Обележавање „заборавности“ …

Обележавање Великог рата у ком се не може негирати место и улога српског народа у његовој праведној борби за одбрану своје Отаџбине, од казнене експедиције «мултикултуралне и мултиконфесионалне претече» ЕУ (како сада упадљиво називају Аустро- Угарску), нажалост добива и злонамеран политикантско-пропагандни карактер.

После успешног «окупљања под шљивом» у дворишту РКЦ београдске надбискупије на иницијативу проеуропског министра културе о стогодишњици упућивања срамног КуК ултиматума слободарској Србији, којим се негира као независна држава, уследила је још једна пригодна «спонтанна» манифестација.

  • Српско Лекарско Друштво заложило се да обележи значај међународне медицинске хуманитарне помоћи Србији у Великом рату, уз учешће представника министарства одбране и министарства за борачка питања владе Србије.

Позваше на комеморативни скуп и амбасадоре држава Канаде, САД, Велике Британије, Француске, Аустралије и Холандије, из којих су лекари и медицинско особље били добровољци у Србији током Великог рата.

На пригодној свечаности амбасадор Велике Британије захвалио је државним органима Србије и СЛД у име позваних, и нагласио да је сећање на чланове мисије који су делили судбину Србије у Великом рату путоказ за данашње партнерство.

Пригодну беседу актуелног председника СЛД (Српско лекарско друштво) који је не само лекар већ као наставник студентима и васпитач младих карактерише «заборавност», која се најблаже речено граничи са неукусом.

Историја је учитељица живота каже староримска изрека и пуна је детаљима «заборавности» а потомци би макар требало да теже да те недостатке отклоне, а не да их сами «случајно» покушавају креирати, у тако значајним догађањима као што је обележавање једног века од догађаја.

У циљу да не настане још нека «заборавност» преко је потребно подсетити и СЛД и државне органе министарства одбране и министарства за борачка питања Р Србије, на следеће познате и фактографски бележене чињенице.

Одмах по објави рата Србији, руска влада ставља на располагање српској врховној команди хирурга доц. др. Софотерова као стручног консултанта, на њен захтев. Он са екипом и 4 пуна вагона медицинске опреме и санитетског материјала, стиже већ 20.-ог августа 1914.-е у Ниш као ратну престоницу Србије.

По одлуци санитетског оделења српске врховне команде распоређује се материјал и пристигло особље (лекари, инструментарке, милосрдне сестре, болничари и техничко особље) у резервне ратне болнице и цивилне установе.

У Петрограду, на иницијативу Ане Павловне Хартвиг, супруге трагично преминулог руског амбасадора (осведоченог српског пријатеља) Хартвига, оснива се Словенско добротворно друштво које у свим својим активностима сарађује са посланством Србије и руским МИП.

Уз госпођу Хартвиг, најангажованија чланица поменутог друштва је супруга новог руског посланика у Србији, кнегиња Марија Констатиновна Трубецка. Лично пратећи један од хуманитарних конвоја помоћи, она стиже у Ниш.

Одмах по свом приспећу она иницира стварање «Комитета помоћи Србији и Црној Гори при императорском руском посланству у Србији».

Чланови Комитета су и њен супруг амбасадор и први секретар посланства В.Н. Штрандман, који као заменик амбасадора борави стално у Београду, под паљбом КуК артиљерије!

За председника Комитета биран је епископ нишки г. Доситеј као великодостојник СПЦ, а укупна помоћ из Русије дистрибуира се у сарадњи са државним и црквеним органима Србије.

Кнегиња Трубецка извештава у децембру 1914.-е руски МИП о раду Комитета, и указује на –«крајњи недостатак медицинске и санитетске помоћи рањеницима»!

Захваљујући овој иницијативи одмах је у јануару 1915. кренуо одред помоћи РДЦК (Руско друштво црвеног крста) и града Москве, са лекарима, медицинским сестрама и товаром медицинске и санитетске опреме. По приспећу овог одреда у Ниш, обратио се писмено посланик гроф Трубецкој министру иностраних послова Сазонову, са захтевом за нову помоћ.

Његово писмо, анализа је стања медицинске и епидемиолошке ситуације у Србији, те га министар Сазонов упућује службено цару Николају II Романову.

После читања овога писма-извештаја, цар ће на маргини својеручно написати – помоћи!

По доласку у Србију руски мисионари ће на челу са кнегињом формирати Московску хируршку болницу, коју градске власти Ниша смештају у недовршену зграду нове гимназије. Њихов рад и труд примљен је са захвалношћу код српских лекара и народа, у целини. Епидемија пегавог тифуса у Нишу фебруара 1915.-е достиже огромне размере те Руси из болнице формирају посебан епидемиолошки одред за заражене, са 150 кревета. Градске власти Ниша смештају их у бараке заостале из Балканских ратова поред железничке станице.

Негујући заражене српске војнике и избеглице, разболеће се сви чланови овога одреда а др. Барабошкин ће и умрети од пегавца.

Из Русије је одмах послата нова клиничка болница за заражене, изузетно добро опремљена са 500 кревета и екипом стручњака, које предводио доц. др. Спаски.

Уз седморицу лекара Руса, петорица лекара-Срба који су били заробљеници из КуК армије добровољно се јавља да лече своју браћу у Србији, заједно са 40 медицинских сестара.

Због боље и ефикасније заштите становништва Комитет је у сарадњи са градским властима оформио Руско-српску градску лекарску помоћ, уводећи даноноћно дежурство својих чланова како би многобројне избеглице брже збрињавали.

Оформио је Комитет и две покретне болнице са екипом од лекара и шест медицинских сестара уз пратећу опрему и са 150 кревета свака, које ће српски органа власти по процени упућивати у жаришта епидемије пегавца.

Тако је у пролеће 1915.-е једна екипа отишла у манастир Дечане на Косово, а једна у Црну Гору.

У Београду је Комитет отворио народну кухињу где је дневно спремано 3000 оброка, а комплетан рад финансиран је из Петрограда.

Поред не помињања Руса на комеморацији, говорник је «заборавио» истаћи да је Холанђанин др. Аријус ван Тиенховен, хирург који је помагао српским војницима и у балканским ратовима, повео самоиницијативно петочлану екипу у Србију, преко Одесе.

Пасионирани фотоаматер који се никад није одвајао од свог фотоапарата, замољен је да са комисијом српске владе обиђе Мачву – место масовног злочина окупатора над српским становништвом. Први је начинио фотографије, доказ зверстава и злодела аустроугарских над цивилима, рањеницима и заробљеницима. Фотографије је уступио др. Арчибалду Рајсу, професору универзитета у Лозани који ће на позив српске владе обавити подробну стручну истрагу ових злочина.

Др. ван Тиенховен, пре било кога другога указао је на чињеницу да ови многобројни злочини нису били случајни, појединачни или изоловани. Радило се о очигледној намери да се плански и систематски проводи терор, диктиран од КуК војног руководства (писане наредбе о поступању према становништву) и КуК владе.

Аријус ван Тиенховен као хирург на фронту, утврдио је први да аустроугарска армада током друге кампање казнене експедиције на Србију у септембру 1914.-е, користи куршуме са експлозивним пуњењима («дум-дум» муниција) забрањене међународним конвенцијама.

«Заборавне» свакако треба потсетити да је Аустро-Угарска била потписник свих међународних конвенција о рату, али очито да се оне на православне Србе и Русе нису и примењивале.

Пре даљњих «спонтаних присећања» обележавања значајних датума из трагичне српске историје у Великом рату (и не само у њему, нажалост!) иницијатори и учесници «сесије под шљивом» у дворишту београдске надбискупије РКЦ, барем би требало да прелистају документарну грађу о тим догађањима да им се не деси «заборавност» као говорнику из СЛД.

Ако му је руска архивска грађа и била далеко, у стручним публикацијама министарства одбране Србије излази часопис «Војносанитетски преглед».

У његовим раније објављеним бројевима детаљно су описане све ове горе побројане активности руских лекара и осталог медицинског особља, у Србији, током Великог рата.

Видљив напор да се декларативно «прича» своме народу о братској љубави и вишевековним руско-српским везама а извршава диктат ЕУ и НАТО, само је пут без повратка у «проеуропској» каријери коју толико»другосрбијанци» желе.

Тарабићи у Креманском пророчанству предвиђају окупљање Срба под стаблом, али не наглашавају да је то шљива у дворишту РКЦ надбискупије београдске! Топло се надам да ће се српски народ ипак окупљати (као и увек у тешким временима) под липом, светим словенским дрветом, упркос «добронамерних» диктата «каубојске коњице» и наследника «мултикултуралне и мултиконфесионалне претече ЕУ»!

Виталиј Жучни / Фонд стратешке културе

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s