Србија се убрзано десуверенизује – наша судбина у доброј мери није у нашим рукама …

Фото:
Антиевропски протест у Украјини прошле године

ИМПЕРИЈА И ДАЉЕ ПОКУШАВА ДА ДИКТИРА КО ЋЕ КОЛИКО СУВЕРЕНИТЕТА МОЋИ ДА УЖИВА

  • Улога суштински развлашћене државе јесте да, са једне стране, буде сервис интересима Империје, док, са друге стране треба да послужи као амортизер за ублажавање незадовољства широких народних маса, да сноси одговорност за све лоше ствари
  • Србија је данас постала држава са ограниченим суверенитетом. Са тенденцијом даљег погоршавања положаја. Таква земља не може да брани своје интересе, нити да пресудно утиче на кључна дешавања чак ни на својој територији. Како онда може бирати да ли ће бити неутрална?
  • Законе, које само формално изгласавају народни посланици кроје страни инвеститори или невладине организације; на велики број одлука владе своје „мишљење” дају и разни амбасадори и пре него што се донесу; а када говоримо о судској грани власти и њеној самосталности – најбољи пример нуди легендарни Уставни суд Србије који се још не изјашњава о сету „косовских споразума”
  • Држава мора „враћати” сопствене надлежности. То је једини начин да се заштитимо, утврдимо некакав развојни модел и не дозволимо да се другде одлучује о нашој судбини. Ако кренемо тим путем, онда ћемо једног дана у будућности моћи да кажемо како смо дошли у прилику да направимо сопствени избор. Ако хоћемо, и да постанемо војно и политички неутрални

Када говоримо о идеји или концепту суверенизма, добро би било да се одмакнемо од правне науке и уобичајених дефиниција. Јер, ако се држимо класичног објашњења како је суверенитет изричито право вршења законодавне, извршне и судске власти на одређеној територији, можемо још и доћи до закључка како су све међународно признате државе и даље суверене.

У теорији, то тако може изгледати. Међутим, у политичкој пракси ствари стоје сасвим другачије. Због тога се и све чешће говори о суверенизму.

И због тога је питање суверенитета неопходно сагледавати из најширег могућег контекста. Пре свега политичког.

Као и све остало, и питање суверенитета је имало своје путеве и странпутице. Током хладноратовског периода Леонид Брежњев је говорио о „ограниченом суверенитету”. Овај појам је објаснио речима:

„Када снаге које су непријатељи социјализма покушају да преокрену развој неке социјалистичке земље у правцу капитализма,  то није само проблем те земље, већ заједнички проблем и брига свих социјалистичких земаља”. Недуго потом су совјетске трупе ушле у Чехословачку.

Од почетка деведесетих, у времену једнопалорности и Pax Americana-e могло се констатовати како на целом свету постоји само једна „суверена земља” – САД. Сви остали су у већој или мањој мери били зависни од САД.

Осим (изолованих) изузетака који су само потврђивали правило, нико није могао да води у потпуности самосталну политику. Временом су све самоувереније САД ово претвориле у цео пројекат континуалне десуверенизације држава, који се спроводи на економском, културном, војном и бирократском плану. Империја је почела да диктира ко ће колико суверенитета моћи да ужива.

У последње две деценије је приметан и процес добровољног одрицања држава од одређених „суверенитетних права”. Свет се мења, глобализација чини своје, па се државе у различитим светским регионима удружују, праве трговинске савезе, царинске и монетарне уније, формирају заједничке институције, стратегије, законодавне, извршне и судске органе.

Најпознатији и најупсешнији пример тога је ЕУ, мада није она једина. И није само успешна. Успех ЕУ је једна страна медаље. Јер, испоставило се да није баш најјасније коме су грађани држава чланица предали у руке свој суверенитет? ЕУ којом управљају еврокомесари за које нико није гласао?

Без јасно дефинисаног система одговорности нема никакве приче о много пута цитираној хипотези Хобса како грађани „препуштају суверенитет” ономе ко влада, у замену за личну сигурност.

Било је само питање времена када ће се политичари дохватити ове теме. И, о ресуверенизацији је почело да се говори на Старом континенту. Морало је тако да буде.

Кога криве грађани европских држава за то што све више раде, а све мање зарађују? За то што су здравствене услуге све лошије, а све скупље? За то што живимо у све небезбеднијем окружењу? Наравно – државу.

Протестује се испред зграда влада и скупштина, траже оставке министара, изазивају кризе и расписују нови избори. И: шта се после тога дешава? Ништа! Наставља се по старом.

Пут нашег система не трасира држава, већ се то чини другде. У отуђеним центрима моћи који су и законодавна, и извршна, и судска власт. Отуда и такав изборни успех „суверениста” на последњим изборима за Европски парламент у низу западноевропских држава.

Положај и улога државе се у политичком систему и систему међународних односа мења, њене надлежности се смањују. За разлику од постколонијалног периода, када су постојале територије (бивше колоније у процесу стицања независности) које су имале суверенитет, али се нису називале државама, од прве деценије ХХI века почињу да постоје територије без суверенитета, а које се називају државама.

Улога такве, суштински развлашћене државе јесте да, са једне стране, буде сервис интересима Империје, док, са друге стране треба да послужи као амортизер за ублажавање незадовољства широких народних маса, да сноси одговорност за све лоше ствари. И логично је било да се на крају појаве политичке снаге које ће се овоме супротставити. Најпре у великим и озбиљним земљама, регионалним силама, које желе да буду водећи геополитички играчи у настајућем мултиполарном свету.

Процес „враћања суверенитета” најпре је почео у Русији, латиноамеричким земљама, Кини, Индији, Јужноафричкој републици… Тражење баланса између „прихватања” последица глобализације и неопходности да се заштите сопствени интереси било је мање или више успешно у различитим случајевима, али је овај процес покренут.

О њему је, на крају, почело да се говори и у Србији. Не без разлога: Србија је изложена убрзаној десуверенизацији. Наша судбина у доброј мери није у нашим рукама.

И не ради се ту само о „наркоманској зависности” од финансијских аранжмана са ММФ и Светском банком, без којих бисмо брзо бакротирали (а због чега смо све више и све чешће условљени), већ и о томе да се више у Србији не може водити ни самостална политика у области образовања, културе, информисања… Сапети смо са свих страна.

Законе, које само формално изгласавају народни посланици кроје страни инвеститори или невладине организације; на велики број одлука владе своје „мишљење” дају и разни амбасадори и пре него што се донесу; а када говоримо о судској грани власти и њеној самосталности – најбољи пример нуди легендарни Уставни суд Србије који се још не изјашњава о сету „косовских споразума”.

О томе колико је данас Србија суверена сведоче депеше са „Викиликса”, а биће и још таквих података како Едвард Сноуден буде објављивао своје нове књиге.

Иначе, цела расправа о суверенизму се у јавности закотрљала као последица једне унутарстраначке полемике у ДСС: да ли концепт суверенизма значи одустајање од идеје политичке и војне неутралности Србије? Одговор је једноставан: без суверенитета нема неутралности. Без суверенитета нема ни слободног избора – куда хоћемо и са ким хоћемо.

Проф. др Владета Јанковић је сасвим у праву када пише да суверенизам „и семантички претходи неутралности: држава мора бити суверена да би се уопште могла определити за неутралност”.

Међутим, делом због спољног притиска за десуверенизацијом, а делом због „добровољног” одрицања од сопствених „суверенитетних права”, Србија је данас постала држава са ограниченим суверенитетом. Са тенденцијом даљег погоршавања положаја. Таква земља не може да брани своје интересе, нити да пресудно утиче на кључна дешавања чак ни на својој територији. Како онда може бирати да ли ће бити неутрална?

Због тога се о суверенизму и ресуверенизацији мора говорити све гласније.

Држава мора „враћати” сопствене надлежности. То је једини начин да се заштитимо, утврдимо некакав развојни модел и не дозволимо да се другде одлучује о нашој судбини. И то ће, све су прилике, морати да буде упоран, добро осмишљен и дуг посао.

Посао који ће се спроводити од области до области, од једне секторске политике до друге.

Ако кренемо тим путем, онда ћемо једног дана у будућности моћи да кажемо како смо дошли у прилику да направимо сопствени избор. Ако хоћемо, и да постанемо војно и политички неутрални. У супротном, шансе да добијемо прилику да бирамо су мале. Јер, историја нас учи, такви избори се не добијају.

За њих се морамо изборити.

Аутир : Душан Пророковић / Фонд стратешке културе

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s