(?) Позадина повлачења Запада из Украјине – Какво повлачење или како пронаћи смисао у (врло) бесмисленом …

Тек што је Порошенку престао звонити у ушима пљесак са заједничке седнице оба дома Конгреса, и топли осећај „ретке части“ којим је обасут током своје посете Вашингтону, суморна реалност се увукла на мала врата. По свему судећи, Вашингтон – у зениту своје анти-руске хистерије, спушта Порошенка на тло. Обама није баш својим изјавама охрабрио Порошенка и ту се јављају први знаци сумње у стварно стање ствари.

Обама жели да верује да је лукави политичар који може и повлачење представити као победу. Тако је представио повлачење из Афганистана. Тако сада изгледа да је у питању и својеврсно „победоносно“ полу-повлачење из Украјине. Није било тако давно да је Обама погрдним терминима говорио о процесу у Минску. Сада је одједном ватрени заговарач процеса. Постао је главни заговарач политике Украјине која мора имати добре односе са свим својим суседима, на истоку и на западу, и препоручује Украјини да настави своје економске везе са Русијом. Али то је класични Обама – нека Русија плаћа да се спаси украјинска економија на издисају, док он држи високоумне проповеди о човечанству и слободи, америчким узвишеним идеалима и руским варварима.

Да ли су то знаци које Обама шаље Порошенку да би требало да реши проблеме директно са Москвом? Изгледа тако. Порошенко је разочаран, јер ће САД снабдевати Украјину са војном опскрбом, али не и оружјем. Али, још један превод са Обама језика гласи: САД ће оставити „привилегију“ другим земљама Европе да оне, „добровољно“ преко врло пријатељске Пољске границе, достављају оружје. Не, Обама није за то одговоран – часна пионирска реч. Међутим, највећи пораз Порошенко је доживео у сфери економске помоћи. По повратку у Кијев, постало је јасно да је Обамина администрације дала краљевску суму од 50 милиона долара – да помогне Украјини до краја године! Комична сума, ако имамо у виду изјаву ММФ-а да је Украјини потребно 19 милијарди долара додатне помоћи следеће године ако се рат настави – додатне на већ пре објављене пакете ММФ помоћи. Укратко, сума о којој говоримо је сада конзервативно процењена на 55 милијарди долара, али многи стручњаци верују да је то пуно ближе износу од 100 милијарди долара него 55. Зашто онда Обама шаље 50 милиона долара? Од куда ће доћи друга средства? Па изгледа из Европе. А ко ће платити из Европе? Сигурно неће Пољска, Литванија нити Естонија. Мораће се доћи до „старе Европе“. У суштини – до Немачке. Француска се већ зове „болесник Европе“. Канцеларка Меркел мора да је више него бесна – али је сама себи тај горки оброк припремила. И нема коме да се жали.

У ствари, противно свим раним благо алармантним проценама, украјинска економија ће се смањити за преко 15% , ако не и више. То објашњава неке развоје догађаја у задње време. Прво, Европска Унија ставља на лед Украјина-ЕУ уговор о придружењу до најраније јануара 2016 што би дозволило да се развије модел трговинских односа између Европске и Евроазијске Уније; друго, снажна подршка Европе (а сада и САД) преговорима у Минску између Кијева и југоисточне Украјине; треће, тајни састанак између министара спољних послова Француске, Немачке и Русије у Паризу за време ИСИЛ конференције; четврто, НАТО са закашњењем признање да је Русија повукла своје снаге са границе са Украјином; и пето, састанак између министара спољних послова САД и Русије у Њујорку данас.

Довољно је рећи да је руски председник Владимир Путин – по процени многих страних аналитичара, извојевао велику дипломатску победу када је натерао Запад да прихвати руске легитимне интересе у Украјини. Запад нема друге него да прихвати да је украјинска економија повезана са Москвом и да се украјинска економија без потпуне и предане кооперације Русије не може спасити. Русија може сада да спрема свој рачун и услове за такву кооперацију. Али, великодушност није више у картама – након Мајдана, ништа више није исто.

У ретроспективи, Москва је добро проценила да треба да сачека и да игнорише задњу рунду санкција Европске Уније и САД које су објављене пре три недеље. То дозвољава Европи да укине неке своје санкције које се морају преиспитати након два месеца трајања – али даје и Русији прилику да боље процени политичку ситуацију у Европи у случају даљег ирационалног понашања – и да узврати већ испланираним санкцијама. Ту Русија отвара врата позитивним потезима Европе, а сама ништа не губи.

Све су индикације да Порошенко нема куда него да у Путину види својег најважнијег саговорника. И истовремено, мора прихватити улогу извршиоца прљавих послова за владу Јатсењука и нациста у Савету Безбедности Украјине. Он нема никаквог простора за самосталну акцију и зависи у потпуности од мере до које је користан свим актерима украјинске драме у инстранству и код куће. Зато и ово „повлачење“ Запада има све карактеристике „паузе“. И Русија и САД имају користи од паузе, али Европа – нема. Енергетске интриге остављају Европу рањивом – и то је све о чему европске државе сада треба да размишљају.

Јасно је зашто је Москви потребна пауза. Регија Новорусије која је оштећена бомбама мора да се опскрби привременом инфраструктуром и да се обнови што се може обновити, знајући добро да ће у сваком новом сукобу та иста инфраструктура бити мета. Зато морају изгадити мање системе за основне потребе становништва, који се могу прилагодити ратним условима. Морају се опскрбити складишта хране и системи за воду и енергију. Преговори у Минску су постигли циљ – примирје, јер не постоје политички услови у Кијеву за трајно политичко решење. Напротив, тешко је претпоставити да ће се нацистичке групе сада на власти одрећи своје моћи. Партија која је изашла из владе, Свобода, је у ствари под интензивном припремом да постане најјача десничарска партија. У ту сврху биће препакована и ребрендирана, као Тудјанов ХДЗ, у респектабилну десницу. Кроз њу ће се онда сви нацисти наћи на утицајним положајима, али ће бити под контролом Свободе – добро истренирани у речнику западне „демократије“.

Јасно је и засто је Вашингтону потребна пауза. Вашингтон је усред компликоване блискоисточне ситуације, у којој један погрешан корак може погошати његов положај на дужи период. Вашингтон, наравно, позива Русију на састанке да би одржао привид „широке коалиције“, без икаквог садржаја. Међутим, нису сви тако самопоуздани. Знак да се ветар мења је очигледан у изјави бившег британског министра одбрене, Лиам Фоx-а. Данас, он је експлицитно упозорио Европу и САД против даљих претњи Русији због Украјине. Између осталог он мисли да је „.. врло важно да се не правимо да ми (запад) можемо или намеравамо да урадимо оно што претимо. Ми врло јасно то нећемо! Зато, објављивање лажних претњи је велики проблем. Ми морамо пронаћи нови начин да решимо украјински проблем!“.

Због свих тих контрадикторних сигнала многи аналитичари виде промену у украјинској кризи. И наравно, објективни посматрач схвата да са запада долази пуно више буке него конкретних акција. Међутим, када се америчка владајућа неоконзервативна секта која данас контролише обе партије, определи за геополитички курс, са тог курса се не скреће осим ако не мора. Зато је свако тактичко смањивање тензија резултат потребе за паузом – ништа друго, у виду нових геополитичких жаришта.

Најновије издање рата на Блиском Истоку је организовано, плаћено и оркестрирано на западу. Али као и сваки пређашњи конфликт на Блиском Истоку – велико је питање да ли ће га запад контролисати један пут када се пожар рата распламса. Обама и неоконзервативци тренутно верују да држе ситуацију под контролом. САД и западни савезници, као и арапске монархије, имају план. Верују у принцип наоружавања терориста, “побуњеника“, “револуционара“, “бораца за слободу“ – а потом бомбардовање стратешких циљева који су „реметилацки фактор“ у име борбе против тероризма. Вредности, принципи и стандарди су данас прикладна вербална инфраструктура која се оформи по потреби да се оправда најновији рат и ратни плен.

Оно што задивљује је недостатак оперативног опреза. Нити Ирак нити Либија – успркос огромним богатствима у енергентима нису до сада допринели богатству Америке или Европе. Таква политика је живи песак који увлачи све дубље, док се не исиса сав кисеоник политике империјалног хубриса. Најрањивије су апсолутне монархије Залива. Недостатак јавне политичке сцене не значи да нема унутрашњих сукоба. Рат често постаје катализатор за распламсавање унутрашњих пукотина. Обама и неоконзервативци изгледа не рачунају на могућност дестабилизације земаља: Јордан, Саудијска Арабија или Бахреин. Преврат у било којој од ових земаља би нанео озбиљан ударац америчком присуству на Блиском Истоку, пореметио енергетска глобална тржишта, док би домино ефект на финансијски зависне земље, као Египат, био без преседана. Зато, пауза на украјинском фронту тренутно одговара и Америци.

Украјина није ништа друго него још једно издање истог модела „револуције“ уз помоћ домаћих екстремиста. Ретроспективно, Крим је одиграо изузетно важну улогу у формирању унутрашње-политичке свести пост-Мајданске Русије – и уместо да наштети Путновој елити, криза је разоткрила његове непријатеље. Неповратно је урушено оно што је преостало од наде у западни свет – барем у Европу – руском јавном мњењу. Крим је исто тако постао симбол немоћи НАТО, који ту непријатност отклања користећи геноцидну власт у Кијеву као инструмент трајног притиска на руско становништво Украјине и упирањем прстију у Русију за „агресију“.

Очигледно спуштање лопте Запада у украјинској кризи је за сада од тактичке вредности и Русија то схвата. Можемо ту додати и ЕУ посредовање да се плати дуг Русији за украјински гас, као и прихватање цене коју је Русија предложила. Русија је представила Европској Унији врло јасну слику – ако настави да испоручује руски гас за Украјину, Русија неће имати друге него да обустави испроруку тим европским државама. Зима долази, и ЕУ нема друге, него да прихвати руски предлог. За сада.

Шта да се још каже о том „повлачењу“? Европа жели да представи ове потезе као врхунски знак своје добронамерности – и сада очекује да Русија, препуна захвалности, поклони Европи Јужни ток, скине своје санкције – док ће Европа да настави у својој улози васпитача који ће Русији и Путину дати врло шкрте оцене, како то већ приличи супериорним културама.

Међутим, Русија ће се залагати за слободу трговине и отворена тржишта на принципу равноправности, али овог пута без попуштања, без уступања својих интереса. Европа се, напротив, претвара у бункер, својим (сиромашнијим) чланицама и кандидатима, наређује да не тргују са Русијом и још подужим списком разних других земаља, компанија, банака, итд. Данас се већ признаје у свим финансијским круговима да европска економија пати од последица сопстевних наметнутих санкција, као и контрасанкција Русије. То је чињеница. Бункер Европа је неодржив.

Америка и Европа улазе у својеврстан трап. Под мантром да се мора „нешто“ урадити, процена ризика је постала неадекватна. Сви актери у вртлогу сукоба које је запад произвео су нестабилни. Од Украјине, до Блиског Истока и широм Африке – анархија у Либији, једва одржива диктатура у Египту, врло нестабилни Јордан и Лебанон, исцрпљена Сирија у рату против свих врста тероризма, од Ал-Каиде до салафиста свих боја, нестабилност монархија Залива, оптерећених питањима односа са вахабијским вођама као и наслеђа власти, грађански рат у Бахреину, распадање договора у Јемену – има превише покретних делова за јасноћу циља. Нестабилна Украјина следи истоветни модел. Све те регије постају геополитичка шаховница са већ добро познатим последицама, стотинама хиљада избеглица.

Какве су то силе које сада све брже гурају земље Запада у нове авантуре и агресије? Чули смо многа образложења и сви ти одговори имају базу у реалности. Али верујем да је у суштини узрок ипак финансијско стање западних економија. Дакле, знамо да само креатори дуга широм западног света данас профитирају. Они убиру свој профит у тренутку потписивања дуга – и њих уопште није брига шта ће бити последице задужења приватних лица, корпорација или држава. Профитери, то јест, креатори дугова, као и њихови интелектуални телохранитељи, остају данас некажњени када њихова пракса доведе до катастрофалног стања у економији. Ратови само прикривају разорну моћ финансијских „инструмената“. Данас имамо само бесконачне ратове.

Сви ови бесконачни ратови – ратови који ће окончати све ратове, су базирани на свим оним бесконачним задужењима и задужењима да се окончају сва задужења! Та црна рупа дугова усисава западне економије – и елите још увек верују да су у контроли. То су фатаморгане које следе већ давно зацртане стазе стратешког „глобалног лидерства“ , али верујем да се ти планови само механички испуњавају и да само повећавају коцкарски улог Америке у глобалним финансијским тензијама. То само продужава живот индустријама креирања дугова, као и неоконзервативној филозофији која у њихово име креира глобални хаос. Западни модел света економски и политички пропада кроз финансијализацију свих људских активности. Од владе, преко корпорација, до свих могућих институција и појединаца – сви су носиоци пуно већих хипотека него што су тога свесни. И није чак ни битно да ли се дуг враћа – дугови се морају стварати да би систем опстао. Зато и све геополитичке игре, па чак и финансијски немогућа пирамида названа гас из шкриљаца, имају неку механичку, неубедљиву матрицу.

Због механичке матрице неоконзервативног пројекта, тешко да ће се било који пројект запада реализовати. Русија је, на пример, са минималним војним присуством, осигурала утицај у аферама украјинске државе. И што се више Украјина копрца на удици финанцијских манипулација – то ће више контроле Русија имати. Зато се и покушава сада легитимисати власт у Кијеву, јер је свима потребан неки надлежни орган који ће потписати дугове и тако донети конкретну зараду посредницима – без обзира на исход пројекта у чије име је дуг потписан.

Русија има превише адута да би тек тако препустила Украјину нацистима, да би они неометано стварали нацистичку армију на руским границама. У том светлу, позиционирање Европе неће променити стратегију Русије према Украјини. Напротив, Русија и Кина ће проширити мрежу свог утицаја на Централну, Источну и Југоисточну Европу – окружујући Украјину својим пројектима и владама које ће своје својим националним интересима морати дати приоритет.

Европа и Америка су, суочени са бунтом свог становништва против имиграције у светлу опадајуће економије и стандарда живота, открили „опасност од ектремизма“ . Европско становништво је – на свим нивоима – против даље имиграције сиромашних у њихове земље. Посебно сиромашних са Блиског Истока, из Африке и Азије. Западне геополитичке амбиције су створиле управо такве услове у тим регионима које су довели до хаоса – да се сада морају одбранити од поплаве сиромашних. Сада под плаштом опасности од екстремизма планирају ограничења у имиграцији. Од тог потеза, европске партије на власти очекују јефтине политичке поене, јер почињу да губе на изборима од анти-ЕУ партија. Наравно, изгледа да заборављају да ће их народ осудити због лоше економије, а не само због притиска имиграната – и да ће то донети политичке потресе широм Европе.

Европи ће ипак требати јефина радна снага. Ако је неће добити из Африке или Блиског Истока, добиће је унутар саме Европе. И ту можемо очекивати најзначајније промене у политици Европске Уније према својим сиромашним и презадуженим чланицама или кандидатима. Једино решење је да се такве слабе економије још више задуже, а затим препусте повериоцима који ће преузети државну имовину за неисплаћени дуг. Грчка је већ у име колатерализације продала многе своје некретнине. Наде за опоравак у оквиру европксог тржишта нема. Циљ је зато једини који је могућ – још веће сиромаштво већ сиромашних. То је спирала која води урушавању не само економских већ и политичких система, а у крајњој линији потресима и сукобима.

У Азији, појављују се анализе које тврде да је западни модел у распадању и да се велике земље као Индија, морају окренути Кини за модел економског развоја. Сва очекивања од западних корпорација да уложе у инфраструктуру и друге производне капацитете нису се остварила. Напротив, западне корпорације су све више заинтересоване само за њихова тржишта и извлачење профита, а не економски развој и улагање на дужи рок. Резултат је да је Кина, по сопственом моделу развоја, просперирала и развила инфраструктуру, док друге земље, које су користиле западни модел економског развоја, заостају у развоју. То све упућује на опрез у односима слабијих чланица ЕУ према развијеним и индикацију да се окрећу другим тржиштима и моделима развоја.

На дужи рок, одговор је очигледан. Европа ће бити неминовно умрежена у Евроазијске интеграције – јер Русија и Кина стварају макро-увете за економски развој. Европа неће моћи да задржи свој модел затвореног тржишта – баријере ће се сломити под економским притиском. Како ће поједине земље Европе реаговати на промене, то је тешко предвидети, али је сасвим сигурно да ће доћи до раслојавања Европе на оне који ће искористити предности Евроазијских интеграција и оних који ће каснити. Украјина ће, по свему судећи, остати на маргини економског развоја ако се не промени политичка гарнитура на власти. Остаће политички подељена и сиромашна док се временом не интегрише у Евроазијске токове. Европа као ни Америка – немају нити средства нити адекватан модел економског развоја, што је лекција коју Украјина тек мора савладати.

Бранка Ал Хамди / Снага духа

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s