Верска особеност позоришта …

Позоришта старог доба била су места где се у представама вршила служба божија. Развила су се из мистерија критског Бака Загреја (јел. Дионис), „рогате бебе“ слављене у тајном обреду. Мистерије симболишу обнову природе у пролеће, с драмским заплетом „смрти“ Сунца о краткодневици, које на чудесан начин враћа у живот Природи у време пролећне равнодневице у сазвежђу Бика.

  • Драмско песништво и позоришна уметност старог доба развиле су се из службе божије, како у трагичном тако у комичном правцу. Отуда су прва позоришта с Крита, саграђена у градинама с каменим седиштима и тремовима која су Јелини касније усвојили (Џ. Фајн). Аристотел види почетак трагедије (њена сврха је очишћење) у обредним песмама, посвећеним Дионису и допуњеним игром духова природе (сатира). Почетак комедије види у обредним песмама за плодност, посвећеним фалусу. Отуда се за три најстарије драме сматрају сатирска, трагична и комична.

Тек касније, позориште поприма световне особине и постаје огледало друштвених збивања. Фабр де Оливе каже, да су трагедије које су настале из мистерија имале неки духовни смисао разумљив посвећеницима, све док позориште није постало школа страсти, па није пружало човеку више никакве духовне хране. Тако је у царском Риму позориште постало израз опште покварености. У представи Херкул на Ити из 1. века, главну улогу играо је осуђеник на смрт, који је спаљен на бини ради уверљивости представе. Фуроре балет Мајум из Константиновог времена имао је сцену с голим глумцима у купатилу, док је царица Теодора своју глумачку каријеру такође започела обнажена.

Из ових разлога, црквени оци раног хришћанства били су против позоришта. Златоусти је тадашња позоришта назвао стаништима сотоне, позорницом разврата и школама обести. Синоди и сабори непрестано су се трудили да силом склоне вернике од нечастивог наслађивања очију. Али, ранохришћани су посећивали позоришта као и староверци. На крају су црквени оци морали да признају, како човек није никаква богословска умишљеност већ створ сасвим стваран, који на пакост хоће да једе, да пије, да се жени, као и да се на све могуће начине забавља.

Показало се, да човек најлакше прихвата верске појмове помоћу митолошких представа без обзира на степен образованости, јер су народи у старо доба били навикнути на уметничко извођење верских обреда. Моралне проповеди  се у њима најлакше препознају у облику који спаја корисно с пријатним. Тако је један део духовништва увидео, да се нечастиво наслађивање очију може окренути на благочастиво у хришћанском смислу иако се врши усред божијих храмова, тим пре што се празници старовераца поклапају с хришћанским.

Данашња служба божија је литургијска драма у спомен жртвовања Христоса. То је црквено уметничко дело. Сви црквено службени чинови имају мање више позоришни карактер (литије, погреби, певање псалма…). Утицаји драме и мимичке игре античке српске вере пренешени су у средњем веку као лакрдија. Корак ка развијеној драми је драмско-позоришна представа у цркви, из којих су склопљена чудеса или свете тајне хришћанске цркве.

Позоришна опрема и сценска техника су у почетку биле веома просте, али, временом су опрема, одела, музичка пратња, кићење, песма и игра довели до до заједничког појма драмске уметности.

  Слободан М. Филиповић / Весник

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s