Живот до седамдесет пете …

Седамдесет пет, толико година желим да живим. Чувени америчкидоктор медицине Изикијал Емануел (57) узнемирио је ових данаамеричку јавност својим есејом у најновијем броју месечника „Атлантик” који почиње горенаведеним речима. У њему објашњава зашто не жели да живи дуже и како намерава да умре брзо после 75. рођендана. После тог доба, снажни и ангажовани људи полако постају „слаби, узалудни, јадни старци” и тако ће их запамтити њихови најближи, једна је од дијагноза овог лекара, председника одсека за етику и здравствену политикуна Универзитету Пенсилванија.

Како Изикијал Емануел намерава себи да скрати живот после 75године, с обзиром на то да је велики противник самоубиства иеутаназије? Престаће да иде код лекара, осим ако му је потребно да му смањи болове. Неће узимати антибиотике, а ако добије запаљење плућа, то је баш лагодан начин да брзо и релативно безболно одеш са овог света. Неће се ни вакцинисати против грипа, неће радити никакве контроле срца нити ће се подвргавати тестовима на канцер. Уколико добије рак, одбиће сваку терапију. Једном речју, овај доктор, иначе рођени брат Рама Емануела, бившег шефа кабинета Барака Обаме, кунесе да ће одбити сваку медицинску интервенцију која би водилаизлечењу или продужетку живота. Умреће од онога што га прво стрефи.

Свој есеј успео је да обавије у мноштво филозофских обландии давешто употреби велики број научних података. Иако не помиње да бињегов рецепт растеретио трошкове здравства, па би можда САД ипак могле да уведу универзално базично здравствено осигурање, за шта се Изикијал Емануел залаже, многи су му замерили баш то: да својим примером жели да наведе старе људе да одустану од компликованих и скупих здравствених услуга како би могли да се излече они који су у пуној животној снази. Да осете да су криви што су живи и да драговољно оду у неповрат.

ЈЕДИНО НОРВЕШКА: Европа се полако одриче своје суштине. Социјална одговорна држава је све релативнији појам, све је мање надокнада за породиље,за старе, инвалиде, ометене у развоју, незапослене…Ако ниси из Норвешке, него си држављанин било које друге земље, не можеш бити сигуран да ли ћеш уопште уживати пензију или ће се оне једноставно укинути. Норвешка је својим пензионим фондом, који стално расте, обезбедила пензије и за четврти миленијум. Ова огромна сума новца се свакодневно увећава, на фонду раде најученији економисти, а по општем свенорвешком консензусу нико ни под којим условима не сме да га такне или начне. Норвежанин Хеминг Олаусен, лидер највеће европске организације која је против уласка Норвешке у Европску унију, недавно ми је рекао да саосећа са народима у Европи који су остали без прихода, без пензија, без посла, док је „држава само спасла банке”. То заиста није фер није праведно, није у реду да народ плаћа за авантуре шпекулантске економије.

Када људи кажу да је Норвежанима лако јер имају нафту, они одговарају да нису једини, али да они неће ни шеике ни тајкуне, већ већи део овог богатства употребљавају за државу благостања. Олаусену није јасно одакле функционерима у Бриселу образ: свима другима сасецају социјалне бенефиције, а себе неће да лише ниједне привилегије. А да би се све то прикрило,подгрејава се сукоб између генерација, између младих и старих. Стари се оптужују што не уступају место младима, а истовремено им се саопштава да је њихова зарађена пензија одавно потрошена.

КЛИЗЕЋИ У ПЕНЗИЈУ: Осим констатације да су старење и дужи животни век у целом свету проблем за фискалну касу, док јенезапосленост све већа међу младима, ретко ко је спреман да нешто ново предложи – сем непрестаног стезања каиша.

Један од предлога о коме се тек разговара у појединим институтима је прерасподела радног времена уз дужи радни век. Кемал Дервиш, некадашњи турски министар економије и бивши потпредседник Светске банке, износи између осталих мера предлог да одлазак у пензију буде постепен процес. До педесете године људи би радили пуно радно време, од 1.800 до 2.000 сати годишње, у својим шездесетим радили би мање, док би им се како се приближавају седамдесетим радно време смањивало на два дана недељно. Овакав клизећи распоред би се постизао договором између послодавца и запослених уз материјални подстицај државе.

Циљ је друштво у коме би они који су здравирадили бар до седамдесете.Нови друштвени уговор који за 21. век предлаже Дервиш, као сарадник Брукингс института, мора у себи да садржи комбинацију фискалног реализма, осећање за индивидуалне склоности и јаку друштвену солидарност. Потребно је, по њему, „свеобухватно и револуционарно преобликовање образовања, рада, пензионисања и слободног времена”.

Солидарност је, чини се, нешто чега већ деценијама нема у већини друштава, па ће се пре догодити да се рецепт америчког доктораЕмануела примени глобално.

Зорана Шуваковић
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s