Ако уследи напад на Доњецк, биће то знак да су Американци кренули да раздвоје ЕУ и Русију …

НИЈЕ СЛУЧАЈНО МОГЕРИНИ ОБЈАВИЛА ДА ЕУ НЕ СМЕ ДОЗВОЛИТИ СТВАРАЊЕ КОПНЕНОГ КОРИДОРА РУСИЈА-КРИМ

  • Није било никаквих разумљивих разлога да пре месец дана народна војска прекине офанзиву на Мариупољ-Мелитопољ-Геническ, тим пре што је испред ње била отворена степа до самог Дњепра
  • Да офанзива није била заустављена, Кијев не би решавао задатак удара на Доњецк, већ организовања одбране на Дњепру. После тога било би довољно сачекати слом Кијева да се коначно дефинише настала ситуација
  • А сада је све потпуно супротно – победа „партије мира“ довела је до тога да се из дана у дан може очекивати напад армије Украјине на Доњецк
  • Сада су Порошенкова страховања повезана са копненим коридором са Кримом: у случају да „напад“ на Доњецк не успе, неизбежно је супротно кретање – а овог пута би било изузетно тешко, можда и немогуће зауставити народну војску

Будући главни представник ЕУ за спољну политику, Федерика Могерини, изјавила је да Русији не треба дозволити да створи копнени коридор ка Криму.

Радови на мосту преко Керчког мореуза

Радови на мосту преко Керчког мореуза

У ствари, на први поглед ситуација са коридором изгледа потпуно јасна. По историјским мерилима релативно недавно, Енглези су – користећи Пољаке – направили Хитлеру сличан проблем коридора према Источној Пруској. Резултат је био увлачење Европе у континентални, а затим у светски рат.

Чека нас зима. Трајект у Керчу наставиће да ради, нико нема намеру да га затвара, али ће до изградње моста проблем бити само привремено решен.

Повезаност Крима са осталом територијом Русије остаје на крајње ниском нивоу, што је за стратешку територију апсолутно недопустиво. Копнени коридор који је, заправо, могао да постоји већ више од месец дана, остаје проблем који је веома привлачан за решавање.

Било би логично после колапса Украјине сачекати коначну катастрофу и једноставно узети оно што ће само пасти пред ноге. Међутим, интереси гасног монопола приморавају да се иде на уступке нацистима и да им се понизно нуди, иако привремено, решење гасног спора.

Јасно је да је интерес Газпрома  да не допусти осујећивање испорука гаса у Европу. Губитак украјинског тржишта је болан, а још допустити проблеме и на европском тржишту, за енергетску велесилу која је крајње зависна од трговине угљоводоницима, напросто није могуће. Отуда и став молиоца, иако Москва из све снаге настоји да задржи изглед „није баш да желим“.

Невоља никад не иде сама. Појављују се претпоставке, формулисане на нивоу високе информисаности, да су САД и Саудијска Арабија направиле компромис чији је резултат запажено снижење цена нафте. Тај договор је највероватније искључиво тактичког карактера – за Краљевину чији буџет 95% зависи од трговине угљоводоницима постоји граница за сваки споразум. Она може 2015. да пуни буџет само уз цену нафте од 98 долара за барел.

Међутим, привремено и уз неке гаранције и повластице Саудијци могу да иду на такав компромис. У њему је економија на нули, само политика – и макар због тога он не може да буде дугорочан. Због своје глобалности тржиште нафте веома слабо подлеже политичком манипулисању.

Међутим, тржиште гаса веома је осетљиво на политичке непријатности управо због тога што нема глобалног тржишта гаса. Договор о нафти може да се усмери против гасних интереса Русије, и на крају – против политике руске „партије рата“која инсистира на коначном решењу проблема Украјине путем њеног распада.

„Партија мира“, која је спремна на све договоре са Западом само да сачува макар неку стабилност у питањима трговине, па и под веома неповољним условима, сада је изузетно потребна Западу, будући да он управо преко „партије мира“ може да врши притисак на руководство Русије приморавајући га да се константно повлачи. У неком тренутку одступање ће довести до квалитативне промене ситуације, па практично неће бити могућ повратак назад.

Изгледа да је питање копненог коридора – један од фактора таквог притиска.

Није било никаквих разумљивих разлога да пре месец дана народна војска прекине офанзиву на Мариупољ-Мелитопољ-Геническ, тим пре што је испред ње била отворена степа до самог Дњепра.

У суштини, већ сада би питање коридора уместо хипотетичког постало практично. Запад би морао да пође од свршеног чина и да доноси одлуке узимајући у обзир постојање тог коридора.

У том случају Кијев не би решавао задатак удара на Доњецк, већ организовања одбране на Дњепру. После тога било би довољно сачекати слом Кијева да се коначно дефинише настала ситуација.

А сада је све потпуно супротно – победа „партије мира“ довела је до тога да се из дана у дан може очекивати напад армије Украјине на Доњецк. Постоји информација да је министар одбране Гелетеј, горећи од жеље да се оправда због пораза, предложио Порошенку офанзиву на Доњецк дајући му све гаранције да ће се снаћи буквално за два дана.

Порошенко није дао одобрење и забранио је Гелетеју да самостално поступа, барем дотле док у ДНР и ЛНР још има оних који су на „одмору“, а њих је према различитим подацима око хиљаду и по људи, иако је техника повучена.

Страховања Порошенка повезана су управо са копненим коридором: у случају да „напад“ на Доњецк не успе, неизбежно је супротно кретање – и овог пута биће изузетно тешко, или уопште немогуће зауставити народну војску.

Стварање коридора нагло ће ојачати руску „партију рата“ после чега ће читава ситуација висити о концу.

Очигледно упозорење Могерини узима у обзир све највероватније варијанте развоја околности. Она полази од настале ситуације, сматрајући да је за Европу најбоље да не ризикује постигнуту крхку равнотежу, барем не до пролећа. Сада су приоритетни интереси енергетске сигурности.

САД се највероватније не слажу са том равнотежом и вршиће притисак на Украјину захтевајући њену офанзиву. Украјина је за Американце – адут. Њима ће чак одговарати привремено побољшање ситуације у корист Русије.

Циљ САД у овом рату је – Европа, а не Русија.

Сједињеним Државама потребно је да коначно прекину односе између Русије и Европе и да постигну одлучујуће аргументе у стварању зоне слободне евро-атлантске трговине у којој европско тржиште постаје награда за америчке корпорације.

САД имају мало времена и зато су догађаји тако актуелни.

Знак колико су САД способне да сломе противљење Европљана може бити напад украјинских војних снага на Доњецк. Ако буде офанзиве – снабдевање Европе гасом биће у опасности, а прекид гасних споразума између Русије, ЕУ и Украјине готово да је тада неминован.

При таквом развоју ситуације, погоршање односа између Русије и ЕУ постаће коначан и свршени чин.

Аутор: Анатолиј Ел-Мјурид
Превела: Ксенија Трајковић / Факти

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s