КАКО ЈЕ СКОНЧАО ФРАНЦ, ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ СПАСИО СТОЛАЧКЕ СРБЕ …

Сећам се…

„Није живот, само, пољем проћи!“… нечија је давна болна преиспитивачка мисао… Још као дете, суочио сам се са злом одраслих!… Сећање: од Стоца, на Брегави… до Сокобање, на Моравици… а, у међувремену, до старости у Београду, на Сава-Дунаву…

Сваког лета… сваког лета се сетим… 

  • Кад дође тај дан, срце ми се стегне… туга, врати…

Недавно је прошао још један 2. август, 2015, Свети Илија… а на тај дан, пре много година, „требало“ је да „одемо с овог света“!…

Мама је дуго, до смрти, у фиоци кревета, у мојој старој кошуљи (као кошуљица!) чувала, црно-на-бело, позив, на наранџастом картону, усташке команде из Стоца: да се 2. 8. 1941 – у одређен сат – морамо јавити у месни затвор… а, зна се, шта је, то, значило!…

А дед је, претходно, ухапшен, никад га, више, нисмо видели… Одвео га је голобрад висок мршав младић с дрвеном пушком, као дечјом, с канапом уместо кожног каиша, па, још, наопачке окренутом, да бисмо, још више, били понижени!… Свег се тог живо сећам, имао сам пет година! Сећам се дединог последњег погледа пре него што је замакао иза угла, десно, према центру, десном обалом, уз Брегаву… сигурно је знао шта га чека! Имао је 78 година (једну годину мање него ја, сад!). Мама се, у том трену, онесвестила на степеницама, испред камене капије, и она је знала шта чека – нас!… знала-знала, и те како!…

А, убрзо, ухапшен је и тата, нисам присуствовао… не знам ни кад, ни где, ни како…

Једном смо га посетили у том истом среском затвору, сећам се, како се не бих сећао, имао сам пет година… брат две и по…

Чим смо ушли у затворско двориште, угледао сам црн митраљез на средњем прозору, на спрату: цев уперена према велкој дрвеној капији. И стражара, крај врата, с фесом, с правом изгланцаном пушком.

Кад су тату извели да се видимо, изашао је ужасно ружан, необријан, мршав, измучен, с црним пругама по лицу и кошуљи; после сам сазнао да је, то, од рибања патоса, на спрату, просторије у којој су саслушавани српски затвореници; а зашто се рибају патоси у таквим просторијама, јасно је… Тата је тражио воде, стражар је скинуо фес и наточио с чесме, налио у фес, па дао тати и, чим је тата принео воду устима, жестоко га је ударио да не би попио ни један једини гутљај!… Ту ми се сећање прекида, вероватно због шока…

А онда је дошла она ноћ кад смо, кришом, а у великом страху, кроз спуштене канате, на прозорима, гледали како одводе, у камионима, ухапшене Србе, Сточане, међу њима и нашег деду и оца… у неповрат, у неку јаму, а „наш“ 2. август се приближавао, наш судњи дан, мама је била изван себе: једина нада јој је био њен брат, наш ујак, у далеком Београду, под окупацијом…

Да није било тог нашег ујака, маминог рођеног брата, ово не бисте читали!

Звао се Славко Хаџић, био је судија Окружног суда у Београду, у данашњој Масариковој улици. Човек, образован, пропутовао свет, светски, начитан, уман, предузимљив, он нас је спасио сигурне смрти у Стоцу, на Брегави, у Херцеговини… и избавио у Србију!… Како од сигурне смрти да спаси своју сестру, нашу мајку и њено двоје деце, нас?!… Славко чудотворац, наш ујак… успело му је!

И смислио план, „луд“ – али који „упали“!

Имао, ујак, доброг познаника Словенца, Франца. Не знам како су се упознали, можда тако што је наш ујак био на лечењу, у Словенији, у Мојстрани? Можда познанство из војске, из ујакове судске праксе… ко зна… Господин Франц је радио у београдској Главној пошти, у Таковској улици. Био је шалтерски службеник. Носио је немачку униформу, био је присилно мобилисан. И, баш, та „проста“ чињеница, да је господин Франц имао немачку униформу, а знао немачки као словеначки, дала је ујаку идеју (ни данас не видим шта би, могло, друго!). Да нас Франц спаси! Да оде по нас у Столац – и довезе нас у Београд!… „Лудо“, можда „лудо“ за „обичног“ човека, али, не и за нашег ујака, не треба заборавити, био је судија Окружног суда, у Београду, а не „мачји кашаљ“!… Машту је преточио у праксу, у план нашег спасавања из пакла…

Свој план, ујак изложи Францу. Немачку униформу, већ, има, само да пронађе официрске ознаке и капу. Као и кола. Франц је предложио „кабриолет“, не знам које марке, али, „кабриолет“! Ујак је остао задивљен! „Кабриолет“, то јест, отворен аутомобил, деловаће као „психолошка бомба“ у малом Стоцу, „слепом цреву“ НДХ где није било ни једног јединог Немца, само усташе и Италијани који „клече“ пред Рајхом! „Кабриолет“, идеално решење! За фалсификовану пропусницу, побринуће се он, ујак…

И, ето, једног дана, крајем јула, господина Франца у Стоцу…

Ушао је у место као да је „фирер“!

Сви „пали на нос“! Немац – из Београда – у „кабриолету“ – сам – без возача – дошао по госпођу Ксенију и њено двоје „малодобне“ деце – да их „спроведе“ у Београд – „Ни длака с главе им не сме фалити!“ – запретио им је господин Франц – прстом – и, то, на чистом немачком!… (Могао је и на матерњем словеначком, али, ефект би био никакав!)…

Мама је знала и дан и сат кад ће Франц доћи… Радила је у Среском начелству, у Стоцу, као чиновница. Ујак јој је једног дана телефонирао кад ће Франц стићи, како и зашто, нек буде приправна, нек не губи ни минут већ да слуша шта јој Франц каже!… Наш бедан живот, у његовим је рукама!…

Сећам се, само, Франца, његових сјајних кола, наше кује Лоле, својих играчака… Франца који је био веома висок, његовог благог гласа… и наше мајке како се пакује… И ничег више…

И сад као да гледам – мајка може да понесе, само, два кофера и јорган! За више нема места! И мало хране!… Али…

Али, мајка која је изгубила мужа, нашег оца, и свекра, „ђутурума“, нашег деду… пакује: танке чаше за вино! – шест комада! – у танку чиновничку хартију коју је претходно изгужвала! – да се, на путу, не разбију!… чаше!… винске чаше!… да јој се нађу – у избеглиштву!!!… Све друго остаје, али чаше!… Не знам како би ово протумачили психолози…

– Госпођо Ксенија, оставите те чаше! Важно је да спасите живу главу, своју и своје деце!…

Тих речи се и данас сећам…

И ето нас, мимо свих контрола, у окупираном Београду. Спасио нас Словенац, Франц, шалтерски службеник у Главној пошти, с правим знањем немачког језика, с правом официрском униформом коју је од неког позајмио! Хвала му, глава му је била у торби!…

Ујак Славко нас је дочекао као да нам је тата… И други ујак, његов млађи брат, Бранко-Брано… Спасена сестра и њено двоје деце, пет и две и по године!… Усред рата!… Из пакла!…

Тако је почео наш живот, избеглички, у Београду, у Улици адмирала Гепрата број 97.

„Издајник српског народа Недић“ (!)… примио је и нас као толике хиљаде избеглица у Србију! Мама је добила посао у Комесаријату пољопривреде, данашња зграда Министарства спољних послова (улазио сам, после школе, на улаз, на углу Кнеза Милоша и Немањине)… Од њене плате, живели смо,  ми, нас троје, као и наша тетка и њено троје деце… били смо гладни, боси и бедни – али живи и срећни!… У првом разреду основне школе (данас је у тој згради Матемтичка гимназија) имао сам школску торбу од картона, носио сандале од канапа, еспадриле, јео пуру с пекмезом или прженим луком… жив и срећан!… Сећам се и обешених на Теразијама… тетка Љубица ми је прекрила очи, руком, док смо пролазили… али ја сам видео између њених прстију како се…

Дани ослобођења… Тад смо, већ, били у Сокобањи, у Избегличком дому, то јест, Инвалидском, на Бањици, изнад Моравице… Нисам дочекао ослобођење 1944. у Београду  већ у Сокобањи… Био сам у другом разреду Основне школе…

А шта је било с Францом? С „нашим Францом“?!

Партизани су га „покупили“ с улице кад је ишао у ону исту пошту где га је наш ујак пронашао и замолио да ризикује свој живот!…

Стрељан је на Сајмишту!

Наш спасилац, господин Франц, стрељан је као да је Немац! Као да је крив због нечег! Без суђења! По кратком поступку! Радио је у „немачкој пошти“, имао је „немачку униформу“, ухапшен и… на Сајмишту… угасио се живот човека који је волео Србе, који је, стављајући главу у торбу, спасио нашу породицу од сигурне смрти „заказане“ за 2. август 1941!

Франц, опрости!

Наш млађи ујак Бранко, Брано  – кад је сазнао од брата Славка да је Франц ухапшен – одјурио је на Сајмиште, али… било је касно!!! Господин Франц, наш спасилац, трагично је завршио свој праведнички живот!… Стрељан је!…

Свако зло је велико, а зло одраслих највеће!… Посебно зло безумних, необразованих, некултурних, оних који срамоте Човечанство!… Оних који ће те због „кривог погледа“, „увредљиве речи“, „погрешног осмеха“… УБИТИ као пиле!!!

Боже, спаси ме неразумних!

  • Боже, не дозволи да икад будем зао!

Шта је наш Франц последње помислио… последње пред стрељање?… Да ли је… или… Не, ни речи; све би, то, били литератизми! Нигде испод књижевности – што ми, једном приликом, на бини Јеврејске општине, у Београду, лично, упути господин др Предраг Палавестра… кад ми је уручивао трећу трећу (читај: девету!) Награду за роман „Јеврејин између љубави и страсти“, хвала му… Победила ме „песмица“ из иностранства!… Ако… била је боља од мог романа…

Могу, само, да претпоставим… Да претпоставим шта је Франц помислио, која му је била последња мисао… „у глави“!… А у „срцу“ и да не говорим!…

  • И да је био у праву…

Франц, опрости! … Нису знали шта раде!

Као што многи не знају ни данас… Док год има моћних и слабих, богатих и сиромашних, правих и набеђених, ситих и гладних, с кровом и без крова… испаштаће мали човек, мали народ, мала срећа… то јест, до краја света, дубоко неправедног који су силници такав направили: на своје ругло и ругло целокупног напаћеног Човечанства!…

Франц, опрости!

Још док је мајка била жива, богами, давно-давно, пало нам на памет да одемо у Столац, да покупимо оно мало наше сиротиње, ако је, ишта, остало: забога, били смо сиромашни, у Сокобањи, нисмо имали ни кревете већ смо их, на реверс, позајмили из сокобањске болнице… избеглице су и на том биле захвалне… „избеглице-изелице“ – како су нас звали, сасвим тачно… увек смо били гладни… ја сам и дан-данас гладан, никад се најести!…

У неком камиону, из Мостара, мог родног града,. стигнемо у Столац. Што год је остало наше, потрпаћемо у камион па правац Сокобања…

У стану у ком смо некад живели, друга породица. Мама пита да ли је нешто наше остало после рата. Ништа, био је одговор, све су разнели Италијани! Аха, биће да је тако (!): наше јастуке, душеке, посуђе, ормане, кревете, ћилиме… Италијани узели па однели у Рим, Напуљ, Трст… биће да је тако!

Док су отишли да нам донесу слатко и воду, мама ми каже:

– Ено, онај ћилим је наш!… Онај јастук!… Она слика!
… заправо, рам, ставили су своју слику у наш рам!…

  • И овај сто је наш!

Сузе јој нису дале даље да набраја…

Послужише нас слатком и „химбером“ (вода с малиновим сирупом). Још смо мало поседели као на иглама…

Па ми „подвисмо шипке“, па у камион, па у Мостар, па у воз, па у Сокобању, преко Житковца и Алексинца…

Тако у Стоцу…

То се звало ослобођење, била је, то, нова власт, то се звала слобода, нико крив, сви прави!… Гледа те у очи и лаже!… „Нема, ништа, све разнели Италијани!“…

Франц, опрости!

Болест, глад, беда, губитак завичаја, морати живети далеко од родног језика, далеко од себе, неправда… то су праве несреће у једином човековом животу, све, остало, само су трице и кучине!

Франц, хвала ти…

Извор: Србисање Times

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s