражи, тражи!… Слатки Исаче… тражи… тражи… слатки… слатки… ћути… ћути! – птица је, као навијена, декламовала из кухиње.

Рахела се није дала збунити, наставила је:

– Е па, да знаш, драги мој, и добићеш га!

– Шта ћу добити?

– Добићеш развод!

– Ко то тражи?!… Ја не тражим…

– Али тражи Голда!… Чуо си! Птица је јасна!

– Ма пусти Голду, она то само умишља…

– Нећу да пређем преко овог доказа… Птица ће ми бити “речит” сведок у судници!

– Хоћеш да ти се смеје читав свет?!… Хоћеш да нас обрукаш, да новине пишу о нама?!… Голда!

– Ето, рекао си ми, чак, Голда – уместо… Ма све је јасно! Ти си разведен човек, и тачка!… Па ћеш моћи с њом да се…

Није дуго потрајало,
Исак и Рахела су ишли на први разговор…

Па на други…

Све је водило једном циљу. Изгледа, суд је био склон да прихвати доказе које је птица “откљуцала” (морали су да је носе, све је од речи до речи поновила “у перо”!). Уопште се није збунила. Добро утврдила “градиво”…

Рахела и Голда се нису поздрављале у ходнику.

Вероватно ју је Исак обавестио “шта се ваља иза брега”…

Ипак, остављено им је (Рахели и Исаку) још неко разумно време (дат је тачан рок) да обоје, погледавши дубоко у себе, одлуче… јер, после, “нема покајања”. Кад се двоје разведу, разведени су…

Дани су пролазили, приближавао се последњи рок кад су њих двоје морали да се изјасне. А онда, једног дана…

Поновила се у длаку иста ствар!

Птица је изговорила неколико речи из којих се јасно могло закључити – да ни Рахела није “лежала скрштених ногу”, тј., није остала дужна свом драгом Исаку!

– Признај, доводила си, овде, Арона!

– Ког Арона?!

– Арона с петог спрата!

– Шта ти пада на памет, Исаче! Не буди дете!…

Али после још неколико кратких али језгровитих “доказа” које је птица више него јасно “откљуцала”… није било сумње!

Рахела је Исаку вратила истом мером!…

– И пушио је на моју лулу док ја нисам био овде?!… Није, ваљда, на ону од вишњевог дрвета?! – упитао је, згрануто, Исак.

– Не, није… Арон не пуши, Арон жваће дуван… Тако му је лекар препоручио ако већ не може без никотина…

– Тако, значи… Вратила си ми истом мером… Ах, Рахела, како си могла?!

– Ах, Исаче, како си могао?!…

Нису се развели!

Обустављен је процес.

У минут до 12, предомислили су се, извинили и… ту је причи крај…

Птицу су поклонили! Једном старом брачном пару између којих више није могло бити сличних трзавица због саме чињенице да су стари.

Поздравља вас,

Auтор: Велибор Михић, књижевник из Београда
Извор: Србисање Times

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s