Мрачне тајне државне безбедности …

Београд – Нова српска историја чека отварање архива. Приступ документима тајних служби помогао би да се до краја демистификују приче о природи комунистичког режима, механизмима и жртвама репресије.

  • Ни 14 година од 5. октобра 2000. године, иако најављиван и утврђен као нацрт, још није донет Закон о отварању досијеа српске и југословенске тајне полиције, мада је у међувремену поднето 7.000 захтева за увид у документа служби државне безбедности. Од увођења демократских промена у Србији широј јавности су тек селективно била доступна само архивска документа Службе ДБ о појединцима.

Српска тајна служба БИА до сада је предала Архиву Србије више од 80.000 “личних фасцикли”, од којих неке имају по 10.000 страница. У више наврата од 2003. историјска грађа тајне полиције предавана је пре свега Архиву Србије и нешто мало Историјском архиву града Београда. Архиве су, међутим, интерним статутима ограничиле доступност докумената широј јавности.

До сада су увид у део грађе имали само чланови државних комисија и ретки научни радници на пројектима. Од четири кључне мере, којима би се ударили темељи здравог демократског друштва – отварање архива, лустрација, рехабилитација и реституција – које су спроводиле све земље са комунистичким наслеђем, у Србији је до данас спроводена само једна, а остале половично или никако.

„Отварање досијеа тајне полиције и сличне документације је темељна мера која се наметала у свим друштвима која су излазила из ауторитарног система и градила демократију“, истиче др Срђан Цветковић, историчар.

Доушници

Тајна полиција, оличена пре свега у службама државне безбедности, Озни, Удби, СДБ, РДБ, као и у војним агентурама КОС и ВОС и дипломатској СИД, годинама је прикупљала информације о грађанима и држала под контролом на стотине хиљада доушника и хиљаде агената и сарадника. За Србију се зато деценијама говорило да је полицијска држава. На стотине хиљада људи било је директно или индиректно оштећено деловањем репресивног апарата.

Незванично се говори о постојању чак три милиона досијеа о прогањанима, а у оквиру тога о чак пола милиона убијених људи. Ова спекулација је плод вишегодишњих страдања српског и југословенских народа од “политичке полиције”, заштитника најпре режима Јосипа Броза, а потом система Слободана Милошевића.

И Тито и Слоба су имали своје агентуре, специјалне одреде и јединице за тајне ликвидације политичких противника. У време ФНРЈ и СФРЈ то су биле службе безбедности познате по својим скраћеницама и злочинима – ОЗНА (Одељење за заштиту народа), УДБА (Управа државне безбедности) и СДБ (Служба државне безбедности). Уз њих је деловао војни одред КНОЈ. У доба СРЈ и државе СиЦГ политичке неистомишљенике прогонили су РДБ (Ресор државне безбедности) и ЈСО (Јединица за специјалне операције).

Разоткривајући мрачне године Србије, историчар Срђан Цветковић је једини тачно утврдио да је, на пример, на Голом отоку било 16.500 заточеника. Пронашао је 600 фотографија жртава “дивљег чишћења људи” у Србији, као и оригиналне филмске снимке са есхумације тајних гробница у Србији. Научно је утврдио да је кроз српске затворе прошло на десетине хиљада сељака у операцији “обавезни откуп”, јер нису могли држави да испоруче жито и месо, или су се опирали колективизацији на селу.

„У Смедереву, Бежанији и Долову су ти сељаци убијани. Било је то у време гладне 1950. године“, подсећа Цветковић.

Препоруке ЕУ

И поред јасне препоруке ЕУ, због недостатка политичке воље и спремности странака на власти да се суоче са историјским истинама, крваве тајне служби државне безбедности остале су сакривене и од писаца историје и од јавности.

„Потпуни приступ архивској грађи служби државне безбедности помогао би да се до краја демистификују приче о природи комунистичког режима, механизмима и жртвама репресије о којима и даље постоје супротстављена гледишта. А тек отварањем архива и доласком до објективних информација о функционисању репресивног апарата и размерама злочина режима, могло се ићи даље са мерама лустрације, рехабилитације, реституције и на здравим темељима градити демократско друштво и институције“, каже Цветковић, који је аутор књиге “Између српа и чекића” о методима политичке репресије у Србији од 1944. до 1985. године.

Цветковић је био је секретар Државне комисије за откривање гробница масовних погубљења и открио 200 локација стратишта са најмање 60.000 жртава, али је због незаинтересованости државе за овај процес, поднео оставку. Први је јавно на научни начин приказао злочине српских тајних служби над властитим народом.

За своју изложбу “у име народа” користио је документа тајних служби Југославије, али и историјску грађу Словеније, Хрватске, БиХ, Мађарске и Русије. Сада ради документарни филм о масовним, групним и појединачним злочинима тајних служби.

„Отварање досијеа имало би своју моралну, политичку и друштвену функцију. Неке тајне и убиства из скорије прошлости били би разрешени. Упућена би била јасна политичка порука о раскиду са тоталитарним наслеђем, а помогло би и друштвеном оздрављењу и рехабилитацији жртава“, додаје др Цветковић.

Марко Лопушина / Новости

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s