Плодови гнева …

Обамина администрација, која је дошла на власт обећавајући да ће окончати „америчке ратове”, принуђена је да се поново војно ангажује у покушају да спречи победу исламиста

  • Када је, после терористичких напада на САД 2001. године, администрација Џорџа Буша млађег кренула у рат против Ирака многи су упитали да ли ће америчка стратегија на Средњем истоку направити више проблема него што ће их решити. Оптужбе да Садамов режим развија нуклеарно оружје нису потврђене, а сумње да подржава радикалне исламисте биле су неуверљиве пошто се радило о баасистичком режиму које је у арапском свету некада стварао СССР. Најозбиљнија упозорења су говорила да ће америчка интервенција довести до распада Ирака и дугорочно нарушити равнотежу снага у региону, што се и догодило.

Једанаест година касније, ове сумње су постале стварност. Амерички војници су отишли из Ирака, земља је захваћена грађанским ратом с малим изгледима да опстане као јединствена држава, а радикалне исламистичке организације су створиле и своју прву парадржаву – ИДИЛ. Обамина администрација, која је дошла на власт обећавајући да ће окончати „америчке ратове”, принуђена је да се поново војно ангажује у покушају да спречи победу исламиста и њихову намеру да створе калифат од Средњег истока до Шпаније. Појава до зуба наоружане Исламске Државе чије су снаге дошле надомак турских граница и Багдада била је изненађење које је бацило у засенак украјинску кризу, шкотски и каталонски референдум, Иран и Русију поново учинило савезницима запада, а сиријског вођу Башара ел Асада пожељним партнером.

Пошто се чак и у муслиманском свету чуда данас ретко догађају, познаваоци прилика на Блиском и Средњем истоку су склони да настанак ИДИЛ-а тумаче не само последицама рата у Ираку и Сирији него и као директни производ политике запада. Према бившем француском министру иностраних послова, Роланду Дими, западне земље од 2009. подржавају сиријску опозицију у циљу рушења Асадовог режима. На то упућују и процуреле информације из америчке приватне обавештајне агенције Стратфор да су западне земље тренирале снаге сиријске опозиције за борбу против Башара ел Асада. Према истим изворима, у то су биле укључене и бројне заливске државе које су, уз подршку запада, званично и незванично финансирале и координирале радикалне групе унутар ирачке и сиријске опозиције, и то објашњава војну и економску моћ ИДИЛ-а. Нешто слично се догађало у Либији уочи свргавања режима Муамера ел Гадафија.

Француски извори наводе да, уз бивше официре Садамове армије, ове групе чине ударну снагу Исламске Државе и објашњавају њихове војне успехе против добро наоружане, али деморалисане ирачке армије. Један од заповедника оружаних снага ИДИЛ-а, Абу Јусеф, недавно је то потврдио саопштавајући да су му се придружили и многи припадници тзв. слободне сиријске армије које запад обучава и опрема. Информације до којих је дошао ,,Њујорк тајмс” упућују на закључак да велики део оружја које западне и арапске земље шаљу сиријским побуњеницима завршавају у рукама радикалних исламиста. Тиме се може објаснити и финансијска моћ ИДИЛ-а, која се процењивала на 900 милиона долара да би се, после заузимања Мосула, повећала на две милијарде долара, уз приходе од илегалне продаје нафте и гаса. Поред земаља региона купци ове нафте изгледа да су и неке европске земље. Израелски извори наводе да је то почетком септембра потврдила и амбасадорка ЕУ у Ираку Јана Хубашкова, тврдећи да „неколико земаља ЕУ купује нафту од Исламске Државе која брутално осваја велике делове Ирака и Сирије”, не наводећи њихова имена.

У овим околностима, Обамина администрација у САД определила се за стратегију потпуно супротну оној којом се водила администрација Џорџа Буша млађег. Амерички председник је недавно изјавио да ће САД са западним савезницима бомбардовати положаје и главне ресурсе ИДИЛ-а, али да неће слати копнене трупе у Ирак и Сирију. У међувремену, његов државни секретар настоји да оформи коалицију која би се ослањала на регионалне силе попут Турске, Саудијске Арабије и Ирана и била ослонац нове равнотеже снага у региону коју је рат против Ирака 2003. уништио.

И на крају: како све то утиче на Србију? Веровање да су Србија и Балкан далеко од муслиманског света развејало је већ „арапско пролеће” које је показало да везе са овим земљама нису само ствар несврстане прошлости него и врло актуелан чинилац њихове безбедности, привредног развоја и међународног положаја. Из Србије и са Балкана је отишао не баш мали број добровољаца који се боре у снагама ИДИЛ-а и који ће се, пре или касније, вратити доносећи свој фанатизам и своје искуство. Иако таква могућност делује хипотетички, амерички професор Гордон Бардош упозорава да би они могли бити следећа генерација радикалних покрета на Балкану.

Бивша СФРЈ је годинама подржавала, снабдевала оружјем, обучавала и градила војна постројења арапских армија и постјугословенске државе те везе нису прекинуле ни после њеног распада. Није ни Србија. Београд је недавно упутио поруку Вашингтону да је спреман да својим „скромним средствима подржи борбу против екстремиста”, очигледно у намери да искористи ову кризу не би ли поправио своје односе са САД и ЕУ после Украјине. Чини се, међутим, да је улог већи и да, признали то или не, догађаји у муслиманском свету на Србију могу утицати колико и криза у Украјини.

Професор Факултета политичких наука

Предраг Симић
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s