Домовина јантара или ћилибара је по јелинским сагама земља србских Венда на северу Европе. У Лесандрово време главно стовариште ћилибара било је ушће Лабе, које Толомеј назива „Венетска обала“. Плиније такође сматра постојбином ћилибара фризијску (бригијску) обалу на Северном мору и јантарска острва (Actania и Glesaria) код ушћа Рајне, где су живели Бриги (Фриги или Фризи).
- Јантар или ћилибар је окамењена смола једне врсте оморике, која је давно изумрла. Од других смола разликује својом тврдоћом и великом специфичном тежином. Лако је запаљив и даје ароматичан мирис. Комади тежине ½ килограма имају вредност сребра а већи злата. Највећи комад до сада нађен тежио је преко шест килограма. Јантар је већином провидан отворено жуте боје. Има га белог, зеленог, плавичастог или црног (гагат). Обично је провидан, али може да буде и непровидан, а сицилијски се одликује преливима. У остацима ћилибарске смоле нађено је око 170 врста биљака, 600 врста мува и 200 врста паука, па чак и птичије перо или длака слепог миша.
Венетски бродови су у старом веку саобраћали с Картагином, Тиром и Атином превозећи „злато севера“, јер су Веничани (Феничани) и Јелини трошили много ћилибара у храмовима и за украсе. Главни ћилибарски пут у прошлости је ишао долином Рајне, а бористенски (Дњепар) преко Скитије. Отуда, већина назива за ћилибар потичу од ариј. сикатила, који садржи песак, песковит, а стоје у вези технологије добијања стакла > ст. срб. скло, стакло, рус. стекло, герм. glesum, пруски glesso, енг. glass, као и скитско „сакријум“, јантар, истородно мисир. сакал, јевр. šešelet или лат.sucium.
Плиније Старији је оставио запис о „ћилибарској огрлици“, која је ношена као амајлија, а јантаротерапија и архаизам ятрач, лекар (= врач), маг, астролог у бугарском, сведоче о његовим лековитим својствима. Први пут се јантар помиње у Одисеји, XV, 73, а јелинска скаска за јантар или ћилибар каже да су то „божанске сузе“ сестара Фаетонових које су претворене у тополе. Има трагова лековите ћилибарске смоле на мисирским мумијама, а прича се како је Мојсије знао за ову моћну амајлију, али је њена семантика далеко старија: ариј. јантра, урочник, мистични дијаграм који има натприродну моћ. Инди сматрају да је јантар „свест без воље“, а литерарно га зову још и ганд’а-раса, „мирисна роса“, јер испушта мирис приликом трљања.
Сматра се, да су називи „електрон“ и „електрицитет“ у вези магнетних својстава ћилибара, а приписују се једноме од седам “грчких” мудраца, али оба тумачења су нетачна. Електар је људејски (лидијски) назив за први ковани новац, мешавину злата и сребра (30-70%) боје јантара по којој је и добио име. Електростатичка својства ћилибара од искона су сматрана божанским, а придавана им је магијска вредност што показује сам назив „јантар“. Талес из Милета није био „Грк“, већ Људејац (Лелег) или антички Србин из породице Талић, један од седам (сардских) мудраца из Сарда, културне престонице света у VII веку ст. е.
Сакупљање, копање и обрађивање јантара било је забрањивано, под претњом смртне казне. Становништво Северне Европе је полагало заклетве, а рибари су имали великих сметњи. Кнез Брандебурга (Бранибора) је у XVII веку ублажио врло строге законе, а у XIX право сакупљања јантара дато је у закуп. У прошлости, Пруска је количински имала највише јантара, па је пруски краљ направио „ћилибарску собу“ у Берлину, која је поклоњена руском цару. С друге стране, Беч и Париз су имали најфинију обраду, али, цена ћилибара увек је зависила од његове количине, облика, боје и чистоће.
Врло је важно истаћи, да је семантика речи „ћилибар“ старосрбска о чему сведочи сачувана магијска изрека дечијег говора: ћири-ба, ћири-бу, од ариј. пара √ б’, ишчезнути. Ово тумачење је директан доказ, да је реч настала управо по електромагнетним особинама ове окамењене смоле.
Слободан М. Филиповић / Весник
Срб Times 