ЧОВЕК У ШАХТУ …

(Фото: Гугл)

“Почетком зиме, вучен пребрзим темпом живота велеграда, упадох, изненада, у шахт!

Опсовах, по балкански, још боље, по српски ! У шахту нема телефона да позовем помоћ, у том смо танки!… Али ‘градски оци’ су обећали у изборној кампањи: биће боље!…”

  • Кад сам ово написао, закључих да није лоше. Почетак приче обећава, постигао сам три јединства: време – почетак зиме; место – шахт; радња – целовита, у шахту сам. Читалац не може да не примети, тј., не мора да мозга “шта је писац хтео да каже”… Наставио сам даље…
    “Није прошло ни читаво поподне, један старац ме, изнад моје главе, прекори што нисам пазио куд идем, не бих упао.

– Па шта сад?! – упитах, мало је рећи нервозно.

– Сад је готово, упао си!

Па оде…”

Ни ово није лоше, закључих: увео сам ново лице, има и дијалога, све кратко, сажето, чак сам ударио чвргу иронији, а неизвесност, шта ће бити са мном, остала је. Реших да почетак ове приче покажем пријатељу Остоји… али прво да мало презалогајим, инспирација ме је исцрпла, почетак приче ми увек однесе много калорија. Кад сам смирио желудац, однео сам причу пријатељу, он је неки вајни критичар: написао је 17 књига критика а још није постао славан! Ја бих, да сам на његовом месту, одустао већ на десетој! Али, свако има свој пут…

– Шта ти је ово? – упита Остоја.

– Прича, заправо, почетак сатиричне приче.

– То видим, нисам ћорав, али зашто си је започео, то је важно. Дакле, зашто?

– То је прича за конкурс. Надам се да ће бити запажена, можда и нагрђена… пардон!… награђена.

Остоја се насмеја.

– Хм, сви ви, почетници сте исти: чим умочите перо, одмах мислите на награду!… Имаш, брате, много грешака… “Изненада упао у шахт”! Бриши “изненада”, нико не упада знајући унапред… разумеш?!… “Вучен пребрзим темпом живота велеграда”! Ти неког имитираш?!

– Мислиш на Р. Домановића?

– Не, мислим на себе, ја тако пишем… то је мој стил… Плати 250 динара па може да остане!

Платих, жао ми било лепе слике: каскам док ме темпо вуче у шахт!

И тако, остаде ми почетак, поправљен, умивен… а кад дођох кући, наставих своју причу за конкурс…

“Седим у шахту, немам права да се љутим, нисам сломио ногу, руку, главу… све ми је, хвала Богу, на месту… само што сам изгубио слободу кретања… Није шахт ни предубок, не, уопште не, тако је и копан да се човек само угрува, а да не може да изађе…

Почетком следеће седмице, наиђе неки човек с хамбургером (ма ни краставче да понуди!) и заинтересова се шта ту, доле, радим.

Објаснио сам. И додао:

– Шта да радим, не могу напоље, сам?

– Стисни зубе и трпи! – одлучно ће он. – Живот је борба!

Па оде…”

Објаснио сам Остоји докле сам стао с причом. Запањио се да сам још увек у шахту!

– Тапкаш у месту (овде је, у директном обраћању, изговорио моје име које, због анонимности конкурса, не смем да наведем). – Него, што пре из тог шахта!

– Али онда нећу моћи да задовољим пропозиције конкурса, 5 страна! Треба то попунити! Зато остајем  у шахту, морам, неко ће се већ смиловати!

Он одмахну руком и рече да му више не досађујем.

А ја, зна се… перо у шаке, жири чека…

“Десетак дана касније, наиђе један мој близак пријатељ, а били смо и у неком даљем сродству, наиме, био је кум моје млађе деверичне, сестре од тетке моје стрине чији је први муж (а удавала се три пута) био трећи теча гледано по женској линији, а чича по мушкој. Он се зачуди што сам још увек у шахту, сви, каже, о мени причају, већ се рашчуло…

– Како, знате?! Па што ме не извлачите, одавде?!

– Хм, кад би ти, само, знао у каквим смо ми… То што си у шахту, то је… А како ти је доле, је ли ти тесно?

Кану ми суза, грло ми се стеже, раме ме жигну…

– Па, нема баш превише комоције… А и хладно је.

– То нек те не чуди: и овамо, горе, зима је…”

Пожелех да поново чујем мишљење оног свог пријатеља-критичара, па нек се љути колико хоће. Ишао сам ногу пред ногу, па брже, све брже и брже… кад… о, Остоја!… о, ни ви… знам да нећете повероврати, али!… упадох у шахт!!!

– Наздравље! – рекох. – Сад сам се дибидус усосио! К’о нико!… Главни јунак у шахту, ја у шахту! Као у причи!… Сва срећа што сам упао у онај исти шахт, у ком је био мој јунак, па се, будући да смо били у истом шахту, стопих с њим, поистоветих се, више не морам да пишем причу, сам живот ће је писати…

Наиђе мој први комшија, а дошао с циљем, каже, требало би да му вратим оне паре које ми је позајмио пре више дана на пијаци. Добацих му новчаницу, из треће ухвати, отрча до бакалнице да уситни, убаци ми кусур. Па оде…

Ах, да, заборавио сам да напоменем, пре него што се комшија удаљио, упитао сам зашто моја супруга не долази да ме избави из шахта.

– Знао сам да ћеш ме то питати – рече први комшија. – Нема времена, купује летње ствари на зимским распродајама, али, доћи ће, ништа не брини, мисли она на тебе као на… на…

Не заврши, отперја по снегу и лапавици, на шта ми се претходно пожалио. Још сам успео да сазнам од њега како моја супруга лепи тапете! Лепо, лепи, лепо, богами!…

Десетак дана касније, наиђе службеник топлане да ми наплати грејање.

– Ви нисте нормални, ја се смрзавам, а ви ми паплаћујете грејање!

– Нисте у праву, грађанине. Има ту парче цевке, мало је здерана кошуљица и изолација, није баш да не греје… Колико-толико, али мора да се плати! Ако ћемо у Европу, морамо… разумете?! Чис’ рачун, дуг(ачак) губер!

Разумео сам, како да не… Платио сам…

– А бакшиш? Дошао сам вам на ноге!…

– Пре ће бити на главу… За шта бакшиш, бре?!

– Па за пиво, ратлук и кафу!

Дао сам…

– Ово је мало, ово је само за пиво и кафу…

Дао сам и за ратлук… Где оде улар, нек иде и ратлук!…

Крајем зиме, у шахт увуче главу једна симпатична новинарка веома утицајног листа наше Месне заједнице. Рече да су јој специјалност тешке социјалне репортаже, с поентом на социјалној критици. То што сам ја у шахту, њој “мирише” на штрајк. Пита да ли би могла да напише како сам у шахту разапео шатор и истакао своја штрајкачка права.

Ма пиши шта хоћеш, само ме одавде… Већ ми је догорело до…

– Колико ћете дуго овако издржати? – упита проницљиво.

– Не знам, шахт је ипак шахт…

Очекује, од мене, да останем, доле, бар десетак седмица, толико наставака би њен уредник пустио, предизборна је грозница…

– Не знам да ли ћу издржати толико… Већ сам помало и…

Даде ми жваку и нестаде…

Од муке, насмејао сам се, питала ме је да ли је тачно да сам упао у шахт! Стара школа! Ко пита, не скита!…

Једног јутра, осетих мирис јоргована! (Је л’ вам драго, чланови жирија?… Кажем јоргован а мислим на… Питам, онако, знам да немам шансу! Наслов “Човек у шахту” асоцира на “Човека у футроли”, много сам провидан, не вреди да се кријем у шињелу!… Бар да убацим неку нову личност, убацим у шахт!… Добра идеја!… Али, још није била “сазрела”, морао сам је мало одложити, “мала стража” је у питању!).

И тако, средином пролећа, кад на Саборној цркви сат откуца подне, зачух изнад шахта умилан глас своје супруге: хоће да се разведе – док је мењала тапете, слепила се с тапетарем! Откад сам у том шахту, запостављам је, каже, не долазим кући, не само на време, него уопште! А она је од крви и меса! Она има само један живот!… Итд., и сл. Можда би ми она била и вернија, можда се не би слепила с тим тапетарем, али… нек будем разуман, такво је пролеће, сокови бујају, љубав се буди… Она мене и даље воли, али је у њега заљубљена! Према том…

– Потпиши – рече она.

Потписах…

Њој остаде комфоран стан, мени шахт. Пола-пола…

А почетком јуна, запахну ме мирис маторих београдских липа… Београде, Београде, волим те!… туго, моја, и радости… и… нисам се над’о… не… не… Сва моја срећа  остаде у једној малој причи… у реду!… причици… прички… Липа, маторих, мирис ме, запахну…

И кинух!

И то је људски!

Тог тренутка, стропошта се у мој сан… пардон!… “стан” – човек у летњем оделу!

Добар дан… Добар дан…

Упао је, каже, зато што сам кинуо!…

Али, тај је имао везе!

Не прође ни 24 сата, а мог “подстанара” извукоше преко везе, то јест из шахта…

Дође јесен… прво рана, па касна… пожелех да се оженим!… Туго, моја, зар опет све ипочетка: сјај у очима, седмо небо, разочарање…?!

Али како да се оженим, реците, сами, услови су ми били готово никакви: тескобан шахт, гардероба демодирана, више се нису носиле еполете и хознтрегери, а и могућност да сретнем  одговарајућу партнерицу сведена на нулу (додуше, позитивну, још увек сам био жив)…

” ‘Јесен прође, ја се не ожени’ “, а прође ме и жеља да се женим… Али идеја да једном изађем из шахта, тињала је као жеравица, само нисам знао како да је распалим, оно мало сувог лишћа што сам имао, давно сам слистио…

Почетком зиме, наиђе мој други комшија, неки Милојковић (из разумљивих разлога, променио сам му презиме!) и затражи ми мало пара на зајам.

– Чуј, твоји су трошкови никакви, дај ако знаш шта је мука!

– Каже се стиска – исправих га.

– Ма у реду, само дај! Удавићу се од скупоће! Ти си срећан човек!!!

Дадох, како не бих дао! И крви бих му своје, што рече онај врли песник, уточио, а не пишљивих… ма сића…

Прођоше лето и јесен… Опет зима, у ствари почетак зиме…

Дође моја некадашња супруга. Пита колико соли иде на оно њено буре, тапетар би да кисели купус… (О, некад је то било наше буре!)

Рекох јој, чем чувати тајну кад је читав мој живот проваљен!

На растанку ми рече:

– Сутра ти долази комисија из фирме, најавили су, обавезно их сачекај…

Заиста. Дођоше.

Извукоше ме. Био сам им потребан.
За кворум!

Поздравља вас,

Auтор: Велибор Михић, књижевник из Београда
Извор: Србисање Times

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s