СЛОВО НАД КОСОВОМ …

Српско је Косово,
на њем’ су темељи српске историје, худе,
ту нам се огласи наш плач и наше прво слово.
Кад изговорим, тужан, твоје име, свето,
свесно, у мислима померим цар-Лазине кости, –
опрости, Свече!… Страх ме да нов пораз не буде
однео све наше тајне, све наше радости…
Гушисмо те љубављу, преголемом,
душа ми у багрему, белом,
сердце вазнето!

Рониш наше душе, рониш наше сузе, –
а име ти дижемо у облаке, беле!
Ти си нам све што нам худи живот узе
јер без тебе нам све песме пале и увеле!…
Косово, ти, српско огњиште, врело –
зар срце, твоје, туђини да газе?!
Твој пад и наш бол, у историју нас је вазнело!
А змијски језици, опет нам се плазе
и циљ им је један: да затрују наша чеда –
ал’ Србија, мајка, никоме их не да!

Поносно Косово!…
Зеницо ока, колевко наше пале славе!…
Својатају те нељуди, полажу на те право,
хтели би да нам силом отму Грачаницу!
Твом крилу ја дугујем Милоша витешку жртву,
памтимо како се брани част слободе, праве!
Обилићу, ми ти целујемо главу, мртву –
што се, у темељ историје, скрила –
и судбу, худу нам скројила…
и нову клицу!…

Санче душе, наше, ти си наш пут, бели
и где Србин сави свој први дом, весели;
сад тужимо, а што никад нисмо хтели;
убили су твоје очи и срце однели!
Косово, ти клетву правде удели
пексијану! Јер заслужи освету!…
Божури, косовски, цветови пали и увели,
ви што некад слободни цветасте свету,

Косово, твоји јунаци освешташе нам дан
српског мучеништва, тај тужни српски сан!
Косово крвари!
Сузе роне Приштина, Призрен, Лаб и Ситница!
Још крвари оно место где паде Лазар, стари –
у боју!… Вај, све неста што смо некад хтели!…
Твоја нам душа враћа веру до неба високо –
и да ће опет нићи слободе, наше, клица,
освета је наша: зуб за зуб, око за око!…
Косово, равно, ти, дане наш тужни,
Косово, наш поразу, ружни
и невесели…

О теби, Косово, машта српска глава,
ти си уздарје благословено и свето,
на теби паде наша дика и слава,
зар опет да се збуде отето и проклето?!
Ти крвариш у венама божурским
и уносиш немир у срце, моје;
ти поносно дижеш све оно што се зове српским,
што говори српским и што српским поје!…
О, ви, рушитељи српских светиња, у бесу –
хоће наше да присвоје, да однесу!

Косово, предивно!…
Ти, сан, наш, витешки о историји и срећи…
Задаваше ти, сви, поразе, подмукло и кивно!
Не дамо те, Србијо! Залог си највећи!…
С тобом смо, Косово, памти: ти, само, никад ниси!
Обилић, у смрти, постао нам је још већи –
а над главама силних његова сабља виси!…
Пођи им у сусрет и благост, даруј,
ти им благошћу, својом, царуј
у сну, о срећи…

О теби снева и моје срце, врело,
Косово, ти си српска мајка ведра чела!
У теби нам позив на село и прело, –
ал’ судба, худа нам не да што би жеља хтела!…
Ти си нам усред кућнога огњишта
где нам котао врије уз ватре гром –
а сад срушене светиње и гњила руишта –
тамо где је Србин био на прагу, свом…
Европа нам се подсмева, лицу нам, увелом…
ћутимо у цвету бледом невеселом…

Сад, Косово, и ти…
А где оста моја љубав, чиста и пречиста,
где се у божурима, бистрим, тада, волесмо, ми –
слобода нас растави, врли сан о срећи…
Где је она мишца, јака?! Где позив цар-Лазара?!…
Зар судити народу без правде и судишта?!…
О, у теби јоште пева песма она стара,
пусти сан да видамо љуте ране
и да вратимо старе дане –
биће Срб већи!

О теби сним санак од љубави већи,
санак о слободи, зов косовских јунака;
благошћу Православља, хтео бих прећи
и пољубити где је горела травка свака…
У теби нема зависти и варке,
свако је у срцу понео свој дом;
Косово, сви дани са тобом, налик су на бајке –
а туга за тобом – разбија ме к’о гром!…
Сав завичај у коферу и с њим морам поћи –
с видом – без вида – у избегличкој ноћи…

Волим те, Косово!…
Знам, вратиће се Србин на дедовину, своју,
вратиће се, изгнани; певаће, Српство, поново!
Љуљаће се, поново, колевка липова
док мајка уздише и срце јој жубори, снено…
Косово, предраго, ја добро знам цену, твоју
и слутим, знам, поново си адамско колено!…
Знао сам и да си мој станац камен,
моја песма, и грб, и знамен,
а без окова!

О, остани, овде, ти, равно Косово,
нигде не жари к’о што родно сунце греје!…
Без тебе: очи – лед, а срце – олово;
без тебе: смрт – а са тобом ми се душа смеје…
Хоћу да су тамо и отац, и брат –
да ме, Косово, својим видом видаш,
да српски барјак нам завиори и запева сват…
Колико узмеш, толико и да ми даш…
Косово-мајка још живи, тужне жртве њене…
Мислим на Косово, склапам очи, снене…

kosovo-je-srbija-bilo-bice-i-ostace

Извор: Србисање Times

Advertisements

Једно мишљење на „СЛОВО НАД КОСОВОМ …

  1. Повратни пинг: Слово над Косовом | Магацин

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s