МЕМОАРИ ИЗ ПАКЛА Дневник ужаса из града под опсадом џихадиста

Фарах Шениб забележио је у дневнику ужасе које је свакодневно проживљавао у Либији док је град Дерна био под опсадом џихадиста пре нго што га је преузела Ал Каида.

У немачком часопису „Дер Спиегел“ објављена је Фарахова прича у облику дневника, коју је пренео и Јутарњи.хр.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Недеља, 8. март

Велика гомила се формира пред улазом у болницу Ал Хариш. Излазим из аута. “То је Муханад!”, виче једна жена. Приближим се и видим мртвог дечака на носилима. Жута јакна упрљана му је блатом. Буљим у беживотно тело дечака који није имао више од 10 година. Нема главе. Одсечена је.

Био сам фотограф од почетка револуције. Свет је тада хтео да зна шта се догађа у Либији. Сада више никога није брига у шта се претворила Дерна, кланица у којој се месари смењују сваких неколико месеци.

Муханадову главу пронашли су недељу дана касније. Вест се проширила целим градом. Питали смо се каква то особа може да одсече главу детету? Зашто? Коначно Муханадови родитељи могу да закопају своје дете.

Једна агенција из Триполија тражила ми је фотографије из Дерне. Најприје сам хтео да одбијем задатак, али не могу себи да приуштим да изгубим последње послове. Борци Исламске државе нису способни да разликују новинаре од припадника трупа. Пуцају у свакога ко им је сумњив. Зато већином снимам из аута. Ретко излазим из њега.

Раније сам безбрижно шетао улицама. Људи би ми махали. Након 2011. имали смо кратку фазу еуфорије и слободе. Колеге из иностранства водио сам Дерном. Једном је ту била новинарка из Аустралије, плавуша.

Сада је сумњив свако ко није припадник њихових трупа, одмах мисле да је шпијун. Али ја не радим ни за једну страну.

Неко време стојим прекопута мртвачнице. Не осећам ништа. Кад стигнем кући, схватам да нисам направио ниједну фотографију.

Среда, 11. март

Марјам ми весело прилази. Обучена је у црно-белу школску униформу. Ујак Фарук замолио ме да је покупим из школе код пијаце Ал Кхадра. Марјам има 11 година. И многи други рођаци, браћа и очеви, чекају да девојчице изађу из школе. И као и увек, Хисба, морална полиција ИД, патролира у белим Хјундаи џиповима. Као тинејџер сам лутао уличицама надајући се да ћу привући пажњу неке од старијих девојчица. Данас се више нико не усуђује на то.

Стражари носе дуге хаљине као они у Авганистану, и дуге браде. Ових дана су чак наредили власницима дућана да их затварају за време молитве – пет пута на дан, баш као у Саудијској Арабији.

Школе су биле затворене два месеца, наставни програми су очишћени од свих “неисламских” садржаја. Биологија, хемија, физика, физичко и музичко – све је то избачено. За Марјам је школа једино место где она још може да сретне своје пријатељице и друге девојчице. Девојчицама једва да уопште дозвољавају да напусте кућу. Мрзели смо Гадафија. Он и његов син брутално су владали, били смо у страху од њихове полиције. Али тада није било исламиста.

Недеља, 15. март

На тренутак сам срећан. Пронашао сам бачву у коју могу да сипам више од 100 литара бензина.

Бензин је овде строго ограничен, што може да звучи као виц у једној од нафтом најбогатијих земаља света. Откако се град нашао у окружењу, немогуће је пронаћи гориво. Ујак Фарук рекао ми је да одмах кренем од једне бензинске пумпе до друге да скупљам бензин.

Бензинску пумпу 115 чувају припадници ИД у једном џипу. Црна застава Исламске државе растегнута је изнад пумпе. Свађа избија кад се појаве припадници друге трупе, Муџахединско исламско веће Дерне (СРМД) и заобилазе људе који чекају у реду. СРМД је лојалан Ајману ал Завахирију, шефу Ал Каиде. Ми не волимо ни ИД ни СРМД. Ипак, Исламска држава је много гора од других.

Сви смо видели фотографије египатских хршћана које су одвели на плажу у Сирту и тамо им одсекли главе, једном по једном, док је њихова крв песак и море бојила у црвено. Они су били најобичнији радници имигранти који нису успели да напусте земљу на време. Што су урадили да заслуже такво нешто? Хоће ли ИД то радити и нама једног дана зато што пушимо или слушамо музику?

Верујем да су тако окрутни јер не познају нас и нашу земљу. У ИД су Тунижани, Јемени, Чечени и Пакистанци. Скоро сви припадници СРМД су из Дерне, па им је много теже да убијају људе.

Желим истог тренутка да одем с пумпе. Кад се сретну припадници различитих војски, често дође до пуцњаве. ИД И СРМД су подијелили град међу собом. Постигли су неку врсту примирја. Али на колико дуго? Пребацио сам у рикверц и ударио у ауто иза себе.

Стигао сам сигурно кући. Увече дајем брашно Ахмеду, пекару, који онда пече хлеб за мене и моје комшије.

Понедељак, 16. март

Зове ме Надја. “Тако ти мислиш да храниш нашу децу?”, пита она шалећи се, након што сам подигао слушалицу напола спавајући. Верени смо шест месеци. Желим да се венчамо што је пре могуће. Надја је фантастична. Има 22 године. Чујемо се сваког дана, кад има струје. Она је најмлађа сестрична моје тетке и жели да постане докторка.

Откако је ИД преузела контролу над градом, она не сме више да студира. Од свих мојих пријатеља само ја имам свој стан – две собе, кухиња, купатило. Али ништа не зарађујем, а венчање је скупо.

Четвртак, 2. април

Кад је ИД пре шест месеци ушао у Дерну, сви државни и јавни службеници, војници и полицајци морали су да се појаве на станици Тавба и предају оружје. Од тада нико није видео Салеха, саобраћајног полицајца с пијаце Ал Кадра. Он је био права институција. Сви су га познавали.

Новинаре су такође натерали да се “извине” за своје “преступе”. Типу у медијском центру Исламске државе рекао сам да је време након револуције било конфузно и да нисмо одмах нашли прави пут, али да смо сада срећни што нас је Исламска држава ослободила.

Наравно да смо сви у депресији. Новинари су престрашени. То што носим камеру са собом врло је ретка ствар.

Понедељак, 13. април

Људи нестају. По граду су полепљени огласи с фотографијама несталих. Нови се појављују сваки дан. Мој пријатељ Али Ибрахим продаје ауто, његова мајка накит и кућу, како би платили уцењивачима који су му отели оца.

Сигурни смо да су га отели исламисти. Ако не платите откупнину, породица ће вас следећи пут видети у мртвачници.

Не постоји власт којој бисмо се могли обратити да нам помогне. Главни у правосуђу у граду је убица по имену Ајман Калфа, криминалац који је раније био осуђен на смрт. Као и други криминалци, успео је да се докопа слободе захваљујући револуцији. Данас нама владају убице.

Уторак, 14. април

Дерна је у окружењу. Имам само један оброк дневно и бринем се да ускоро неће бити ничега за јело.

Данима нисам напустио стан. Нисмо имали струје 35 сати. Нема интернета. Нема информација.

Среда, 15. април

Јуче је једна оружана група у саставу ИД погубила два наша човека.

Они то зову “халал” убијањем. То значи да припадници ИД верују да је ОК убити некога ко се не слаже с идеологијом њиховог вође.

Једноставно те униште ако имаш другачије мишљење – у име Алаха.

Понедељак, 20. април

Данас су убили троје браће Мансури, познатих и као породица Ал Харир. Цео град слушао је размену ватре између ИД и Мансуријевих. Почело је јуче у 6 сати ујутро, и завршило се у 3 у ноћи. Браћа Мансури су знала да ће умрети. Али су устали против дивљаштва. За нас, они су хероји. Владавина ИД је брутална и неправедна. Либијци то не могу да прихвате.

Трагају за Хамидом, четвртим братом Мансури. Тврде да је он убио неког и да ће му судити пред својим судом.

Могуће је да је Хамида починио убиство, али он одбија да му суде исламисти. Курир ИД пренио је ултиматум породици: ако се Хамида не преда, дом породице Мансури биће разорен.

Браћа Мансури борила су се до самог краја. Пуцали су и убили три битна лидера ИД, међу којима је био један високорангирани Јеменин, и ранили 40 бораца. То је био историјски тренутак. Је ли то такође и прекретница?

Изгледа да би ИД могла да крене у освету против пријатеља браће Мансури.
Бринем се је ли мој број остао сачуван у неком њиховом мобилном телефону?

Петак, 24. април

Као и сваког петка, посетио сам деду и баку у Амбичу. Мој деда је студирао агрикултуру. Заједно смо отишли до мале сеоске џамије, уместо у ону велику нову. Тако радимо откако је ИД устоличио своје имаме у великој џамији. То је облик тихог протеста.

Бака је направила кус-кус. Читава породица је била тамо – ујаци, тете, нећаци и Марјам. Мој деда има 72 године. Рекао је да не смемо да губимо наду, јер погрешни режими не могу заувек одржавати власт.

Он нам прича о италијанској окупацији и добрим временима либијске независности под краљем Идрисом И. Јели смо пилећу супу, за наша тужна срца.

Деда говори да су живот у Дерни седамдесетих и осамдесетих описали песници и уметници. Жене су могле саме да шетају по граду, нису морале да носе мараме. Носиле су модерне сукње изнад колена. Колико су те сукњице биле кратке показао нам је рукама, изазивајући смех код свих.

Добро је што је Гадафи отишао, каже он. Па пребаци шал преко рамена и важно се намршти, тако да одмах схватамо да имитира Гадафија.

Деда је забаван, али и паметан. Либија је богата, објашњава нам, и то је истовремено и благослов и проклетство. Запад жели приступ нафти, као и ови верски фанатици. То је разлог због ког је избио рат. То је разлог због ког сви инострани борци долазе из Африке и Азије.

Породице у Либији морају да се држе заједно. То је једини начин да се земља приведе разуму.

Уторак, 26. мај

Два је ујутру, пробудиле су ме експлозије ракета. Изашао сам на балкон и видео облаке дима изнад центра града. Људи тамо поново умиру. Познајем ли их?
Назвао ме је мој пријатељ Фаисал. “Напали су заповедништво Даеша!”, каже. Даеш је арапска скраћеница за ИД.

Бомбаш самоубица је наводно прокријумчарио торбу с експлозивом у стару градску већницу, која тренутно служи као заповедништво ИД. Бомбу је детонирао уз помоћ мобилног телефона. Изненада се осећам расположено. Зовем Надју. Разговарамо сат времена. Поново сам пун наде и коначно падам у сан.

Среда, 26. мај

На нашој локалној Фејсбук страници су десетине статуса и коментара. Погођено је срце управе Исламске државе у Дерни.

Деда је био у праву. Постојаће време након ИД.

Четвртак, 4. јул 2015.

Сваког четвртка пријатељи долазе код мене. Познајемо се још од вртића. Ашур је постао зубар. Саид Ахмед ради као аутомеханичар. Зовемо га “експертом за немачке машине”. Салхин је студирао менаџмент, а Назар је дуго живео у Мисрати. Пијемо лимунаду. Назир сецка лук. Стављам воду за пашту.

Ако криза потраје, каже Салхин, он неће моћи да заради новац који му је потребан да би оженио девојку коју воли од првог дана кад ју је срео на факултету. Упозорила га је да неће моћи заувек да одбија понуде других. Салих каже да решење мора да нађе ускоро. Једино нас друга интервенција Запада може спасти, каже он.

Запад би морао да обрати пажњу на нас, каже Ашур. А ако стварно дођу, морали би да остану у Либији на дуге стазе и реформирају земљу од врха до дна. Низар се не слаже. “Само ми сами можемо себе спасти”, каже.

“Европљани морају да интервенишу на некој тачки”, тврдим ја. “Иначе ће врата од Африке до Европе остати отворена”. “Што они чекају?”, пита Саид Ахмед. “Да ми сви будемо мртви?”. Низар зове из кухиње. Пашта је спремна.

Петак, 6. јул 2015.

Припадници ИД возе по граду са звучницима на џиповима. Позивају све да се окупе на егзекуцију једног поштара. Тврде да је радио за либијску војску, да је издајник. Ко се не појави на погубљењу аутоматски је сумњив. Сви одлазимо тамо – Низар, Саид Ахмед, Салхин и ја. Осуђени је у наранчастом комбинезону, како то често бива. Егзекутори имају маске на лицу. Желим да снимим како му одсецају главу.

Кад је готово, спуштам поглед према земљи. Након тога се вучем натраг кући.

Понедељак, 8. јула

Војници обично стижу рано ујутру. Подручје болнице Хариш осигуравају припадници Бригаде мученика Абу Салима, који припадају СРМД. Њихов вођа се зове Салим Дерби. Дебео је и има тамну браду. Изворно је Салим Дерби екстремиста, али га становници Дерне виде као праведног противника ИД.

Тражим Фаталаха, бившег школског друга. Његов брат ми је рекао да је нестао пре три дана. Фаталах је пре две године преузео дућан мог оца. Ствари су ишле добро. Вероватно превише добро.

Људи нестају зато што имају новца или зато што су се дрзнули да нешто кажу о заповедницима труопа. Ако се поново појаве, то је у мртвачници. Надам се да то неће бити случај са Фаталахом.

Прошао сам пункт са војницима СРМД на улазу у болницу. Тамо виси застава Абу Салимоце трупе, црни текст на белој позадини. ИСИЛ користи црну заставу с белим текстом.

Неки од војника имају 15 или највише 16 година. Имају једва коју ретку длаку на лицу, и скупо оружје и опрему. Радије патролирају улицама него да иду у школу.

Мушкарац у дугој кошуљи и са шиљатом брадом седи на улазу у болницу. Прелази прстом по списку исписаном руком. Представио сам се као члан породице.

“Фаталах?”, пита тип. Онда ме уводи у собу за прегледе. Тих дана у болницу воде људе на смрти, иако не ради ни одсек за интензивну негу.

Модернија болница Ал Вахда затворена је пре неколико месеци. Нема резервних делова са Запада за модерне медицинске уређаје.

Петоро људи лежи један до другога на ћебадима на поду, старији мушкарци седих брада и дечак. Одећа им је прљава, пуна крви. Тројица изгледају као да неће дуго бити живи. Један јауче и стење. Фаталах није међу њима.

“Желиш ли да уђеш у мртвачницу”, пита ме тип с брадом, показујући на врата иза себе. Почиње да ме боли желудац. Захваљујем му се и журим назад у ауто.

Среда, 10. јул

Битка између ИД и СРМД је у пуном јеку. Слушамо пуцње и експлозије ракета. Остајем код куће, тамо је најсигурније.

Даеш је убио Салима Дербија, вођу Бригаде мученика Абу Салима. Иако га нико није волео, сви су га поштивали. (Накнадно је утврђено да су Дербија у ствари грешком убили властити људи)

Зовем Фаисала. Анализирамо ко је јачи: ИД или СРМД? Наравно, надамо се да ће СРМД надјачати.

Недеља, 14. јул

Салах се вратио. Код пијаце Ал Кадра регулише саобраћај. Узвикнуо сам од задовољства кад сам га видео на фотографији на Фејсбуку. Скочио сам у ауто и одвезао се до старог дела града. Људи су у свечаном расположењу. Машу Салаху док пролазе.

Даеш више није у Дерни. СРМД га је истерао. ИД ће покушати да се врати, али сада исламисти седе у планинама. Наоружани борци СРМД стоје на улици.

Никад не бих могао помислити да бих могао бити задовољан што мојим градом влада Ал Каида.

Среда, 15. јул 2015.

Видео на Јутјубу показује борца ИД. Признаје пораз. Каже да су изгубили Дерну, али да ће се врло скоро осветити за своје убијене саборце. Знамо да је претња врло озбиљна. И даље живимо у чистилишту. Зовем Надју и кажем јој да је волим више него ишта друго.

Понедељак, 27. јул

Волео бих да сам то могао видети сопственим очима. Ухватили су вођу ИД и вукли га голог кроз улице Дерне. Касније су га обесили. Кад сам то чуо, смејао сам се све док ми сузе нису кренуле на очи.

Тек касније у ноћи схватио сам да сам се смејао мучењу и смрти живог бића.
Ово у шта смо се претворили је срамотно. Али Исламска држава – они нису људи.

Субота, 1. август

Алкохол се поново може купити. Ја не пијем алкохол, али сматрам да је то нешто што свака особа одлучује сама. Све што знам је да они који забрањују алкохол и цигарете нису омиљени у Либији. Најважнија ствар је да нема више никакве “Таwбе” или присилног покајања, места где припадници ИД присиљавају полицајце и државне службенике да плате за искупљење.

Петак, 7. август

Мој пријатељ Ашур био је данас овде. Његови нећаци су борци у Бригади мученика Абу Салима. Они су му објаснили прави разлог зашто су домаћи ратници из Дерне одлучили да се супротставе екстремистима. ИД је хтео да се докопа списка свих младих удовица наших погинулих бранитеља. Хтели су да их натерају да се удају за њихове борце. Курвини синови. Мушкарци из Дерне то нису хтели да дозволе. Борили су се за част овдашњих жена.

Недеља, 9. август

ИД се вратила. Надја ми је рекла. Она је изван себе. Њена тета Асма живи у источном делу града, ИД напада Дерну с планина. Испред Асмине куће експлодирала је аутобомба, с пуно мртвих и повређених. Асма је медицинска сестра и истрчала је да им помогне. Сада она седи код куће и плаче.

ИД неће ући у град. Покушавају себи да прочисте пут кроз пустињу, али га окружују припадници СРМД. Генерал Хафтар, заповедник званичне државне војске, прекинуо је њихове линије снабдевања, па више нису у стању да набаве појачања и оружје обалским путем у близини Дерне, Сирта и Мисрате. Пресекао је пустињске путеве. Хафтарове јединице су на улазу у град, контролишу морске руте. ИД је постала лав у кавезу.

Часопис „Дер Спиегел“ је изгубио контакт с Фаррахом Шенибом 9. августа. Више га нису могли добити телефоном ни мејлом. Све везе с Дерном су прекинуте наводно зато што нема струје.Фарах Шениб забележио је у дневнику ужасе које је свакодневно проживљавао у Либији док је град Дерна био под опсадом џихадиста пре нго што га је преузела Ал Каида.
У немачком часопису „Дер Спиегел“ објављена је Фарахова прича у облику дневника, коју је пренео и Јутарњи.хр.

Недеља, 8. март

Велика гомила се формира пред улазом у болницу Ал Хариш. Излазим из аута. “То је Муханад!”, виче једна жена. Приближим се и видим мртвог дечака на носилима. Жута јакна упрљана му је блатом. Буљим у беживотно тело дечака који није имао више од 10 година. Нема главе. Одсечена је.

Био сам фотограф од почетка револуције. Свет је тада хтео да зна шта се догађа у Либији. Сада више никога није брига у шта се претворила Дерна, кланица у којој се месари смењују сваких неколико месеци.

Муханадову главу пронашли су недељу дана касније. Вест се проширила целим градом. Питали смо се каква то особа може да одсече главу детету? Зашто? Коначно Муханадови родитељи могу да закопају своје дете.

Једна агенција из Триполија тражила ми је фотографије из Дерне. Најприје сам хтео да одбијем задатак, али не могу себи да приуштим да изгубим последње послове. Борци Исламске државе нису способни да разликују новинаре од припадника трупа. Пуцају у свакога ко им је сумњив. Зато већином снимам из аута. Ретко излазим из њега.

Раније сам безбрижно шетао улицама. Људи би ми махали. Након 2011. имали смо кратку фазу еуфорије и слободе. Колеге из иностранства водио сам Дерном. Једном је ту била новинарка из Аустралије, плавуша.

Сада је сумњив свако ко није припадник њихових трупа, одмах мисле да је шпијун. Али ја не радим ни за једну страну.

Неко време стојим прекопута мртвачнице. Не осећам ништа. Кад стигнем кући, схватам да нисам направио ниједну фотографију.

Среда, 11. март

Марјам ми весело прилази. Обучена је у црно-белу школску униформу. Ујак Фарук замолио ме да је покупим из школе код пијаце Ал Кхадра. Марјам има 11 година. И многи други рођаци, браћа и очеви, чекају да девојчице изађу из школе. И као и увек, Хисба, морална полиција ИД, патролира у белим Хјундаи џиповима. Као тинејџер сам лутао уличицама надајући се да ћу привући пажњу неке од старијих девојчица. Данас се више нико не усуђује на то.

Стражари носе дуге хаљине као они у Авганистану, и дуге браде. Ових дана су чак наредили власницима дућана да их затварају за време молитве – пет пута на дан, баш као у Саудијској Арабији.

Школе су биле затворене два месеца, наставни програми су очишћени од свих “неисламских” садржаја. Биологија, хемија, физика, физичко и музичко – све је то избачено. За Марјам је школа једино место где она још може да сретне своје пријатељице и друге девојчице. Девојчицама једва да уопште дозвољавају да напусте кућу. Мрзели смо Гадафија. Он и његов син брутално су владали, били смо у страху од њихове полиције. Али тада није било исламиста.

Недеља, 15. март

На тренутак сам срећан. Пронашао сам бачву у коју могу да сипам више од 100 литара бензина.

Бензин је овде строго ограничен, што може да звучи као виц у једној од нафтом најбогатијих земаља света. Откако се град нашао у окружењу, немогуће је пронаћи гориво. Ујак Фарук рекао ми је да одмах кренем од једне бензинске пумпе до друге да скупљам бензин.

Бензинску пумпу 115 чувају припадници ИД у једном џипу. Црна застава Исламске државе растегнута је изнад пумпе. Свађа избија кад се појаве припадници друге трупе, Муџахединско исламско веће Дерне (СРМД) и заобилазе људе који чекају у реду. СРМД је лојалан Ајману ал Завахирију, шефу Ал Каиде. Ми не волимо ни ИД ни СРМД. Ипак, Исламска држава је много гора од других.

Сви смо видели фотографије египатских хршћана које су одвели на плажу у Сирту и тамо им одсекли главе, једном по једном, док је њихова крв песак и море бојила у црвено. Они су били најобичнији радници имигранти који нису успели да напусте земљу на време. Што су урадили да заслуже такво нешто? Хоће ли ИД то радити и нама једног дана зато што пушимо или слушамо музику?

Верујем да су тако окрутни јер не познају нас и нашу земљу. У ИД су Тунижани, Јемени, Чечени и Пакистанци. Скоро сви припадници СРМД су из Дерне, па им је много теже да убијају људе.

Желим истог тренутка да одем с пумпе. Кад се сретну припадници различитих војски, често дође до пуцњаве. ИД И СРМД су подијелили град међу собом. Постигли су неку врсту примирја. Али на колико дуго? Пребацио сам у рикверц и ударио у ауто иза себе.

Стигао сам сигурно кући. Увече дајем брашно Ахмеду, пекару, који онда пече хлеб за мене и моје комшије.

Понедељак, 16. март

Зове ме Надја. “Тако ти мислиш да храниш нашу децу?”, пита она шалећи се, након што сам подигао слушалицу напола спавајући. Верени смо шест месеци. Желим да се венчамо што је пре могуће. Надја је фантастична. Има 22 године. Чујемо се сваког дана, кад има струје. Она је најмлађа сестрична моје тетке и жели да постане докторка.

Откако је ИД преузела контролу над градом, она не сме више да студира. Од свих мојих пријатеља само ја имам свој стан – две собе, кухиња, купатило. Али ништа не зарађујем, а венчање је скупо.

Четвртак, 2. април

Кад је ИД пре шест месеци ушао у Дерну, сви државни и јавни службеници, војници и полицајци морали су да се појаве на станици Тавба и предају оружје. Од тада нико није видео Салеха, саобраћајног полицајца с пијаце Ал Кадра. Он је био права институција. Сви су га познавали.

Новинаре су такође натерали да се “извине” за своје “преступе”. Типу у медијском центру Исламске државе рекао сам да је време након револуције било конфузно и да нисмо одмах нашли прави пут, али да смо сада срећни што нас је Исламска држава ослободила.

Наравно да смо сви у депресији. Новинари су престрашени. То што носим камеру са собом врло је ретка ствар.

Понедељак, 13. април

Људи нестају. По граду су полепљени огласи с фотографијама несталих. Нови се појављују сваки дан. Мој пријатељ Али Ибрахим продаје ауто, његова мајка накит и кућу, како би платили уцењивачима који су му отели оца.

Сигурни смо да су га отели исламисти. Ако не платите откупнину, породица ће вас следећи пут видети у мртвачници.

Не постоји власт којој бисмо се могли обратити да нам помогне. Главни у правосуђу у граду је убица по имену Ајман Калфа, криминалац који је раније био осуђен на смрт. Као и други криминалци, успео је да се докопа слободе захваљујући револуцији. Данас нама владају убице.

Уторак, 14. април

Дерна је у окружењу. Имам само један оброк дневно и бринем се да ускоро неће бити ничега за јело.

Данима нисам напустио стан. Нисмо имали струје 35 сати. Нема интернета. Нема информација.

Среда, 15. април

Јуче је једна оружана група у саставу ИД погубила два наша човека.

Они то зову “халал” убијањем. То значи да припадници ИД верују да је ОК убити некога ко се не слаже с идеологијом њиховог вође.

Једноставно те униште ако имаш другачије мишљење – у име Алаха.

Понедељак, 20. април

Данас су убили троје браће Мансури, познатих и као породица Ал Харир. Цео град слушао је размену ватре између ИД и Мансуријевих. Почело је јуче у 6 сати ујутро, и завршило се у 3 у ноћи. Браћа Мансури су знала да ће умрети. Али су устали против дивљаштва. За нас, они су хероји. Владавина ИД је брутална и неправедна. Либијци то не могу да прихвате.

Трагају за Хамидом, четвртим братом Мансури. Тврде да је он убио неког и да ће му судити пред својим судом.

Могуће је да је Хамида починио убиство, али он одбија да му суде исламисти. Курир ИД пренио је ултиматум породици: ако се Хамида не преда, дом породице Мансури биће разорен.

Браћа Мансури борила су се до самог краја. Пуцали су и убили три битна лидера ИД, међу којима је био један високорангирани Јеменин, и ранили 40 бораца. То је био историјски тренутак. Је ли то такође и прекретница?

Изгледа да би ИД могла да крене у освету против пријатеља браће Мансури.
Бринем се је ли мој број остао сачуван у неком њиховом мобилном телефону?

Петак, 24. април

Као и сваког петка, посетио сам деду и баку у Амбичу. Мој деда је студирао агрикултуру. Заједно смо отишли до мале сеоске џамије, уместо у ону велику нову. Тако радимо откако је ИД устоличио своје имаме у великој џамији. То је облик тихог протеста.

Бака је направила кус-кус. Читава породица је била тамо – ујаци, тете, нећаци и Марјам. Мој деда има 72 године. Рекао је да не смемо да губимо наду, јер погрешни режими не могу заувек одржавати власт.

Он нам прича о италијанској окупацији и добрим временима либијске независности под краљем Идрисом И. Јели смо пилећу супу, за наша тужна срца.

Деда говори да су живот у Дерни седамдесетих и осамдесетих описали песници и уметници. Жене су могле саме да шетају по граду, нису морале да носе мараме. Носиле су модерне сукње изнад колена. Колико су те сукњице биле кратке показао нам је рукама, изазивајући смех код свих.

Добро је што је Гадафи отишао, каже он. Па пребаци шал преко рамена и важно се намршти, тако да одмах схватамо да имитира Гадафија.

Деда је забаван, али и паметан. Либија је богата, објашњава нам, и то је истовремено и благослов и проклетство. Запад жели приступ нафти, као и ови верски фанатици. То је разлог због ког је избио рат. То је разлог због ког сви инострани борци долазе из Африке и Азије.

Породице у Либији морају да се држе заједно. То је једини начин да се земља приведе разуму.

Уторак, 26. мај

Два је ујутру, пробудиле су ме експлозије ракета. Изашао сам на балкон и видео облаке дима изнад центра града. Људи тамо поново умиру. Познајем ли их?
Назвао ме је мој пријатељ Фаисал. “Напали су заповедништво Даеша!”, каже. Даеш је арапска скраћеница за ИД.

Бомбаш самоубица је наводно прокријумчарио торбу с експлозивом у стару градску већницу, која тренутно служи као заповедништво ИД. Бомбу је детонирао уз помоћ мобилног телефона. Изненада се осећам расположено. Зовем Надју. Разговарамо сат времена. Поново сам пун наде и коначно падам у сан.

Среда, 26. мај

На нашој локалној Фејсбук страници су десетине статуса и коментара. Погођено је срце управе Исламске државе у Дерни.

Деда је био у праву. Постојаће време након ИД.

Четвртак, 4. јул 2015.

Сваког четвртка пријатељи долазе код мене. Познајемо се још од вртића. Ашур је постао зубар. Саид Ахмед ради као аутомеханичар. Зовемо га “експертом за немачке машине”. Салхин је студирао менаџмент, а Назар је дуго живео у Мисрати. Пијемо лимунаду. Назир сецка лук. Стављам воду за пашту.

Ако криза потраје, каже Салхин, он неће моћи да заради новац који му је потребан да би оженио девојку коју воли од првог дана кад ју је срео на факултету. Упозорила га је да неће моћи заувек да одбија понуде других. Салих каже да решење мора да нађе ускоро. Једино нас друга интервенција Запада може спасти, каже он.

Запад би морао да обрати пажњу на нас, каже Ашур. А ако стварно дођу, морали би да остану у Либији на дуге стазе и реформирају земљу од врха до дна. Низар се не слаже. “Само ми сами можемо себе спасти”, каже.

“Европљани морају да интервенишу на некој тачки”, тврдим ја. “Иначе ће врата од Африке до Европе остати отворена”. “Што они чекају?”, пита Саид Ахмед. “Да ми сви будемо мртви?”. Низар зове из кухиње. Пашта је спремна.

Петак, 6. јул 2015.

Припадници ИД возе по граду са звучницима на џиповима. Позивају све да се окупе на егзекуцију једног поштара. Тврде да је радио за либијску војску, да је издајник. Ко се не појави на погубљењу аутоматски је сумњив. Сви одлазимо тамо – Низар, Саид Ахмед, Салхин и ја. Осуђени је у наранчастом комбинезону, како то често бива. Егзекутори имају маске на лицу. Желим да снимим како му одсецају главу.

Кад је готово, спуштам поглед према земљи. Након тога се вучем натраг кући.

Понедељак, 8. јула

Војници обично стижу рано ујутру. Подручје болнице Хариш осигуравају припадници Бригаде мученика Абу Салима, који припадају СРМД. Њихов вођа се зове Салим Дерби. Дебео је и има тамну браду. Изворно је Салим Дерби екстремиста, али га становници Дерне виде као праведног противника ИД.

Тражим Фаталаха, бившег школског друга. Његов брат ми је рекао да је нестао пре три дана. Фаталах је пре две године преузео дућан мог оца. Ствари су ишле добро. Вероватно превише добро.

Људи нестају зато што имају новца или зато што су се дрзнули да нешто кажу о заповедницима труопа. Ако се поново појаве, то је у мртвачници. Надам се да то неће бити случај са Фаталахом.

Прошао сам пункт са војницима СРМД на улазу у болницу. Тамо виси застава Абу Салимоце трупе, црни текст на белој позадини. ИСИЛ користи црну заставу с белим текстом.

Неки од војника имају 15 или највише 16 година. Имају једва коју ретку длаку на лицу, и скупо оружје и опрему. Радије патролирају улицама него да иду у школу.

Мушкарац у дугој кошуљи и са шиљатом брадом седи на улазу у болницу. Прелази прстом по списку исписаном руком. Представио сам се као члан породице.

“Фаталах?”, пита тип. Онда ме уводи у собу за прегледе. Тих дана у болницу воде људе на смрти, иако не ради ни одсек за интензивну негу.

Модернија болница Ал Вахда затворена је пре неколико месеци. Нема резервних делова са Запада за модерне медицинске уређаје.

Петоро људи лежи један до другога на ћебадима на поду, старији мушкарци седих брада и дечак. Одећа им је прљава, пуна крви. Тројица изгледају као да неће дуго бити живи. Један јауче и стење. Фаталах није међу њима.

“Желиш ли да уђеш у мртвачницу”, пита ме тип с брадом, показујући на врата иза себе. Почиње да ме боли желудац. Захваљујем му се и журим назад у ауто.

Среда, 10. јул

Битка између ИД и СРМД је у пуном јеку. Слушамо пуцње и експлозије ракета. Остајем код куће, тамо је најсигурније.

Даеш је убио Салима Дербија, вођу Бригаде мученика Абу Салима. Иако га нико није волео, сви су га поштивали. (Накнадно је утврђено да су Дербија у ствари грешком убили властити људи)

Зовем Фаисала. Анализирамо ко је јачи: ИД или СРМД? Наравно, надамо се да ће СРМД надјачати.

Недеља, 14. јул

Салах се вратио. Код пијаце Ал Кадра регулише саобраћај. Узвикнуо сам од задовољства кад сам га видео на фотографији на Фејсбуку. Скочио сам у ауто и одвезао се до старог дела града. Људи су у свечаном расположењу. Машу Салаху док пролазе.

Даеш више није у Дерни. СРМД га је истерао. ИД ће покушати да се врати, али сада исламисти седе у планинама. Наоружани борци СРМД стоје на улици.

Никад не бих могао помислити да бих могао бити задовољан што мојим градом влада Ал Каида.

Среда, 15. јул 2015.

Видео на Јутјубу показује борца ИД. Признаје пораз. Каже да су изгубили Дерну, али да ће се врло скоро осветити за своје убијене саборце. Знамо да је претња врло озбиљна. И даље живимо у чистилишту. Зовем Надју и кажем јој да је волим више него ишта друго.

Понедељак, 27. јул

Волео бих да сам то могао видети сопственим очима. Ухватили су вођу ИД и вукли га голог кроз улице Дерне. Касније су га обесили. Кад сам то чуо, смејао сам се све док ми сузе нису кренуле на очи.

Тек касније у ноћи схватио сам да сам се смејао мучењу и смрти живог бића.
Ово у шта смо се претворили је срамотно. Али Исламска држава – они нису људи.

Субота, 1. август

Алкохол се поново може купити. Ја не пијем алкохол, али сматрам да је то нешто што свака особа одлучује сама. Све што знам је да они који забрањују алкохол и цигарете нису омиљени у Либији. Најважнија ствар је да нема више никакве “Таwбе” или присилног покајања, места где припадници ИД присиљавају полицајце и државне службенике да плате за искупљење.

Петак, 7. август

Мој пријатељ Ашур био је данас овде. Његови нећаци су борци у Бригади мученика Абу Салима. Они су му објаснили прави разлог зашто су домаћи ратници из Дерне одлучили да се супротставе екстремистима. ИД је хтео да се докопа списка свих младих удовица наших погинулих бранитеља. Хтели су да их натерају да се удају за њихове борце. Курвини синови. Мушкарци из Дерне то нису хтели да дозволе. Борили су се за част овдашњих жена.

Недеља, 9. август

ИД се вратила. Надја ми је рекла. Она је изван себе. Њена тета Асма живи у источном делу града, ИД напада Дерну с планина. Испред Асмине куће експлодирала је аутобомба, с пуно мртвих и повређених. Асма је медицинска сестра и истрчала је да им помогне. Сада она седи код куће и плаче.

ИД неће ући у град. Покушавају себи да прочисте пут кроз пустињу, али га окружују припадници СРМД. Генерал Хафтар, заповедник званичне државне војске, прекинуо је њихове линије снабдевања, па више нису у стању да набаве појачања и оружје обалским путем у близини Дерне, Сирта и Мисрате. Пресекао је пустињске путеве. Хафтарове јединице су на улазу у град, контролишу морске руте. ИД је постала лав у кавезу.

Часопис „Дер Спиегел“ је изгубио контакт с Фаррахом Шенибом 9. августа. Више га нису могли добити телефоном ни мејлом. Све везе с Дерном су прекинуте наводно зато што нема струје.Фарах Шениб забележио је у дневнику ужасе које је свакодневно проживљавао у Либији док је град Дерна био под опсадом џихадиста пре нго што га је преузела Ал Каида.
У немачком часопису „Дер Спиегел“ објављена је Фарахова прича у облику дневника, коју је пренео и Јутарњи.хр.

Недеља, 8. март

Велика гомила се формира пред улазом у болницу Ал Хариш. Излазим из аута. “То је Муханад!”, виче једна жена. Приближим се и видим мртвог дечака на носилима. Жута јакна упрљана му је блатом. Буљим у беживотно тело дечака који није имао више од 10 година. Нема главе. Одсечена је.

Био сам фотограф од почетка револуције. Свет је тада хтео да зна шта се догађа у Либији. Сада више никога није брига у шта се претворила Дерна, кланица у којој се месари смењују сваких неколико месеци.

Муханадову главу пронашли су недељу дана касније. Вест се проширила целим градом. Питали смо се каква то особа може да одсече главу детету? Зашто? Коначно Муханадови родитељи могу да закопају своје дете.

Једна агенција из Триполија тражила ми је фотографије из Дерне. Најприје сам хтео да одбијем задатак, али не могу себи да приуштим да изгубим последње послове. Борци Исламске државе нису способни да разликују новинаре од припадника трупа. Пуцају у свакога ко им је сумњив. Зато већином снимам из аута. Ретко излазим из њега.

Раније сам безбрижно шетао улицама. Људи би ми махали. Након 2011. имали смо кратку фазу еуфорије и слободе. Колеге из иностранства водио сам Дерном. Једном је ту била новинарка из Аустралије, плавуша.

Сада је сумњив свако ко није припадник њихових трупа, одмах мисле да је шпијун. Али ја не радим ни за једну страну.

Неко време стојим прекопута мртвачнице. Не осећам ништа. Кад стигнем кући, схватам да нисам направио ниједну фотографију.

Среда, 11. март

Марјам ми весело прилази. Обучена је у црно-белу школску униформу. Ујак Фарук замолио ме да је покупим из школе код пијаце Ал Кхадра. Марјам има 11 година. И многи други рођаци, браћа и очеви, чекају да девојчице изађу из школе. И као и увек, Хисба, морална полиција ИД, патролира у белим Хјундаи џиповима. Као тинејџер сам лутао уличицама надајући се да ћу привући пажњу неке од старијих девојчица. Данас се више нико не усуђује на то.

Стражари носе дуге хаљине као они у Авганистану, и дуге браде. Ових дана су чак наредили власницима дућана да их затварају за време молитве – пет пута на дан, баш као у Саудијској Арабији.

Школе су биле затворене два месеца, наставни програми су очишћени од свих “неисламских” садржаја. Биологија, хемија, физика, физичко и музичко – све је то избачено. За Марјам је школа једино место где она још може да сретне своје пријатељице и друге девојчице. Девојчицама једва да уопште дозвољавају да напусте кућу. Мрзели смо Гадафија. Он и његов син брутално су владали, били смо у страху од њихове полиције. Али тада није било исламиста.

Недеља, 15. март

На тренутак сам срећан. Пронашао сам бачву у коју могу да сипам више од 100 литара бензина.

Бензин је овде строго ограничен, што може да звучи као виц у једној од нафтом најбогатијих земаља света. Откако се град нашао у окружењу, немогуће је пронаћи гориво. Ујак Фарук рекао ми је да одмах кренем од једне бензинске пумпе до друге да скупљам бензин.

Бензинску пумпу 115 чувају припадници ИД у једном џипу. Црна застава Исламске државе растегнута је изнад пумпе. Свађа избија кад се појаве припадници друге трупе, Муџахединско исламско веће Дерне (СРМД) и заобилазе људе који чекају у реду. СРМД је лојалан Ајману ал Завахирију, шефу Ал Каиде. Ми не волимо ни ИД ни СРМД. Ипак, Исламска држава је много гора од других.

Сви смо видели фотографије египатских хршћана које су одвели на плажу у Сирту и тамо им одсекли главе, једном по једном, док је њихова крв песак и море бојила у црвено. Они су били најобичнији радници имигранти који нису успели да напусте земљу на време. Што су урадили да заслуже такво нешто? Хоће ли ИД то радити и нама једног дана зато што пушимо или слушамо музику?

Верујем да су тако окрутни јер не познају нас и нашу земљу. У ИД су Тунижани, Јемени, Чечени и Пакистанци. Скоро сви припадници СРМД су из Дерне, па им је много теже да убијају људе.

Желим истог тренутка да одем с пумпе. Кад се сретну припадници различитих војски, често дође до пуцњаве. ИД И СРМД су подијелили град међу собом. Постигли су неку врсту примирја. Али на колико дуго? Пребацио сам у рикверц и ударио у ауто иза себе.

Стигао сам сигурно кући. Увече дајем брашно Ахмеду, пекару, који онда пече хлеб за мене и моје комшије.

Понедељак, 16. март

Зове ме Надја. “Тако ти мислиш да храниш нашу децу?”, пита она шалећи се, након што сам подигао слушалицу напола спавајући. Верени смо шест месеци. Желим да се венчамо што је пре могуће. Надја је фантастична. Има 22 године. Чујемо се сваког дана, кад има струје. Она је најмлађа сестрична моје тетке и жели да постане докторка.

Откако је ИД преузела контролу над градом, она не сме више да студира. Од свих мојих пријатеља само ја имам свој стан – две собе, кухиња, купатило. Али ништа не зарађујем, а венчање је скупо.

Четвртак, 2. април

Кад је ИД пре шест месеци ушао у Дерну, сви државни и јавни службеници, војници и полицајци морали су да се појаве на станици Тавба и предају оружје. Од тада нико није видео Салеха, саобраћајног полицајца с пијаце Ал Кадра. Он је био права институција. Сви су га познавали.

Новинаре су такође натерали да се “извине” за своје “преступе”. Типу у медијском центру Исламске државе рекао сам да је време након револуције било конфузно и да нисмо одмах нашли прави пут, али да смо сада срећни што нас је Исламска држава ослободила.

Наравно да смо сви у депресији. Новинари су престрашени. То што носим камеру са собом врло је ретка ствар.

Понедељак, 13. април

Људи нестају. По граду су полепљени огласи с фотографијама несталих. Нови се појављују сваки дан. Мој пријатељ Али Ибрахим продаје ауто, његова мајка накит и кућу, како би платили уцењивачима који су му отели оца.

Сигурни смо да су га отели исламисти. Ако не платите откупнину, породица ће вас следећи пут видети у мртвачници.

Не постоји власт којој бисмо се могли обратити да нам помогне. Главни у правосуђу у граду је убица по имену Ајман Калфа, криминалац који је раније био осуђен на смрт. Као и други криминалци, успео је да се докопа слободе захваљујући револуцији. Данас нама владају убице.

Уторак, 14. април

Дерна је у окружењу. Имам само један оброк дневно и бринем се да ускоро неће бити ничега за јело.

Данима нисам напустио стан. Нисмо имали струје 35 сати. Нема интернета. Нема информација.

Среда, 15. април

Јуче је једна оружана група у саставу ИД погубила два наша човека.

Они то зову “халал” убијањем. То значи да припадници ИД верују да је ОК убити некога ко се не слаже с идеологијом њиховог вође.

Једноставно те униште ако имаш другачије мишљење – у име Алаха.

Понедељак, 20. април

Данас су убили троје браће Мансури, познатих и као породица Ал Харир. Цео град слушао је размену ватре између ИД и Мансуријевих. Почело је јуче у 6 сати ујутро, и завршило се у 3 у ноћи. Браћа Мансури су знала да ће умрети. Али су устали против дивљаштва. За нас, они су хероји. Владавина ИД је брутална и неправедна. Либијци то не могу да прихвате.

Трагају за Хамидом, четвртим братом Мансури. Тврде да је он убио неког и да ће му судити пред својим судом.

Могуће је да је Хамида починио убиство, али он одбија да му суде исламисти. Курир ИД пренио је ултиматум породици: ако се Хамида не преда, дом породице Мансури биће разорен.

Браћа Мансури борила су се до самог краја. Пуцали су и убили три битна лидера ИД, међу којима је био један високорангирани Јеменин, и ранили 40 бораца. То је био историјски тренутак. Је ли то такође и прекретница?

Изгледа да би ИД могла да крене у освету против пријатеља браће Мансури.
Бринем се је ли мој број остао сачуван у неком њиховом мобилном телефону?

Петак, 24. април

Као и сваког петка, посетио сам деду и баку у Амбичу. Мој деда је студирао агрикултуру. Заједно смо отишли до мале сеоске џамије, уместо у ону велику нову. Тако радимо откако је ИД устоличио своје имаме у великој џамији. То је облик тихог протеста.

Бака је направила кус-кус. Читава породица је била тамо – ујаци, тете, нећаци и Марјам. Мој деда има 72 године. Рекао је да не смемо да губимо наду, јер погрешни режими не могу заувек одржавати власт.

Он нам прича о италијанској окупацији и добрим временима либијске независности под краљем Идрисом И. Јели смо пилећу супу, за наша тужна срца.

Деда говори да су живот у Дерни седамдесетих и осамдесетих описали песници и уметници. Жене су могле саме да шетају по граду, нису морале да носе мараме. Носиле су модерне сукње изнад колена. Колико су те сукњице биле кратке показао нам је рукама, изазивајући смех код свих.

Добро је што је Гадафи отишао, каже он. Па пребаци шал преко рамена и важно се намршти, тако да одмах схватамо да имитира Гадафија.

Деда је забаван, али и паметан. Либија је богата, објашњава нам, и то је истовремено и благослов и проклетство. Запад жели приступ нафти, као и ови верски фанатици. То је разлог због ког је избио рат. То је разлог због ког сви инострани борци долазе из Африке и Азије.

Породице у Либији морају да се држе заједно. То је једини начин да се земља приведе разуму.

Уторак, 26. мај

Два је ујутру, пробудиле су ме експлозије ракета. Изашао сам на балкон и видео облаке дима изнад центра града. Људи тамо поново умиру. Познајем ли их?
Назвао ме је мој пријатељ Фаисал. “Напали су заповедништво Даеша!”, каже. Даеш је арапска скраћеница за ИД.

Бомбаш самоубица је наводно прокријумчарио торбу с експлозивом у стару градску већницу, која тренутно служи као заповедништво ИД. Бомбу је детонирао уз помоћ мобилног телефона. Изненада се осећам расположено. Зовем Надју. Разговарамо сат времена. Поново сам пун наде и коначно падам у сан.

Среда, 26. мај

На нашој локалној Фејсбук страници су десетине статуса и коментара. Погођено је срце управе Исламске државе у Дерни.

Деда је био у праву. Постојаће време након ИД.

Четвртак, 4. јул 2015.

Сваког четвртка пријатељи долазе код мене. Познајемо се још од вртића. Ашур је постао зубар. Саид Ахмед ради као аутомеханичар. Зовемо га “експертом за немачке машине”. Салхин је студирао менаџмент, а Назар је дуго живео у Мисрати. Пијемо лимунаду. Назир сецка лук. Стављам воду за пашту.

Ако криза потраје, каже Салхин, он неће моћи да заради новац који му је потребан да би оженио девојку коју воли од првог дана кад ју је срео на факултету. Упозорила га је да неће моћи заувек да одбија понуде других. Салих каже да решење мора да нађе ускоро. Једино нас друга интервенција Запада може спасти, каже он.

Запад би морао да обрати пажњу на нас, каже Ашур. А ако стварно дођу, морали би да остану у Либији на дуге стазе и реформирају земљу од врха до дна. Низар се не слаже. “Само ми сами можемо себе спасти”, каже.

“Европљани морају да интервенишу на некој тачки”, тврдим ја. “Иначе ће врата од Африке до Европе остати отворена”. “Што они чекају?”, пита Саид Ахмед. “Да ми сви будемо мртви?”. Низар зове из кухиње. Пашта је спремна.

Петак, 6. јул 2015.

Припадници ИД возе по граду са звучницима на џиповима. Позивају све да се окупе на егзекуцију једног поштара. Тврде да је радио за либијску војску, да је издајник. Ко се не појави на погубљењу аутоматски је сумњив. Сви одлазимо тамо – Низар, Саид Ахмед, Салхин и ја. Осуђени је у наранчастом комбинезону, како то често бива. Егзекутори имају маске на лицу. Желим да снимим како му одсецају главу.

Кад је готово, спуштам поглед према земљи. Након тога се вучем натраг кући.

Понедељак, 8. јула

Војници обично стижу рано ујутру. Подручје болнице Хариш осигуравају припадници Бригаде мученика Абу Салима, који припадају СРМД. Њихов вођа се зове Салим Дерби. Дебео је и има тамну браду. Изворно је Салим Дерби екстремиста, али га становници Дерне виде као праведног противника ИД.

Тражим Фаталаха, бившег школског друга. Његов брат ми је рекао да је нестао пре три дана. Фаталах је пре две године преузео дућан мог оца. Ствари су ишле добро. Вероватно превише добро.

Људи нестају зато што имају новца или зато што су се дрзнули да нешто кажу о заповедницима труопа. Ако се поново појаве, то је у мртвачници. Надам се да то неће бити случај са Фаталахом.

Прошао сам пункт са војницима СРМД на улазу у болницу. Тамо виси застава Абу Салимоце трупе, црни текст на белој позадини. ИСИЛ користи црну заставу с белим текстом.

Неки од војника имају 15 или највише 16 година. Имају једва коју ретку длаку на лицу, и скупо оружје и опрему. Радије патролирају улицама него да иду у школу.

Мушкарац у дугој кошуљи и са шиљатом брадом седи на улазу у болницу. Прелази прстом по списку исписаном руком. Представио сам се као члан породице.

“Фаталах?”, пита тип. Онда ме уводи у собу за прегледе. Тих дана у болницу воде људе на смрти, иако не ради ни одсек за интензивну негу.

Модернија болница Ал Вахда затворена је пре неколико месеци. Нема резервних делова са Запада за модерне медицинске уређаје.

Петоро људи лежи један до другога на ћебадима на поду, старији мушкарци седих брада и дечак. Одећа им је прљава, пуна крви. Тројица изгледају као да неће дуго бити живи. Један јауче и стење. Фаталах није међу њима.

“Желиш ли да уђеш у мртвачницу”, пита ме тип с брадом, показујући на врата иза себе. Почиње да ме боли желудац. Захваљујем му се и журим назад у ауто.

Среда, 10. јул

Битка између ИД и СРМД је у пуном јеку. Слушамо пуцње и експлозије ракета. Остајем код куће, тамо је најсигурније.

Даеш је убио Салима Дербија, вођу Бригаде мученика Абу Салима. Иако га нико није волео, сви су га поштивали. (Накнадно је утврђено да су Дербија у ствари грешком убили властити људи)

Зовем Фаисала. Анализирамо ко је јачи: ИД или СРМД? Наравно, надамо се да ће СРМД надјачати.

Недеља, 14. јул

Салах се вратио. Код пијаце Ал Кадра регулише саобраћај. Узвикнуо сам од задовољства кад сам га видео на фотографији на Фејсбуку. Скочио сам у ауто и одвезао се до старог дела града. Људи су у свечаном расположењу. Машу Салаху док пролазе.

Даеш више није у Дерни. СРМД га је истерао. ИД ће покушати да се врати, али сада исламисти седе у планинама. Наоружани борци СРМД стоје на улици.

Никад не бих могао помислити да бих могао бити задовољан што мојим градом влада Ал Каида.

Среда, 15. јул 2015.

Видео на Јутјубу показује борца ИД. Признаје пораз. Каже да су изгубили Дерну, али да ће се врло скоро осветити за своје убијене саборце. Знамо да је претња врло озбиљна. И даље живимо у чистилишту. Зовем Надју и кажем јој да је волим више него ишта друго.

Понедељак, 27. јул

Волео бих да сам то могао видети сопственим очима. Ухватили су вођу ИД и вукли га голог кроз улице Дерне. Касније су га обесили. Кад сам то чуо, смејао сам се све док ми сузе нису кренуле на очи.

Тек касније у ноћи схватио сам да сам се смејао мучењу и смрти живог бића.
Ово у шта смо се претворили је срамотно. Али Исламска држава – они нису људи.

Субота, 1. август

Алкохол се поново може купити. Ја не пијем алкохол, али сматрам да је то нешто што свака особа одлучује сама. Све што знам је да они који забрањују алкохол и цигарете нису омиљени у Либији. Најважнија ствар је да нема више никакве “Таwбе” или присилног покајања, места где припадници ИД присиљавају полицајце и државне службенике да плате за искупљење.

Петак, 7. август

Мој пријатељ Ашур био је данас овде. Његови нећаци су борци у Бригади мученика Абу Салима. Они су му објаснили прави разлог зашто су домаћи ратници из Дерне одлучили да се супротставе екстремистима. ИД је хтео да се докопа списка свих младих удовица наших погинулих бранитеља. Хтели су да их натерају да се удају за њихове борце. Курвини синови. Мушкарци из Дерне то нису хтели да дозволе. Борили су се за част овдашњих жена.

Недеља, 9. август

ИД се вратила. Надја ми је рекла. Она је изван себе. Њена тета Асма живи у источном делу града, ИД напада Дерну с планина. Испред Асмине куће експлодирала је аутобомба, с пуно мртвих и повређених. Асма је медицинска сестра и истрчала је да им помогне. Сада она седи код куће и плаче.

ИД неће ући у град. Покушавају себи да прочисте пут кроз пустињу, али га окружују припадници СРМД. Генерал Хафтар, заповедник званичне државне војске, прекинуо је њихове линије снабдевања, па више нису у стању да набаве појачања и оружје обалским путем у близини Дерне, Сирта и Мисрате. Пресекао је пустињске путеве. Хафтарове јединице су на улазу у град, контролишу морске руте. ИД је постала лав у кавезу.

Часопис „Дер Спиегел“ је изгубио контакт с Фаррахом Шенибом 9. августа. Више га нису могли добити телефоном ни мејлом. Све везе с Дерном су прекинуте наводно зато што нема струје.Фарах Шениб забележио је у дневнику ужасе које је свакодневно проживљавао у Либији док је град Дерна био под опсадом џихадиста пре нго што га је преузела Ал Каида.
У немачком часопису „Дер Спиегел“ објављена је Фарахова прича у облику дневника, коју је пренео и Јутарњи.хр.

Недеља, 8. март

Велика гомила се формира пред улазом у болницу Ал Хариш. Излазим из аута. “То је Муханад!”, виче једна жена. Приближим се и видим мртвог дечака на носилима. Жута јакна упрљана му је блатом. Буљим у беживотно тело дечака који није имао више од 10 година. Нема главе. Одсечена је.

Био сам фотограф од почетка револуције. Свет је тада хтео да зна шта се догађа у Либији. Сада више никога није брига у шта се претворила Дерна, кланица у којој се месари смењују сваких неколико месеци.

Муханадову главу пронашли су недељу дана касније. Вест се проширила целим градом. Питали смо се каква то особа може да одсече главу детету? Зашто? Коначно Муханадови родитељи могу да закопају своје дете.

Једна агенција из Триполија тражила ми је фотографије из Дерне. Најприје сам хтео да одбијем задатак, али не могу себи да приуштим да изгубим последње послове. Борци Исламске државе нису способни да разликују новинаре од припадника трупа. Пуцају у свакога ко им је сумњив. Зато већином снимам из аута. Ретко излазим из њега.

Раније сам безбрижно шетао улицама. Људи би ми махали. Након 2011. имали смо кратку фазу еуфорије и слободе. Колеге из иностранства водио сам Дерном. Једном је ту била новинарка из Аустралије, плавуша.

Сада је сумњив свако ко није припадник њихових трупа, одмах мисле да је шпијун. Али ја не радим ни за једну страну.

Неко време стојим прекопута мртвачнице. Не осећам ништа. Кад стигнем кући, схватам да нисам направио ниједну фотографију.

Среда, 11. март

Марјам ми весело прилази. Обучена је у црно-белу школску униформу. Ујак Фарук замолио ме да је покупим из школе код пијаце Ал Кхадра. Марјам има 11 година. И многи други рођаци, браћа и очеви, чекају да девојчице изађу из школе. И као и увек, Хисба, морална полиција ИД, патролира у белим Хјундаи џиповима. Као тинејџер сам лутао уличицама надајући се да ћу привући пажњу неке од старијих девојчица. Данас се више нико не усуђује на то.

Стражари носе дуге хаљине као они у Авганистану, и дуге браде. Ових дана су чак наредили власницима дућана да их затварају за време молитве – пет пута на дан, баш као у Саудијској Арабији.

Школе су биле затворене два месеца, наставни програми су очишћени од свих “неисламских” садржаја. Биологија, хемија, физика, физичко и музичко – све је то избачено. За Марјам је школа једино место где она још може да сретне своје пријатељице и друге девојчице. Девојчицама једва да уопште дозвољавају да напусте кућу. Мрзели смо Гадафија. Он и његов син брутално су владали, били смо у страху од њихове полиције. Али тада није било исламиста.

Недеља, 15. март

На тренутак сам срећан. Пронашао сам бачву у коју могу да сипам више од 100 литара бензина.

Бензин је овде строго ограничен, што може да звучи као виц у једној од нафтом најбогатијих земаља света. Откако се град нашао у окружењу, немогуће је пронаћи гориво. Ујак Фарук рекао ми је да одмах кренем од једне бензинске пумпе до друге да скупљам бензин.

Бензинску пумпу 115 чувају припадници ИД у једном џипу. Црна застава Исламске државе растегнута је изнад пумпе. Свађа избија кад се појаве припадници друге трупе, Муџахединско исламско веће Дерне (СРМД) и заобилазе људе који чекају у реду. СРМД је лојалан Ајману ал Завахирију, шефу Ал Каиде. Ми не волимо ни ИД ни СРМД. Ипак, Исламска држава је много гора од других.

Сви смо видели фотографије египатских хршћана које су одвели на плажу у Сирту и тамо им одсекли главе, једном по једном, док је њихова крв песак и море бојила у црвено. Они су били најобичнији радници имигранти који нису успели да напусте земљу на време. Што су урадили да заслуже такво нешто? Хоће ли ИД то радити и нама једног дана зато што пушимо или слушамо музику?

Верујем да су тако окрутни јер не познају нас и нашу земљу. У ИД су Тунижани, Јемени, Чечени и Пакистанци. Скоро сви припадници СРМД су из Дерне, па им је много теже да убијају људе.

Желим истог тренутка да одем с пумпе. Кад се сретну припадници различитих војски, често дође до пуцњаве. ИД И СРМД су подијелили град међу собом. Постигли су неку врсту примирја. Али на колико дуго? Пребацио сам у рикверц и ударио у ауто иза себе.

Стигао сам сигурно кући. Увече дајем брашно Ахмеду, пекару, који онда пече хлеб за мене и моје комшије.

Понедељак, 16. март

Зове ме Надја. “Тако ти мислиш да храниш нашу децу?”, пита она шалећи се, након што сам подигао слушалицу напола спавајући. Верени смо шест месеци. Желим да се венчамо што је пре могуће. Надја је фантастична. Има 22 године. Чујемо се сваког дана, кад има струје. Она је најмлађа сестрична моје тетке и жели да постане докторка.

Откако је ИД преузела контролу над градом, она не сме више да студира. Од свих мојих пријатеља само ја имам свој стан – две собе, кухиња, купатило. Али ништа не зарађујем, а венчање је скупо.

Четвртак, 2. април

Кад је ИД пре шест месеци ушао у Дерну, сви државни и јавни службеници, војници и полицајци морали су да се појаве на станици Тавба и предају оружје. Од тада нико није видео Салеха, саобраћајног полицајца с пијаце Ал Кадра. Он је био права институција. Сви су га познавали.

Новинаре су такође натерали да се “извине” за своје “преступе”. Типу у медијском центру Исламске државе рекао сам да је време након револуције било конфузно и да нисмо одмах нашли прави пут, али да смо сада срећни што нас је Исламска држава ослободила.

Наравно да смо сви у депресији. Новинари су престрашени. То што носим камеру са собом врло је ретка ствар.

Понедељак, 13. април

Људи нестају. По граду су полепљени огласи с фотографијама несталих. Нови се појављују сваки дан. Мој пријатељ Али Ибрахим продаје ауто, његова мајка накит и кућу, како би платили уцењивачима који су му отели оца.

Сигурни смо да су га отели исламисти. Ако не платите откупнину, породица ће вас следећи пут видети у мртвачници.

Не постоји власт којој бисмо се могли обратити да нам помогне. Главни у правосуђу у граду је убица по имену Ајман Калфа, криминалац који је раније био осуђен на смрт. Као и други криминалци, успео је да се докопа слободе захваљујући револуцији. Данас нама владају убице.

Уторак, 14. април

Дерна је у окружењу. Имам само један оброк дневно и бринем се да ускоро неће бити ничега за јело.

Данима нисам напустио стан. Нисмо имали струје 35 сати. Нема интернета. Нема информација.

Среда, 15. април

Јуче је једна оружана група у саставу ИД погубила два наша човека.

Они то зову “халал” убијањем. То значи да припадници ИД верују да је ОК убити некога ко се не слаже с идеологијом њиховог вође.

Једноставно те униште ако имаш другачије мишљење – у име Алаха.

Понедељак, 20. април

Данас су убили троје браће Мансури, познатих и као породица Ал Харир. Цео град слушао је размену ватре између ИД и Мансуријевих. Почело је јуче у 6 сати ујутро, и завршило се у 3 у ноћи. Браћа Мансури су знала да ће умрети. Али су устали против дивљаштва. За нас, они су хероји. Владавина ИД је брутална и неправедна. Либијци то не могу да прихвате.

Трагају за Хамидом, четвртим братом Мансури. Тврде да је он убио неког и да ће му судити пред својим судом.

Могуће је да је Хамида починио убиство, али он одбија да му суде исламисти. Курир ИД пренио је ултиматум породици: ако се Хамида не преда, дом породице Мансури биће разорен.

Браћа Мансури борила су се до самог краја. Пуцали су и убили три битна лидера ИД, међу којима је био један високорангирани Јеменин, и ранили 40 бораца. То је био историјски тренутак. Је ли то такође и прекретница?

Изгледа да би ИД могла да крене у освету против пријатеља браће Мансури.
Бринем се је ли мој број остао сачуван у неком њиховом мобилном телефону?

Петак, 24. април

Као и сваког петка, посетио сам деду и баку у Амбичу. Мој деда је студирао агрикултуру. Заједно смо отишли до мале сеоске џамије, уместо у ону велику нову. Тако радимо откако је ИД устоличио своје имаме у великој џамији. То је облик тихог протеста.

Бака је направила кус-кус. Читава породица је била тамо – ујаци, тете, нећаци и Марјам. Мој деда има 72 године. Рекао је да не смемо да губимо наду, јер погрешни режими не могу заувек одржавати власт.

Он нам прича о италијанској окупацији и добрим временима либијске независности под краљем Идрисом И. Јели смо пилећу супу, за наша тужна срца.

Деда говори да су живот у Дерни седамдесетих и осамдесетих описали песници и уметници. Жене су могле саме да шетају по граду, нису морале да носе мараме. Носиле су модерне сукње изнад колена. Колико су те сукњице биле кратке показао нам је рукама, изазивајући смех код свих.

Добро је што је Гадафи отишао, каже он. Па пребаци шал преко рамена и важно се намршти, тако да одмах схватамо да имитира Гадафија.

Деда је забаван, али и паметан. Либија је богата, објашњава нам, и то је истовремено и благослов и проклетство. Запад жели приступ нафти, као и ови верски фанатици. То је разлог због ког је избио рат. То је разлог због ког сви инострани борци долазе из Африке и Азије.

Породице у Либији морају да се држе заједно. То је једини начин да се земља приведе разуму.

Уторак, 26. мај

Два је ујутру, пробудиле су ме експлозије ракета. Изашао сам на балкон и видео облаке дима изнад центра града. Људи тамо поново умиру. Познајем ли их?
Назвао ме је мој пријатељ Фаисал. “Напали су заповедништво Даеша!”, каже. Даеш је арапска скраћеница за ИД.

Бомбаш самоубица је наводно прокријумчарио торбу с експлозивом у стару градску већницу, која тренутно служи као заповедништво ИД. Бомбу је детонирао уз помоћ мобилног телефона. Изненада се осећам расположено. Зовем Надју. Разговарамо сат времена. Поново сам пун наде и коначно падам у сан.

Среда, 26. мај

На нашој локалној Фејсбук страници су десетине статуса и коментара. Погођено је срце управе Исламске државе у Дерни.

Деда је био у праву. Постојаће време након ИД.

Четвртак, 4. јул 2015.

Сваког четвртка пријатељи долазе код мене. Познајемо се још од вртића. Ашур је постао зубар. Саид Ахмед ради као аутомеханичар. Зовемо га “експертом за немачке машине”. Салхин је студирао менаџмент, а Назар је дуго живео у Мисрати. Пијемо лимунаду. Назир сецка лук. Стављам воду за пашту.

Ако криза потраје, каже Салхин, он неће моћи да заради новац који му је потребан да би оженио девојку коју воли од првог дана кад ју је срео на факултету. Упозорила га је да неће моћи заувек да одбија понуде других. Салих каже да решење мора да нађе ускоро. Једино нас друга интервенција Запада може спасти, каже он.

Запад би морао да обрати пажњу на нас, каже Ашур. А ако стварно дођу, морали би да остану у Либији на дуге стазе и реформирају земљу од врха до дна. Низар се не слаже. “Само ми сами можемо себе спасти”, каже.

“Европљани морају да интервенишу на некој тачки”, тврдим ја. “Иначе ће врата од Африке до Европе остати отворена”. “Што они чекају?”, пита Саид Ахмед. “Да ми сви будемо мртви?”. Низар зове из кухиње. Пашта је спремна.

Петак, 6. јул 2015.

Припадници ИД возе по граду са звучницима на џиповима. Позивају све да се окупе на егзекуцију једног поштара. Тврде да је радио за либијску војску, да је издајник. Ко се не појави на погубљењу аутоматски је сумњив. Сви одлазимо тамо – Низар, Саид Ахмед, Салхин и ја. Осуђени је у наранчастом комбинезону, како то често бива. Егзекутори имају маске на лицу. Желим да снимим како му одсецају главу.

Кад је готово, спуштам поглед према земљи. Након тога се вучем натраг кући.

Понедељак, 8. јула

Војници обично стижу рано ујутру. Подручје болнице Хариш осигуравају припадници Бригаде мученика Абу Салима, који припадају СРМД. Њихов вођа се зове Салим Дерби. Дебео је и има тамну браду. Изворно је Салим Дерби екстремиста, али га становници Дерне виде као праведног противника ИД.

Тражим Фаталаха, бившег школског друга. Његов брат ми је рекао да је нестао пре три дана. Фаталах је пре две године преузео дућан мог оца. Ствари су ишле добро. Вероватно превише добро.

Људи нестају зато што имају новца или зато што су се дрзнули да нешто кажу о заповедницима труопа. Ако се поново појаве, то је у мртвачници. Надам се да то неће бити случај са Фаталахом.

Прошао сам пункт са војницима СРМД на улазу у болницу. Тамо виси застава Абу Салимоце трупе, црни текст на белој позадини. ИСИЛ користи црну заставу с белим текстом.

Неки од војника имају 15 или највише 16 година. Имају једва коју ретку длаку на лицу, и скупо оружје и опрему. Радије патролирају улицама него да иду у школу.

Мушкарац у дугој кошуљи и са шиљатом брадом седи на улазу у болницу. Прелази прстом по списку исписаном руком. Представио сам се као члан породице.

“Фаталах?”, пита тип. Онда ме уводи у собу за прегледе. Тих дана у болницу воде људе на смрти, иако не ради ни одсек за интензивну негу.

Модернија болница Ал Вахда затворена је пре неколико месеци. Нема резервних делова са Запада за модерне медицинске уређаје.

Петоро људи лежи један до другога на ћебадима на поду, старији мушкарци седих брада и дечак. Одећа им је прљава, пуна крви. Тројица изгледају као да неће дуго бити живи. Један јауче и стење. Фаталах није међу њима.

“Желиш ли да уђеш у мртвачницу”, пита ме тип с брадом, показујући на врата иза себе. Почиње да ме боли желудац. Захваљујем му се и журим назад у ауто.

Среда, 10. јул

Битка између ИД и СРМД је у пуном јеку. Слушамо пуцње и експлозије ракета. Остајем код куће, тамо је најсигурније.

Даеш је убио Салима Дербија, вођу Бригаде мученика Абу Салима. Иако га нико није волео, сви су га поштивали. (Накнадно је утврђено да су Дербија у ствари грешком убили властити људи)

Зовем Фаисала. Анализирамо ко је јачи: ИД или СРМД? Наравно, надамо се да ће СРМД надјачати.

Недеља, 14. јул

Салах се вратио. Код пијаце Ал Кадра регулише саобраћај. Узвикнуо сам од задовољства кад сам га видео на фотографији на Фејсбуку. Скочио сам у ауто и одвезао се до старог дела града. Људи су у свечаном расположењу. Машу Салаху док пролазе.

Даеш више није у Дерни. СРМД га је истерао. ИД ће покушати да се врати, али сада исламисти седе у планинама. Наоружани борци СРМД стоје на улици.

Никад не бих могао помислити да бих могао бити задовољан што мојим градом влада Ал Каида.

Среда, 15. јул 2015.

Видео на Јутјубу показује борца ИД. Признаје пораз. Каже да су изгубили Дерну, али да ће се врло скоро осветити за своје убијене саборце. Знамо да је претња врло озбиљна. И даље живимо у чистилишту. Зовем Надју и кажем јој да је волим више него ишта друго.

Понедељак, 27. јул

Волео бих да сам то могао видети сопственим очима. Ухватили су вођу ИД и вукли га голог кроз улице Дерне. Касније су га обесили. Кад сам то чуо, смејао сам се све док ми сузе нису кренуле на очи.

Тек касније у ноћи схватио сам да сам се смејао мучењу и смрти живог бића.
Ово у шта смо се претворили је срамотно. Али Исламска држава – они нису људи.

Субота, 1. август

Алкохол се поново може купити. Ја не пијем алкохол, али сматрам да је то нешто што свака особа одлучује сама. Све што знам је да они који забрањују алкохол и цигарете нису омиљени у Либији. Најважнија ствар је да нема више никакве “Таwбе” или присилног покајања, места где припадници ИД присиљавају полицајце и државне службенике да плате за искупљење.

Петак, 7. август

Мој пријатељ Ашур био је данас овде. Његови нећаци су борци у Бригади мученика Абу Салима. Они су му објаснили прави разлог зашто су домаћи ратници из Дерне одлучили да се супротставе екстремистима. ИД је хтео да се докопа списка свих младих удовица наших погинулих бранитеља. Хтели су да их натерају да се удају за њихове борце. Курвини синови. Мушкарци из Дерне то нису хтели да дозволе. Борили су се за част овдашњих жена.

Недеља, 9. август

ИД се вратила. Надја ми је рекла. Она је изван себе. Њена тета Асма живи у источном делу града, ИД напада Дерну с планина. Испред Асмине куће експлодирала је аутобомба, с пуно мртвих и повређених. Асма је медицинска сестра и истрчала је да им помогне. Сада она седи код куће и плаче.

ИД неће ући у град. Покушавају себи да прочисте пут кроз пустињу, али га окружују припадници СРМД. Генерал Хафтар, заповедник званичне државне војске, прекинуо је њихове линије снабдевања, па више нису у стању да набаве појачања и оружје обалским путем у близини Дерне, Сирта и Мисрате. Пресекао је пустињске путеве. Хафтарове јединице су на улазу у град, контролишу морске руте. ИД је постала лав у кавезу.

Часопис „Дер Спиегел“ је изгубио контакт с Фаррахом Шенибом 9. августа. Више га нису могли добити телефоном ни мејлом. Све везе с Дерном су прекинуте наводно зато што нема струје.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s