Однос према животињама …

(Илустрација С. Печеничић)

Да ли животиње имају душу? Животиње се тако називају зато што јасно показују да су живе, али да ли је душа искључиво својство човека?

  • Сигуран сам да би се већина сложила са тврдњом да неке више животиње сасвим сигурно имају душу – а поготово власници неког кућног љубимца. Иако животињска душа по степену своје развијености није ни близу људској души, ипак је душа – душа.

Често користимо атрибут анимално када желимо да нагласимо да се неко у некој ситуацији понашао као животиња. Користимо склопове као што су: анимални нагон, анимална снага, анимални крик. Међутим, често заборављамо да латинска реч за животињу, animale, у свом корену има реч анима, што значи душа. Она према томе означава живо биће које има душу. Још прецизније, анима означава дах, због чега се сматрало да све животиње које дишу – имају дах – морају да имају и душу. Одатле долази израз издахнути у смислу испустити душу.

Иако човек одувек живи у симбиози са одређеном врстом животиња, његов однос према животињама се мења. Када живе у зони преживљавања, људи животиње користе за различите послове. Тако је, на пример, пас чувар стада, чувар куће, помоћник у лову, а његово место није у кући, већ у дворишту. Емотивна веза човека и животиње постоји, али је подређена преживљавању појединца и заједнице.

Међутим, када се заједница обогати и из зоне преживљавања „пресели” у зону квалитетног живота, не мења се само однос човека према другим људима, мења се и његов однос према животињама. Како преживљавање више није повезано са животињама, људи прекидају емотивни однос према њима и оне постају нешто што је прљаво, непредвидиво и опасно. С друге стране, реагујући на повећање дистанце између људи, други са животињама успостављају веома чврсту емотивну везу – некада чвршћу него са другим људима. Израз љубимац јасно показује да је у питању однос љубави – чврстог емотивног везивања.

У дечјем свету поседовање кућног љубимца је важан догађај. Када дете има свог кућног љубимца, оно, осим што има „другара” за игру, има прилику да развије читав низ позитивних особина. Оно учи да животиња није само играчка, већ живо биће са осећањима и потребама, чиме развија емпатију са животињом. Оно такође учи да је животиња немоћна, зависна од човека и да оно треба да брине о њеним потребама, чиме развија одговорност за другога. Али не треба чекати да се ова дететова сазнања развију спонтано тиме што је добило љубимца, родитељ је тај који треба да га учи емпатији и одговорности.

Најгоре је када дете то не научи и поступа бездушно, окрутно према животињи. Они који се тако понашају према животињама у детињству често, када одрасту, имају такав однос према другим људима.

Аутор: Зоран Миливојевић
Извор: Политика
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s