КАПУТ И ЖЕНИЦА С ОБЛИНАМА …

Тог историјског дана, на класичан начин увођења у причу одређеног типа и стила, наш полу-јунак Воислав (без “ј”) Ивановић уђе у продавницу с намером да купи капут. 

  • Знам да је, то, генерално гледано, смешно, да се – ‘ајде да кажемо! – и ви смејете јер, каквог смо материјалног стања и имања, ко данас купује капут! Људи носе одећу с оца на сина, с унука на деду, с деде на… пардон!

Умало не рекох бабу (али, верујте, и то се дешава, живот, трпи, све!).

Дакле, капут.

Да купи.

Не у стварности већ у овој сатиричној причи (је ли вам сад лакше?!; ма откуд њему паре!)…

И купи га, да не отежем… Капут!!!…

Продавац је био запањен.

Није се сећао кад је, икад, продао неком капут (само једном у сну!). Зато је почео да аплаудира…

– Престаните да ми аплаудирате! – опоменуо је Воислав Ивановић продавца.

Гле-гле!… на шта ће ово изаћи!…

Продавац је почео да муца и једва се зауставио, добио је грч аплаудирања.

Где смо стали?… Аха!…

Јест да је капут био на багателној распродаји, с фелером, мирисао је на гас, имао је исту леву предњу и десну задњу страну, имао је, само, једно, и то мало напукло, дугме… све остало је било у реду, с тим што је имао ушасте клапне на предубоким џеповима, пуним мрвица од двопека и убуђалих семенки сунцокрета, а каиш… (не морам, баш, рећи, све!). Ипак… не могу да одолим…

Капут је имао широку топлу крагну, у њој се могао огрејати цео свет!…

Шта је, иде вам водица на уста, е па, почните да штедите… једног месеца за рукав, друге године за леђа… и ви можете имати исти овакав капут… ако не и гори!… кад одете у пензију! Па, богами!…

Воислав Ивановић излази из радње, продавац га испраћа. Долази кући, пење се степеништем, отпоздравља задивљеним суседима, маше пешевима, победничи подиже руку и десним кажипрстом, у исправном правцу и смеру, притиска тастер на вратима свог давно измаланог стана…

– Зар на овој скупоћи и беспарици да купујеш капут?! – рече Ивановићева супруга. – Човече, јеси ли ти при себи?!

– Веома је комотан – рече Ивановић.

– Одакле ти паре?! Узео си га на лизинг?!

– Купио сам га.

– Имаш тајни фонд?! Како га ја немам?!

– Имаш, али га не пријављујеш. И ти некад купиш боцу зејтина.

– Стварно си купио тај јадан капут… јадан си ионако, а тек у том капуту, боже!… Зашто си то урадио?! Зар последњу цркавицу си спискао у…

– Комотније је у топлом капуту!

– Али, Војо, погледај како тај капут изгледа!!!…

Обоје су га мало боље разгледали. Капут је био прљав, на многим местима уштопан, па, још,  различитим концем! На једном месту се видело парче скинуто с неке бедне сукње (парај уши, крпи дупе!), исто тако старе као капут, ако не и… А иза левог рамена је лелујала зелено-смеђа травчица, никла ко зна кад…

– Даћемо га на хемијско чишћење! – рекла је она.

– А могли бисмо да га и окренемо под условом да има два лица?

Зарезаше, мало, на пешу, он донесе лупу, забуљише се, обоје… Имао је два лица!

– Кад га преврнеш, сви ће мислити да је нов! – рече она.

– Аха – тужно се осмехну, он.

– Кад примиш следећу плату… а обећали су вам пре средине зиме!… однећеш овај капут кројачу да га преврне, тако ћемо уштедети на хемијском… Јеси ли ме разумео?

– Јесам… А каиш?

– Посаветуј се с кројачем…

Тог дана, на класичан начин започињања заплета у причи одређеног типа и стила, наш јунак Воислав Ивановић ког ћемо – ради уштеде на простору, у даљем тексту означавати с В. И. – уђе у кројачку задругу бр. (?) – да преврне капут. Али…

Необично је, само, што је капут В. И. – чије ћемо иницијале у даљем тексту изостављати због још веће уштеде у простору – био толико пропао да га се и он сам стидео, па је о капуту, кад га је положио на пулт, говорио у трећем лицу:

– Молим, преврните га! – рекао је.

– Како желите да га преврнем? – упита главни мајстор.

– С ове стране на ону страну…

Зазвони телефон (као у индијским и турским серијама). Мајстор подиже слушалицу. Причао је једно пола сата, с неком особом досадном као крпељ. Мајстор је више пута морао рећи “У реду”.

Испоставило се да је то била његова супруга! (Ивановићева – не продавчева, продавац је био разведен… Гле, гле, ствари се компликују!)…

– Рекла је да обавезно понесете потврду да је капут предат… Као да ми нисмо озбиљна фирма, свашта!…

– Не сумњам у то…

– Дакле, да га преврнемо… С ове… на ону страну… У реду… али… чекајте!.. ЧЕКАЈТЕ!…

– Шта да чекам?

– Па ви овде имате женску?!

– Какву женску?!

– Од крви и меса!

– Меснату женску?!

– С облинама!

– С каквим облинама?!

– Па… са женским облинама!…

Заиста, у капуту, у једном од дубоких унутрашњих џепова, била је женица с веома изражајним женским облинама. Јела је крофне…

– Хм… Па… овако… женицу ћу понети, а капут оставити. Је ли у реду?…

И заплет се на том заврши…

Е, сад, како би у оваквој прилици поступио један наш писац, прича би могла да се рачва (грана) у два правца: мушка верзија: кројачница и женска верзија: кућа… па читалац-тељка сами да бирају шта ће да… итд. Ја не знам како да поступим. У ствари, нек се прича котрља сама од себе, то је истинитије, не личи на намештено, исконструисано… Дакле, где смо стали?…

Између заплета и расплета, прошло је неколико недеља. Он је редовно ишао на пробе. Ипак…

– А зашто се ти стално затвараш у собу?!

– Разгледам маркице у албуму…

У ствари, вадио је ону женицу и…

Том приликом, женица с облинама, увек би му се жалила што није у оном капуту, наводно, навикла је, а сад…

Тешио ју је…

– Чекај да мајстор преврне капут, вратићу те тамо…

– А с ким то причаш?! – питала га је супруга.

Итд.

Е, прича клизи даље… Где смо стали?…

Тог дана, на класичан…

Пут под ноге, нема више проба капута, може да се…

Да, право по капут, а женица с облинама му под мишком, једва чека да…

Он иде према задрузи… Он уђе у задругу… Мајстор му даде капут, он уђе у капут и – нестаде!!!

Дакле, нестао је у капуту!!!…

Тражио га је главни мајстор да му врати кусур, тражили су га и остали кројачи… Шта то би?!

Би шта би!…

Е, сад, овде би могла, што би рекао онај наш писац, прича да се грана у два правца… Један правац… Дуги правац… А први правац би могао да се рачва у два смера… Један смер би… Други смер би… Затим, први смер би, такође, могао да се рачва… на…

П. С.
Седели су, склупчани, у капуту, он и његова женица с облинама… и јели крофне…

– Ја, више, не могу овако! – рекла је она.

– Како овако?!

– Па, овако, да живимо и само једемо крофне… Него, да ми, лепо, продамо овај капут?!

– Бог с тобом, једва сам побегао у њ, а ти би да га продајемо?!

– Какве везе има, наћи ћемо неке старе панталоне…

Е, сад, што рече онај наш познат… мушке панталоне… женске панта…

Сами изаберите крај: жут или леви, висок или шуман (бучан), дечји или планински, загонетан или рскав, слан или барокан (како се каже: барокан или барокни?)…

Ух!… испаде ми перо…

Поздравља вас,

Поздравља вас,

Auтор: Велибор Михић, књижевник из Београда

Извор: Србисање Times

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s