Парада поноса …

Било би лепо и пристојно позвати представнике борачких организација из свих бивших југорепублика да дођу у Београд на војну параду

  • Биће парада поноса, али ја не мислим на „ону“ параду, мислим на ову другу. Наиме, како је премијер Србије Александар Вучић најавио поводом 70 година од ослобођења Београда биће одржана и војна парада. Србија има право на понос, јер је једна од победница не само Првог, већ и Другог светског рата, а Срби су и најбројније жртве тог сукоба на југословенским просторима. У светским сукобима Срби су увек били победници.

Претходна велика војна парада одржана је у Београду 9. маја 1985. године поводом Дана победе. На тој паради продефиловали су тенкови домаће производње М-84, самоходни противавионски топови од 20 и 30 мм, самохотке „гвоздика“ од 122 мм, нова средства инжењерије и везе, артиљерија домаће производње од 122 и 152 мм, самоходни ракетни бацач „огањ“ од 128 мм, самоходни ракетни систем обала–море домета од 80 км, самоходни ракетни систем ПВО „куб“, неборбена возила разних типова… У ваздуху су били домаћи ловци-бомбардери „орао“, школско-борбени „супергалеб“, ловци „миг-21”, борбени хеликоптери „газела“, транспортни хеликоптери „Ми-8”… Била је то парада поноса, парада војне моћи и техничко-технолошких способности Југославије. У то време домаћом производњом задовољавали смо 85 одсто свих потреба југословенских оружаних снага у модерној војној опреми и техници. Од извоза наше војне индустрије зарађивали смо око 2,5 милијарди долара годишње. Били смо међу десет највећих извозника наоружања у свету.

Десет година раније, на паради поводом Дана победе 1975. када је рапорт примио маршал Тито, први пут је над копненим ешалонима пролетео трансонични ловац-бомбардер типа „орао“, први пут су приказана и нова домаћа борбена возила пешадије М-80, па вишецевни бацачи ракета „пламен“ од 128 мм…

И на паради 1975. и на паради 1985. године на челу ешалона биле су ратне заставе јединица НОБ-а Југославије. Заставе су, наравно, имале звезду петокраку. Било би нормално да те исте заставе буду присутне и на војној паради поводом 70 година од ослобођења Београда, јер под тим заставама су и гинули борци за слободу Београда. Ради поређења, на свечаностима поводом ослобођења Истре и словеначког Приморја и данас су у Словенији увек присутне заставе словеначких партизанских јединица са црвеном петокраком звездом. Но, ако некоме смета црвена звезда нека, ако сме, предложи и промену имена Фудбалском клубу „Црвена звезда“.

За ослобођење нашег главног града гинули су директно и индиректно и борци из других крајева некадашње Југославије: Црногорци, Словенци, Хрвати, Муслимани, Македонци, вероватно и Албанци… То се не може негирати, нити се сме заборавити, без обзира на све што се касније догађало на овим подручјима. Стога би било лепо и пристојно позвати представнике борачких организација из свих бивших југорепублика да дођу у Београд на параду. Уосталом, ешалон бораца НОБ-а из свих република СФРЈ промарширао је, истина не баш војничким кораком, и на паради 1975. и на паради 1985. године. Ако представници власти из свих некадашњих југорепублика тврде да заиста баштине антифашистичку традицију, да су нове државе саздане на некадашњој антифашистичкој борби, ево лепе прилике да се то и јавно покаже. Господо-другови, изволите на свечану бину испред некадашње Савезне скупштине. Испред вас ће проћи, надам се, и ратне заставе партизанских јединица из данас нових држава старе Југославије.

Ми немамо нешто посебно ново од борбене технике да прикажемо на војној паради поводом 70 година од ослобођења Београда од нациста. Догађаји последњих двадесетак година, бомбардовање 1999, економска криза, произвољне и аматерске војне реформе изведене по страном диктату, све је то довело до стања оружаних снага у којем су данас. А ако сада скоро 80 одсто војног буџета иде на плате и текуће одржавање онда нема развоја оружаних снага.

Дакле, најављену војну параду у Београду не треба гледати и схватити као „Дан бајонета“, али питањима у вези са одбраном државе треба

убудуће посветити једнаку пажњу као и питањима у вези са развојем привреде и друштва. Дивиденде светског и европског мира никада нису вечна категорија, током деведесетих година прошлог века половина светског становништва живела је у земљи у којој је вођен рат. Оружани сукоби од Авганистана, Ирака, Конга, Сомалије, Југославије, Либије, Сирије начинили су хаос у социјалном напретку, остављајући за собом дуги траг насиља, разарања и беде све до данас.

Управо зато војна парада у Београду одлична је шанса да се покажемо као земља која је свесна својих жртава у оба светска рата, држава која је одговорна својим грађанима за безбедност свих, али и као земља балканског детанта и сарадње…

Мирослав Лазански
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s