(ФОТО) Репортажа из ослобођеног хришћанског града у Сирији: Демонска мржња терориста

Снимак од пре две године, тада је статуа Христа још гледала град.
Данас је уништена.
(Фото: Александар Коц, Дмитриј Стешин/ kp.ru)

Ратни репортери Александар Коц и Дмитриј Стешин, новинари „Комсомолске правде“ су били у Малулу и ево како су они видели живот у ослобођеном хришћанском граду-светињи после најезде исламских терориста.

Њихову репортажу преносимо у целости.

Познате уличице које се као поточићи разливају по граду, смештеном у кланац. Полако идемо са мајором сиријске војске и сећамо се како смо пре две године као спринтери трчали између зграда из којих се пуцало. Било је апсолутно немогуће схватити ко пуца и одакле.

Арапски телевизијски канали саопштавали су да град само што није ослобођен од исламиста. Али испод једног у низу зидова од самана који нам је послужио као несигуран заклон било је јасно да су вести далеко од стварности. Као и спасоносан излазак из града, до којег је требало савладати само пар квартова. Њима је са одвратним звиждуком јурила смрт, штекћући између зграда; у цигленој прашини превијани су тешки рањеници, иза ћошка су „заливали“ из „калашњикова“ не гледајући. А онда су одједном појурили…

„калашњикова“ не гледајући. А онда су одједном појурили…

Ретки пролазници сваки пут с ужасом гледају рушевине. (Фото: Александар Коц/kp.ru)

Ретки пролазници сваки пут с ужасом гледају рушевине. (Фото: Александар Коц/kp.ru)

Град који говори Христовим језиком

Војска и локално хришћанско становништво нису издржали притисак одреда од неколико хиљада терориста, који су се појавили иза либанског гребена. Снаге владе су покушале да освоје град фронтално, али су сваки пут биле потиснуте из Малуле. До вечери смо успели да изађемо заједно са хаотичном бујицом избеглица. Причали су страшне ствари – како су у куће хришћана упадали терористи, како су стрељали, клали, батинали до смрти… Тада још није било Исламске државе и „цивилизовани свет“ тада још није делио сиријску опозицију на „умерену“ и терористичку. Зато је и трагедија овог градића у којем се и данас говори на арамејском језику – на којем је проповедао Христос – прошла незапажено за Запад.

Стојимо поред хотела Сафир, који је претворен у прах, на импонзантној висини, с које су пре две године на овај град исламисти нештедимице отварали ватру из свих врста оружја. Одавде се свака улица види као на длану. Тек овде човек схвата колико су узалудни били покушаји армије – војска је гађана одавде директно, као у стрељани. Велика скулптура Дјеве Марије тужно са висине гледа на разорени град. Разбијене колибе, минирани крстови храмова, ретки пролазници…

Сад је град пуст, вратио се тек сваки десети становник. (Фото: Александар Коц, Дмитриј Стешин/ kp.ru)

Сад је град пуст, вратио се тек сваки десети становник. (Фото: Александар Коц, Дмитриј Стешин/ kp.ru)

Одавде су хорде терориста силазиле у град уским стеновитим кланцем, који је некад представљао туристичку маршруту. Овде су још увек на сваких 20 метара за зид причвршћене корпе за смеће – људи у Сирији знају да чувају своје светиње. Предање гласи да је управо овде свој пут завршила света Текла, ученица апостола Павла. Пошто ју је протерао антиохијски владар, пешке је кренула у Каламуну, доносећи хришћанско учење и исцељујући болесне. У извесном тренутку снага ју је напустила, а најближе село је било иза високе планине. Света Текла је пала на колена и завапила ка Господу. Планина испред ње се расцепила, направио се узак пролаз. Данас он води право до манастира Свете Текле, једног од најпоштованијих места ходочашћа за хришћане Блиског истока.

Где год човек да погледа наилази на трагове изругивања и скрнављења. (Фото: Александар Коц/ kp.ru)

Где год човек да погледа наилази на трагове изругивања и скрнављења. (Фото: Александар Коц/ kp.ru)

Искушење се могло издржати

У току првих месеци окупације монахиње и игуманија су остале у храму. Није им било забрањено да служе, и западни медији су чак неколико пута гануто извештавали о верској толеранцији Фронта Ал Нусра. Кад пи-ар више није био потребан, монахиње су заробљене. После сто дана заточеништва, уз помоћ либанских специјалних служби, замењене су за жене терориста. Запад је равнодушно ћутао. Али манастир је до тада био похаран. Још увек је затворен, само старији стражар, који говори на древном језику који нико не разуме, стално живи при храму. Стражар нам отвара капију звецкајући свежњем кључева. Одлично, у трен ока је схватио да смо из Русије. Сагињемо се и провлачимо се за њим у пећину. Стражар мрмља:

„Руси! Руси!“, и показује нам икону.

У манастирима иконе, чак и оскрнављене, стоје на поду код изгорелих олтара. (Фото: Александар Коц/ kp.ru)

У манастирима иконе, чак и оскрнављене, стоје на поду код изгорелих олтара. (Фото: Александар Коц/ kp.ru)

У келији свете Текле на зиду, директно код улаза, где пада зрак светлости, виси Владимирска икона Богомајке, насликана у стилу старе руске школе. Келија је потпуно изгорела, али су иконе благовремено однете и сакривене. Терористи су у пећину убацили аутомобилске гуме и црна гареж од гума помешала се с гарежи од цвећа, које су овде паљене стотинама година. И свуда, где год да човек погледа, наилази на трагове изругивања и скрнављења. Неке светиње – старински мозаици на камену – потпуно су уништене. Скинуте су длетима. Терористи нису пропустили ниједан хришћански симбол који би им запео за око. У мржњи према туђој вери било је нечег пакленог, демонског и нездравог. Захватило је светиње као шумски пожар и нетрагом нестало. Смеће и крхотине су очишћени, гареж је опрана. Иконе, чак и оскрнављене, стоје на подовима код изгорелих олтара. Чекају рестаурацију и освећење.

Већ смо одлазили кад су се у манастиру појавиле две девојке – дошле су код Текле. У фармеркама и блузицама, без марама. За шта су могле да моле праведницу? Можемо само да нагађамо прилично тачно – да неки момак обрати пажњу на њих, да ближњи буду здрави и да у Малули буде мир.

Исламисти-«опозиционари» су опљачкали цео град, не пропустивши ниједан храм, ниједну стамбену зграду. (Фото: Александар Коц/ kp.ru)

Исламисти-«опозиционари» су опљачкали цео град, не пропустивши ниједан храм, ниједну стамбену зграду. (Фото: Александар Коц/ kp.ru)

Она је сад пуста, вратило се десетак одсто становника. Исламисти „опозиционари“ су опљачкали цео град, не пропустивши ниједан храм, ниједну стамбену зграду. И људи не журе да се врате кући. Можда, слаби духом, неће да живе у близини својих оскрнављених светиња, које нису успели да одбране или сачувају? А можда грађани не верују да су терористи заувек потиснути? Али има оних који верују, нису сви пали у очај, видели смо!

Сад је градић пуст, вратило се десетак одсто становника. (Фото: Александар Коц/ kp.ru)

Сад је градић пуст, вратило се десетак одсто становника. (Фото: Александар Коц/ kp.ru)

На прозоре-пушкарнице, кроз које су пуцали снајпери, већ су уграђена стакла, а крв је опрана са симсова. Довезли су цемент, мешалице за бетон, поправљају оно што су пројектили оштетили. У Теклин манастир враћено је звоно и сваког часа ће у свој духовни дом доћи монахиње-мученице. Све ће се вратити, искушење је било велико, али се могло издржати.

Са руског превела:  Марина Тодић
Извор:  Борба за веру / Правда

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s