МОЈЕ ДРУГО “ЈА” …

(Илустрација: unwindly.com)

Поздрав, свима!… Јесте ли дошли због кишице или…?

  • Аха!… тако сам и мисл… Па да почнемо…

Не знам како, сестре и браћо, али, десило се као у некој причи старог доброг – ма какви доброг: најбољег!… класика!… као код Гогоља, на пример, или Чехова, или… да не набрајам, зна се који су највећи, можете их на прстима једне ру… Али, да се не удаљавам… Десило се, то, да ме – иза ћошка – сачека – моје друго “ЈА”!…

Аха! – ту смо!…

Управо тако, ја одовуд, кад, оно, то јест, моје друго “ЈА” – тамо! Стоји, увребало ме, из заседе!… Не знам шта бисте, ви, господо-другови, урадили, али ја, онако, по српски, хтео сам да прођем, да га мимоиђем, у ходу, што се каже, нећу да се заустављам, шта, имам, ја, с њим, са својим другим “ЈА”, али…

Али, хо-ћеш!…

Пође, оно, за мном!

Чујем га како му клапће ђон, по цименти, поцепана му ципела!… Табана!… Моје друго “ЈА” ми за петама!…

Па нек ме прати, марим, ја, а, после, свако својим путем, само, ти, ходај, мислим, клапћи тим одваљеним ђоном колико ти је драго, табанај, не браним, можемо, неко време, и заједно, неће пасти плафон, а, онда, зна се, свако на своју стра… али…

Али, хо-ћеш!…

Иде за мном као сенка… Пра…

– Шта ‘oћеш, ти?! – окренух се и дрекнух, ја.

– Не каже се ‘оћеш већ хоћеш! “Х” од 1836!

– Не разумем?!…

– Глас и слово “х”, Вук је почео да употребљава од 1836. Тад га је први пут чуо у Црној Гори.

– Па шта? Нек је слава великом Вуку – одговорих, ја, па наставих својим путем, али…

Али, хо-ћеш!…

“Оно” за мном! Једнако за мном! Прати ме! У стопу! Не испушта ме из вида! Моје друго “ЈА”, прилепило ми се за леш… пардон!… пеш од капута, не заостаје!

– Шта хоћеш, ти?! – окренух се и дрекнух, ја, по други пут.

– Дај неку пару, шворц сам…

– А, тако! У том је, прикане, ствар! Неку пару?! Ја – теби – а ко ће – мени?!

– Ти се снађи, мене нико и не гледа…

– Како то?!

– Па мене, твоје друго “ЈА”, нико и не види, видиш ме, само, ти!… Дај неку кинту!

– “Кинту”?!… Пази како се изражаваш, немој тим уличним језиком!

– Па на улици смо, не замери. Нисмо у салону… Дај неку цркавицу!

Дам му. Мало. Из џепића. Нисам, више, ни имао. Пола њему, пола, оставим, себи. Шта ћу, навалио као нездрав, није ми ни род ни помозбог, али, ипак је он моје друго “ЈА”… а не…

  • И, да не дужим… Не, само, што сам му дао сићу, него сам му пенџетирао ђон, одвео га на празан бурек, купио му половно одело, поклонио му једно своје старо раскречено пенкало јер, како рече, воли да се потписује, уписао га на курс демократије, одвео га на шишање – био је, мало, заостао… пардон!… зарастао –  и, тако… Некако смо се сналазили, ја и моје друго “ЈА”, делили што се затекло, све док… све док … му не паде на пам…

Погодили сте: хоће, бата, у политику! Каже: ту се највише  зарађује! (Он је изговорио другу реч али ја не смем због цензуре!)…

За два месеца – основао је нову странку! На оснивачком скупу, мене је – што је, само по себи, сасвим разумљиво, ко ће ком ако неће свој свом – поставио за свог заменика!…

И ту, ја, браћо, изгубих свој идентитет! Ја постадох – уместо себе – његово, то јест, своје друго “ЈА”!!!

Нема ме!!!

Нико ме не види!!!

Нико ме не чује!!!

Људи се крсте кад проговорим, кажу: не постоји тај језик!!!

Нема ме ни у бирачком списку!!!…

Он је све и свја, Бог и батина, жари и пали, дрпа и носи, а мени – шипак, шупаљ нос, шунугла, шишарка… цвоњак!!!

Уместо да будем и останем како сам наумио – “ЈА” – сад сам, насамарен и надигран, постао – његово, у ствари, своје друго “ЈА”!…

А избори пролазе… Понекад му тражим неку кинту… Понекад ме одведе на празан бурек… Сад мени клапће ђон… Зими ме припусти да се огрејем крај његовог камина, лети да се расхладим – има најмодернији вентилатор у држави… а има… има…

Срамота ме да кажем: ма шта, тај, све нема!… Ипак…

Ипак, пре неки дан… заустави се, он, с колима – има бедна… пардон!… бесна кола –  иза неког ћошка – тако је, сетите се, и почело, само што је тад, уштва, ишао пешке – па, сад, онако, кроз прозор аутомобила – возач му спустио затамњено стакло – богоради сад… кука… проси…

– Хеј, ти!… Дај ми мало савести! Мало, само! Са-вести!…

Погледао сам га, мрко… И наставио пешака…

А и он својим гумама, куд, не знам, вероватно у неку агитацију, швалерацију, пропагандизацију, глобализацију, европеизацију, демократизацију, манипулацију, отацнацију… знам га, добро, као злу пару! Некад тај-и-тај… а сад спао на блиндирана колица! Е, све има своју це…

Поздравља вас,

Поздравља вас,

Auтор: Велибор Михић, књижевник из Београда
Извор: Србисање Times

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s