Ко није у подвигу, тај је у прелести …

Помисао да је могућно живети као Хришћанин и држати се овога света и његових норми испразна је и прелестна. Ко живи овако, научиће се само фарисејству и претварању, што значи да ће бити Хришћанин само у својој уобразиљи, а не и на делу. У почетку ће такав једном руком рушити оно што је другом саградио, односно оно што је стекао удаљивши се од света изнова ће проћердати чим му се опет приближи; а одатле до умишљености није далеко. Оно што се изгубило из срца може још увек да се задржава у памћењу и уобразиљи.

  • Сећајући се и замишљајући какав је био раније, човек може да мисли да је и на делу остао такав, док је, међутим, све одавно ишчилело и оставило само траг у сећању. Такав ће мислити да поседује оно чега заправо нема. Ево му суда: „А од онога који нема, и што има узеће се од њега“ (Мт. 25,29). Од умишљености до фарисејства само је један корак. А дубоко укорењено фарисејство је ваистину ужасно стање.

Додир благодати Господње слађи је од меда и шећера и више крепи од свих укрепљујућих духовних средстава. Али, ваља имати на уму да је он у потпуности дар Божији, и да од Самог Господа зависи када ће га, коме и како подарити.

Хришћанин треба да га прихвата са страхом Божијим и радошћу, веселећи се ако га се удостоји; али не треба се напрезати да до тога дође, не измишљати могућне начине за постизање тога, не испитивати да ли је до тога дошло и да ли је оно што се осећа заиста дотицај Господњи. Ово препоручујемо да би се избегло преузношење и да би се предупредила прелест.

Постоје помисли, жеље и страсти које нас силовито нападају на махове, изазивајући краткотрајно смућење, али и оне сталне, које трају данима, месецима и годинама. Ове прве су лакше, али ни према њима се не сме односити са презиром, него их треба пажљиво посматрати и уочавати којим се редом јављају. Непријатељ се држи правила да не отпочне напад изненада од страсти, него од помисли, и да ту помисао често понавља. Помисао коју са мржњом одгонимо први пут може се други или трећи пут снисходљиво прихватити; затим се рађа жеља и страст, а одатле је само један корак до њеног прихватања и спровођења у дело.

Дуготрајне помисли тешке су и убиствене; управо се те помисли обично називају искушавајућим помислима. У вези са њима ваља знати да оне нису од наше природе, премда су јој сродне, већ су увек од непријатеља. Господ их допушта са особитом намером, ради нашег очишћења, да би искушао и утврдио нашу верност, веру, постојаност и наше умеће да у себи изградимо унутарњег човека. Зато смо дужни да их благодушно подносимо, па макар оне сувише озлеђивале наше ново, благодаћу испуњено срце, као што бива са хулом, очајањем, неверовањем. Најважније је ни у једном трену не пристајати на такве помисли, не држати их за своје и чувати срце слободним од њих, одвајајући их од свога бића и од своје слободне воље мислено и са вером.

Помисли са којима нам се ваља борити нису увек рђаве; неретко су наизглед и добре, а често су неутралне. На рђаве се односи једно правило – одагнати их истог трена, док о другима ваља расуђивати и испитивати их. Овде спада и од свих хваљено умеће разликовања помисли, односно одлучивања које ћемо одбацити, а које прихватити. За ово не можемо дати неко одређено правило: нека свако учи на свом властитом искуству, јер људи нису исти, и нешто што је добро за другога не мора бити примерено и нама.

Најбоље је поступати овако: када прихватиш одређени поредак, држи се њега, а све што се јавља као ново, ма колико се чинило благовидним [наизглед добрим], одагнај од себе. Ако нека помисао не предочава ништа рђаво ни по себи, нити по својим последицама, опет је боље не сагласити се одмах са њом, већ извесно време трпети, али не бити брзоплет. Неки су и по пет година чекали, испитујући помисао. Основни је закон – не веруј своме разуму и срцу, и сваку помисао поверавај своме духовнику. Кршење овог правила увек је представљало и данас представља узрок великих падова и прелешћивања.

Рђава помисао искушава, док благовидна [наизглед добра] прелешћује. Онога ко се заноси рђавим помислима сматрамо за палог, говоримо да је сагрешио, док је човек под влашћу благовидних помисли прелешћен. А да ли је могуће представити све прелести са њиховим одликама и својствима? Њихово основно својство је да човек са сигурношћу и убеђењем држи себе за другачијег него што заправо јесте, рецимо, сматра се призваним да уразумљује друге, способним за необично живљење, и слично. Њихов извор јесте једна фина, танана мисао: ја нешто значим, ја сам неко и нешто, и то не макар ко.

Ништаван човек замишља да је неко и нешто. Ту скривену гордост користи непријатељ његовог спасења и хвата га у замку. Поред тога, и свака танана рђава помисао коју не примећујемо држи нас у прелести, када мислимо да смо вођени добрим и благочастивим помислима. Због тога можемо да тврдимо да ни минут не живимо без прелести; живот нам протиче у илузијама, оне нас поробљавају час у једном, час у другом облику. Разлог томе је чињеница да се зло још увек крије у нашем бићу, да није из њега испарило, док је добро на површини: пред очима нам је стога нешто попут магле од испарења.

Свети Теофан Затворник

Из зборника: „Књига о прелести и лажном духовништву“

Извор: Васељенска ТВ

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s