(?) Новоросија – предаја или победа …

Драги пријатељи,
Захваљујући још једном фантастичном раду Руског тима, могу да поделим са вама енглески превод чланка за који сматрам да је од изузетне важности у време када толики коментатори и аналитичари потпуно погрешно тумаче ситуацију у Новоросији. Овај чланак (превела га је Марина а кориговали и уредили Алек, Џон и Мајкл – Хвала !) се бави неким од најчешћих аргумената које “Дугинов табор” користи, још једном, за изазивање панике, иако за њу нема разлога (Дугин паничи од кад је схватио да Путин неће послати војску у Донбас). Искрено, мада Дугина ни раније нисам претерано волео, сада почињем да увиђам да је опасан и зато сам одушевљен што могу са вама да поделим ову разбориту анализу онога што се догодило у Минску. Анализу је написао Јуриј Баранчик, филозоф, директор Информативно-аналитичког интернет портала “Империја” и бивши директор Државног научно-истраживачког института Академије теорије и праксе Владе председника Белорусије. Редовни је сарадник сајта “Взгљад” на коме сам пронашао овај чланак.

Срдачан поздрав,  The Saker

ПС: постоји једна добра ствар у вези Дугинове најновије кампање паничарења: порекла је мантричну теорију западних масмедија да је Дугин “Путинов идеолог” или “Путинов идеолошки саветник” и сличне глупости. То никада није било тачно (за разлику од Дугина, Путин никада није био бољшевик), али барем је сада очигледно и несумњиво неистинито.

Дакле, шта се десило у Минску? Предаја или победа? То је врста аргумената које тренутно има не само просечан грађанин наше огромне територије, већ, нажалост, и значајан део стручне заједнице. Нема једноставног одговора на ово питање, нема правог одговора без разматрања шта се догодило пре недељу дана у Бриселу на самиту ЕУ и на самиту НАТО-а 4. и 5. септембра у Њупорту, у Велсу.

Русија је извојевала политичку победу у Бриселу: ЕУ (Немачка и земље Старе Европе) су одбиле да наметну нове санкције Русији под притиском САД и њихових највернијих вазалских држава – Британије, Пољске, балтичких држава и Украјине. Дакле, ЕУ је одлучила да не ескалира конфликт са Русијом на прагу зиме. Поред тога, сама ЕУ је саветовала излаз из ситуације са Јужним током и уклонила га је из санкција Трећег енергетског пакета: треба да се примењују иста правила која важе за офшор пројекте ЕУ, на пример, у Бугарској, како би Гаспром могао да их купи и повеже на “Јужни ток”.

Упркос многим гуркањима и претњама америчких пудлица уочи самита земаља чланица НАТО-а ,што смо детаљно разматрали у чланку “Судбина Новоросије: САД подижу улог”: а) претњом размештања европског одбрамбеног ракетног система против Русије; б) оснивањем пет нових НАТО база у Пољској, Румунији и балтичким државама; ц) кршењем одредби Оснивачког акта “Русија – НАТО”); самит се завршио једино званичним саопштењем које одражава мишљење Северноатлантског савеза о актуелним дешавањима на територији Украјине у распадању.

Као што се очекивало, НАТО је осудио руску војну инвазију Украјине; позвао је Русију да из Украјине повуче своју војску; да престане с помагањем милиције и интервенцијом у догађаје у Украјини под било којим изговором. Није било расправе ниочему другом – ни о кршењу услова Оснивачког акта “Русија – НАТО”, ни о распоређивању европске противракетне одбране, односно НАТО база у пет горе наведених земаља. Према Расмусену, узете су у обзир (боље се није могло рећи) жеље Пољака, Балта и Румуна за “транзитним тачкама” НАТО-а на њиховим територијама.

Шта нам то говори ? ЕУ, упркос свим претњама и режању САД и “чувај се пса” пудлица, није била спремна да иде даље од тренутног нивоа конфронтације са Русијом. Немачка, земље Старе Европе (Грчка, Италија), али и нове Европе (Чешка, Словачка, Мађарска) су се успротивиле нивоу ескалације антируске реторике, развоју нових санкција, и, посебно, укључивању механизама и инструмената притиска од стране НАТО-а.

Осим тога, недавни самити у Бриселу и Њупорту су показали да Европа жели да оконча тренутне напете односе са Русијом што је брже могуће и да се они врате на претходни ниво сарадње, упркос, дозволите ми да подвучем, актуелним дешавањима у Украјини. У ствари, Европа се слаже са повратком у Русију њених историјских територија (Крима и оних области Украјине које су јој поклонили бољшевици), у замену за непрекидно снабдевање гасом и наставак узајамно корисне трговинске и економске сарадње.

Разлог овоме је што Европа није задовољна новим форматом украјинске државности, заснованим после фебруарске револуције. Дакле, опасан режим, који подразумева нестабилност, мора се окончати. И на начин наговештен на разговорима у Минску уочи зиме.

Према томе, постизање споразума о прекиду ватре између хунте и представника Новоросије у Минску је велика победа Русије, јер споразум није дозволио да САД прекину односе између Русије и Европе, и дао је Европи потребне аргументе за одбацивање и блокирање одлука и из Брисела и из Њупорта, које су САД биле спремне да покрену против Русије. Велика заједничка победа Русије и ЕУ.

Да се сада вратимо на напаћену Новоросију. Многи, чак и такви истакнути стручњаци као Борис Рожин (“Пуковник Касад” – прим.прев.), сматрају да је Новоросија продата. Погледајмо детаљније.

Прво, очигледно је да се Порошенко и хунта неће повиновати условима примирја – хунта наставља с гранатирањем Доњецка, Луганска и Горловке и борбама у округу Мариупоља. Дакле, руке Самоодбране више нису везане.

Друго, ако би се напади хунтине зауставили, а миран и досадан процес преговора наставио, у ком правцу би становници Украјине, који су сада под надлежношћу необандеритске фашистичке хунте, највише усмерили пажњу ? Тачно, на унутрашње проблеме: цене хране, бензина, инфлацију, незапосленост, слабљење гривне, гангстерај, итд, итд. Порошенко ће се претварати да он доноси одлуке, јер мора да победи на парламентарним изборима.

Шта ће чинити Коломојски, Лашко, батаљони Националне гарде и сви други заинтересовани да потпире рат? Шта би они требало да ураде? Ништа – у таквим околностима. Стога ће се тензије унутар хунте повећати. Чак и ако Русија и Немачка буду у стању да зауздају Порошенка и одврате га од употребе силе на истоку, пре или касније, чир унутар хунте ће пући.

О “Новом Придњестровљу”. Чиме стручњаци плаше народ и неофите као доказом америчке странке и владиног слогана да је “Путин продао”. Чињеница је да је феномен Придњестровља постао феномен само због једног фактора – одсуства заједничке границе са Русијом. Низбогчега другог. Абхазија и Јужна Осетија имају заједничку границу са Русијом и то је друга ствар. Да, технички су све непризнате државе, али у стварности, наглашавам, у стварности се Абхазија и Јужна Осетија, за разлику од Придњестровља, налазе под заштитом руске војске, и нико при здравој памети се неће усудити да тамо промоли нос.

Према томе, сценарио “Новог Придњестровља” у односу на ДНР и ЛНР је ван дискусије – заједничка граница са Русијом искључује такав сценарио. Да, ове области ће имати неизвестан статус неко време. Међутим, после пуцања чира у Кијеву или каквог другог сценарија, две области Новоросије ће се придружити другим пет, које су бољшевици предали Украјини. И то ће бити крај Украјине у свом садашњем облику.

У закључку, о главном питању: зашто је Русија изабрала овај правац, а није убрзала догађаје у Новоросији ? Први разлог је већ споменут: било је потребно Немачкој и Европи дати потребне аргументе, да се не дозволи да САД на самитима у Бриселу и Њупорту спроведу своје унапред припремљене позиције.

Друго, неопходно је Европи омогућити да мирно презими и не дозволити да се источноевропске земље које зависе од испорука гаса преко Украјине смрзну. Јер, ако крене хаос на територији Рушевине и гасоводи почну да лете у ваздух, Источна Европа ће се смрзнути, а САД имати веома јаке аргументе са којима ће вршити притисак на ЕУ у погледу положаја Русије у украјинској кризи.

Дакле, питање несметане испоруке гаса у Европу у зимском периоду је једно од најважнијих. Само то би био довољан разлог за прекид ватре, а да не помињемо добробит мирољубивих становника Новоросије.

Осим тога, хладна и гладна зима ће привести памети оне у Украјини који су сада под контролом хунте. Хунта ће бити збачена после зиме у сваком случају.

Треће, брзо заузимања свих седам области Новоросије би САД дало изговор за подизање нове гвоздене завесе. Не негде у Немачкој, већ на самој граници са Русијом, а у форми злогласних НАТО база у балтичким државама, Пољској и Румунији. Тада бисмо заувек изгубили остатак Украјине, што је неприхватљиво. То јест, било каква непосредна подела Украјине пружа нам победу: толико тога и тако брзо је заузето. Међутим, из стратешке и дугорочне перспективе, такав сценарио би завршио нашим поразом, јер бисмо изгубили остатак Украјине, а поред тога, омогућио би да САД преузму потпуну контролу над Европом.

***

Због тога нам је потребна читава Украјина, која ће, слично Белорусији, бити пријатељска према Русији и придружити се (са могућим изузетком три западна региона) Евроазијској економској унији. Тада ћемо заједно формирати трговинску зону са ЕУ, зону која ће ујединити читав евроазијски континент од Француске и Холандије до Кине, Ирана и Индије – у једну трговинску и економску зону.

Аутор: Јуриј Баранчик
Извор: The Vineyard of the Saker: Novorussia – Surrender or victory?

Превео: Александар Јовановић / Ћирилизовано

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s