ИСПОВЕСТ ПОКОЈНИКА … ПАРДОН! ПОКАЈНИКА …

(Фото: Гугл)

Давно је речено (не знам баш ко, кад и зашто, нисам тол’ко образован) – да се све, на овом свету –  може купити, али…

  • Али, то “али”, уз то, нико није рек’о, или, бар, не знам, зато ја кажем “али”, верујем, први!… Али, да почнем од почетка…

Неко се роди брез викендице, неко брез протекције, девизне књижице, аутомобила, богате тетке из (зна се, већ, одакле!)… а ја… а ја сам се родио – брез савести!…

Добро сте прочитали: недостајао ми је тај део организма. Све сам им’о на месту предвиђеном за то, у одговарајућем облику и количини… али – брез савести!

У почетку ми то није сметало, нисам ни знао да немам савести, живео сам како-тако, ничим оптерећен, мали успеси до којих сам долазио, мало су ме и радовали, али, био сам скроман, малим сам се и задовољавао, и тако, то стање, живети без савести, чак ми је и користило, али после… ох, после!… кад се сетим!… кад су ми апетити порасли, кад сам пожелео и више, и боље, и друкчије… е, тад… тад… кад су ми… и не само у почетку него и нешто касније, још кол’ко… мало се запетљавам… ма годинама, право речено… то јест… хоћу да кажем… ма…

Шта сам се ја накр’о, браћо, Срби, то не би стало ни у (зна се, већ, где!)… И да сам, бар, само једном, двапут… десетак-педесетак пута крао, неееее!… крао сам… крао… стално! Бре, захватао сам као… као… песак из реке!… Џабе је, а ја узми колико ми треба!… А им’о сам и своје људе који су крали за мене. Дозвољав’о сам им да краду, нек се и они офајде. Ако и њима дам да узму, неће ни мени замерити на истом!… Ничег ми није било много, а свег ми је било мало!… Видим, на пример, у шетњи, из кола… бетонски лав “стоји” пред нечијом капијом, шепури се у свом кичу, одма’ наредим шоферици да стане и одвали ми га… и исто поподне  поставим у својој башти… не шоферицу већ “лава”… крај сјајних стаклених кугли (можда се каже и кугала, ал’ нисам сигоран) и патуљака, украсних, увоз из (зна се одакле!)…

Или, други случај: кад ми се, једном приликом, указала прилика… пардон!… згода, ја сам, лепо, допис’о чет’ри цифре и… фајдица и по беше!… милиончићи к’о крофнице!… Или: кад сам био главни за зидање општинског клизалишта, оног с ложама за госте и новинаре… ја тамо, на градилиште, наредим чет’ри камиона материјала, а себи наредим два, а кол’ко је то онда било, и сад се види, рећи ћемо, издалека, види, нажалост, мислим, на своју жалост… ма стид ме је сопствене похлепе… шта ће, мени, девет спаваћих соба и четрн’ес’ купатила са златним славинама и… па реци!… А на вечеринке, ручкове, коктеле, пословне доручке (ми смо говорили доручкове!), закуске, “крканлуке”… ту сам иш’о и непозван, зар би неко, мене, мог’о, бре, одбити?! Био сам главни за издавање дозвола за… Па једи, “кркај”, ждери, лочи… а сваком од нас на колену седи и цупка по једна млада блајхована цица из… из… пардон!… извин’те да оквасим грло… У паузи се изригам (финији израз за повраћање, да извину даме!) па се врнем и наставим да се “убијам” од “ића” и пића… то је био живот!… али сад се стидим, тог, богме стидим!…  Да сте ме, само, вид’ли, а можда и јесте, нисам се крио… 120 кила се није дало сакрити!…

И докле сам догур’о, тако, живећи и радећи брез савести?

Имам деветн’ес’ фирмица… дван’ес’ кућица… имам… седам аутомобилчића… две викендице (трећу сам започ’о али сам “баталио”)… јахтицу с две палубице у (зини да ти кажем!)… имам у већинском власништву (51,6 %) Вишу школу за… за… две Ниже школе за… за… чет’ри банке-сестре, од тог три у иностранству а једна овди… три Академије за… за… (52,5 % власништва)… три Средње школе за… за… (чак две с интернатом, а стипендирам и 50 мученика!)… два суперкомфорна намештена станчића на Сејшелским острвцима… имам троспратну кућицу “Вила Демократија” у П. де М., па двоспратну кућицу у М., тик до ноћног клуба “Б”, бре… па ретке маркице… па старе, млого старе римске новчиће (две године сам, преко везе, био постављен за кустоса)…па… па стадо овчица на Сувој планиници, плус три козице с плавим ушићима (за поподневно уживање у циљу релаксације, по препоруци породичног психијатра)… па.. па…

Не могу, више, да набрајам, срамота ме је… а срамота ме је јер… јер… јер више нисам мог’о да живим брез савести!

Похађ’о сам, овако матор, преко “дебелих” веза, и Вишу с (савесну) школу, и, после пропис(а)ног стажа, прво магистрир’о а после и докторир’о… Не вреди!… браћо, Срби!… нисам мог’о заспати, како ћу кад немам савести!

Дође ми да самом себи пљунем у лице!!!…

А дипломе, из прве руке, нису помогле, ‘артија, трпи, све… а савест не трпи ништа!…

Да, пријатељи моји, грешка природе, омашка наталитета, ћорак револуције… пардон!… еволуције, родио сам се брез савести! Као што се неко роди с два срца, с три бубрега… мене, баксуза, ето, стрефило да се родим брез савести! Фуј!!!

И шта да вам причам, браћо, Срби, како ми је било. И поред свег свог силног бога’ства, надарености за пљачку, лоповлуке и смицалице које доносе стоструке користи од државе коју сам муз’о к’о… к’о… ја сам животарио! Човек брез савести није цео човек. Укратко, живео сам онако како сам се и осећао, то јест половично!…

И живећи, тако, половично, и сам сам се уполовачио:  изгубих на тежини, смршах, ма сало ми се, дебело, истопи…

Пожалих се поверљивом пријатељу. Рекох да се морам домоћи савести.

– То је немогуће, за таквог још нисам чуо! – рече он…

Занемарио сам његово мишљење, чврсто сам решио да се домогнем каквог-таквог карактера. Није се, више, имало “куј”, што рече онај “песник из Ресник”…

После вишемесечног трагања, пронаш’о сам једну слободну савест и за јевтине паре изд’о јој своју душу с правом прања и пеглања.

Изненађени сте?

И ја сам…

Моја савест је била никаква, жгољава, брез манира (начина опхођења), силикона, шминке, сирота к’о црквен миш, није, чак, имала ни пословичну ташницу… нећете веровати, суботом се купала и стругала пете!… а салату је јела рукама и обавезно квасила уши!… укратко, бедна… али беше савест…

Савест!!!

Ето, ја укратко, каква је била. Видело се да ју је ранији власник, мој претходник, запостављао. Првих дана, само је спавала, понекад бунцала у сну, а онда се, једног дана (Боже, све се дешава једног дана, а понекад и кад “на небу не беше ниједног облачка”!)… она се, уживо, побуни!

Каже ми: кичма ми је слаба, прави сам бескичмењак, кад певам, једва ме и она чује, душа ми је поводљива и скрпљена од разних ауторитета, безлична је… као да ја не знам!… Па зато сам је и изнајмио!… Наравски, ја то у себи…

– Па шта да радим? – упит’о сам своју савест.

А она, “лукава”… пази!… ово је само стилска фигура… учио сам то у Н. У. универзитету где сам и доктори’ро… даклем, она, “лукава”… притисну моју душу!

А душа, шта ће, попусти, рече ми да напишем молбу…

Написах…

Молбу сам пред’о својој савести, на познат ми атрес. Чек’о сам да се ситуац’ја разреши.

На првом наредном састанку наше животне јединице, надгласаше ме: 2 према 1 (ја сам глас’о за себе)… и дадоше ми отказ!!!

Бог те молов’о!!!

Отказ, ништа мање, узеле пургатив државе!

Шта то значи: Биро, па у штрајк!!!… Нисам се дао!…

Уложих жалбу својој савести. Прво ме фронтално… пардон!… формално одби јер нисам напис’о ћирилицом! У реду, написаћу…

Резултат: могу да останем тамо где сам, ал’ да се низашта не питам! У реду, нећу…

На крају, остадох у својој кожи…

Шта, у међувремену, раде моја савест и моја душа, не знам, могу, само, да нагађам… углавном, држе тајне састанке иза затвореног грудног коша и… и… тако то…

Још и ово: чујем, од свог срца: моја савест и моја душа припремају нов конкурс!

За кога?!

– Још не знам, али су ме контактирале – одговори моје срце.

– Зар и ти, срце моје?! – рекох са сузом (у оку).

– Морам – рече срце – потребан сам им за кворум.

Савест често изостаје, зато. А ДУША, шта ће, ЗАМИРЕ (Зилахи). Сама… немоћна је…

Поздравља вас,

Поздравља вас,

Auтор: Велибор Михић, књижевник из Београда

Извор: Србисање Times

Advertisements

Једно мишљење на „ИСПОВЕСТ ПОКОЈНИКА … ПАРДОН! ПОКАЈНИКА …

  1. Пошто ја сматрам да имам ужасно јаку савест ..,и не само да сматрам него је томе резултат да сам ПОСТАО ТЕХНОЛОШКИ ВИШАК -са Факултетом (просек 9,39)..,па сам мислио да то тако треба ! Кад Министар каже , мора да је исправно.!? Иначе, имам неколико пријатеља и из горе споменуте ГАРНИТУРЕ ..,и знам да су они били једнаки самном само док смо ишли у Основ ну школу..,сада су они , са сумњивим папирима -охохо ГОРЕ , а ја , са ПОВЕЉАМА НАЈБОЉЕГ СТУДЕНТА УНИВЕРЗИТЕТА ..,охохо- ДОЛЕ . Имам их и таквих који су имали малчице савести па су само платили да оду у ПЕНЗИЈУ у најбољим годинама ..,а ја још увек чекам …ако дочекам!? Значи-познато ми је све горе написано , стим да бих све то помножио са јако великом бројком-јер се једна ЦЕЛА ДРЖАВА неможе поделити свим људима који су је изградили …,,то власништво мора да буде под контролом , а ТО МОГУ ДА УРАДЕ САМО ЉУДИ БЕЗ САВЕСТИ . Па Забога – узде неко мора да држи снажно да би се опстало !!! Ови МАЛИ би све НЕЗАЈАЖЉИВО УКРАЛИ И РАЗБУЦАЛИ ..,И ШТА БИ ОНДА ОД СРБИЈЕ ОСТАЛО ??? , ОВАКО ….,БОГ ДА НАМ БУДЕ НА ПОМОЋИ ……,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s