Стара добра времена …

Лако је овој омладини која за боље и не зна. Од када су се родили, мало шта се овде лепо десило. Никад се није знало ни у чему ћемо се пробудити из наших пустих снова.

  • Шта све нисмо преживели. Распад државе коју нам је Тито оставио да је чувамо као зеницу ока свог. Чак и краљ Александар је на самрти, после атентата у Марсељу рекао: Чувајте ми Југославију!

Данас се са носталгијом сећамо земље која је два пута пропадала као тамница народа. За њом ипак највише жале они који у њој нису били ни рођени, нити у прилици да у њој живе. Могу да разумем те младалачке илузије и опојно слатко незнање, као излет у бољу прошлост из потресне свакодневнице, без срећне будућности. Ми никада нисмо веровали разним политичарима који су нам одвајкада говорили да морамо да трпимо да би нам „мало“ сутра било боље.

У томе нам је живот прошао, спокојно чекајући старост, да нас пита где нам је била младост. Кад се опасуљимо и почнемо да размишљамо где нам је била ова памет, за све је већ исувише касно, неповратно прошло. Живот је само један, шта не проживиш данас, сигурно нећеш ни сутра!

Носталгија је очигледно најопаснија болест, којој практично нема лека. То је углавном жал за младошћу, после толико животних промашаја и погрешних одлука на сопствену штету, а не сећање на стара добра времена, која сигурно нису била боља и од овог – најгорег. Са носталгијом се сећамо искључиво себе из млађих дана. Како време неповратно пролази, били смо све лепши, паметнији, честитији, способнији и неустрашивији, толико, да нас више нико од савременика не може препознати.

У сваком случају, наша утешна животна уобразиља није само неисцрпна, него и најчешће лековита. Ко је луд да призна своје грешке и да се помири са животним поразом? Далеко боље је то пребацити на неког другог, на време у коме живимо и на сплет несрећних околности. Нико од политичара не уме да боље и достојанственије ожали сопствене жртве, које по правилу помоћ очекују од оних који су их упропастили, опљачкали, оставили без посла и наде. Јер, док су њима клицали, наивно су без свега и остали! Може ли се после свега живот узети у своје руке и од њега нешто направити. Неко, безобразно циничан, би рекао: „Може, али не овде!“

То су све празне приче и бесмислице, као и природна потреба да се улепшава прошлост, кад све прође. Стварност нас исувише боли, да бисмо је замишљали лепшом него што на први поглед изгледа. Таква је каква јесте, без икакве анестезије. Операција на живој рани. Кад мало зарасте и овога ћемо се радо сећати, са носталгијом. Било је свакако и много горих старих добрих времена.

Ружних ствари нико не воли да се сећа, осим са подсмехом и иронијом. Ко каже да смо били у рату, када је Слободан Милошевић, који нам је од када је пао све дражи и дражи, говорио да Србија не учествује ни у каквом рату. Ко каже да нас је НАТО бомбардовао, кад је то била најобичнија игрица, лансирана поводом прославе педесетогодишњице НАТО, а која је и даље веома популарна и игра се свуда по свету. Ко каже да су нам плате биле 5-10 марака, када сада не можемо да се прехранимо ни са 500 или хиљаду, две евра. Неки су принуђени да толико плате ручак или вечеру, уколико су на власти, или успели у животу.

То је права цена за оне који су се, за разлику од нас, снашли. Њих треба жалити. Богати и успешни јунаци нашег доба тек се мукотрпно уче да плачу, очајавају и страдају. Ми смо бар у томе шампиони, јер у пропасти пливамо као риба у води!

Миломир Марић / Новости

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s