Ко би још морао изаћи на црту јавности …

На овоме свету, много пре него хомосексуализовано братство, постоје многи други чији су понос и суживот одавно већ начети и омаловажени

У ове превртљиве јесење дане мене стегне увек иста зебња, спопадне ме стрепња и стави на испит моју савест и свест. Пропитујем себе и свет око мене, као што и многи други чине: хоће ли бити, неће ли бити годишњега прајдераја, и више од тога, да ли ће најављени рат „популација” опет започети, свом жестином, хладним и топлим оружјем, сукобом братије из рода генс уна сумус,сабитим тек на малени, јавни простор, од градске куће до – куће владе. И морам сваке године кад нас спопадне дилема: шетња поносних или протест беспоносних, да себе пропитујем, успут и моју децу и унуке, да ли су хомосексуалци – ванземаљци, те се морају доказивати, с поносом и прајдом, како и у њих бије крвца од рода поносна, људскога, јединога? И увек велим како су и хомосексуализовани тек људска бића, од спола и земаљскога пола, те нека и они, као људи живе, а избор животнога пута или странпутица, нека буде само њихов!

За мојега пропитивачког живота и појава на шару земљином, уза ме су почесто стајали и они из свите прајдера, али никада, велим: никада, није било никаквога спорења међу нама. Дапаче, суживот у раду одвијао се без икакве помисли или примисли да свако од нас треба сада да показује своју страну поноса. Људска саобразност одвијала се увек мимо колоне поноситих, далеко од шарених барјачића и кореографисаних кретњи, сувишних парола и увредљивих слогана. И увек су моја питања и недоумице тражиле одговоре: какав је циљ годишњег окупљања (само – једном за годину) и ко су платише прајдераја?

Ако је већ тако – понос и прајд по сваку цену и изнад свега – нека буде „што бити мора”, тј. очигледне марсијаризације популације, као пале – с Марса, на сурово тло Земље. Али, притом, морамо знати, како на овоме свету земаљскоме, међу нама у колони или са стране, постоје и они ,,од других популација” који не ступају, а који би, међутим, много пре него хомосексуализовано братство, морали изаћи на црту јавности и свакидашњег живота. И показати како су њихов понос и суживот међу једнородним људским нараштајем одавно већ начети и омаловажени. И како је управо њихова прајд поворка преко потребна, и да уместо к шареноме свету прајдоваца, моје дилеме и етичке кушње, моја опредељења, морају да потакну популације болесних, од телесних или духовних мана, инвалиди – рада или рата, сој проститутки и молилаца њихових услуга, васпитачице са дечицом из вртића, учитељице са првацима из школа, доктори и сестрице из болница, те чак и у штрајку збратимљених адвоката и полицајаца. А поврх свега: они борци за прајд колону што сами добише добрих батина (из раја тек изашлих), па ће брат председника владе и брат градоначелника, браћа по прајд макљажи, следећега прајдовања бити, сва је прилика, замењени на бојноме пољу, самим премијером и градоначелником, ма ко се, од рода људскога изабран, на томе завидном и високом положају нашао.

Професор универзитету, Никола Лоренцин

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s