Без алтернативе …

Да би неко узео новац од оних који не могу да се бране, није потребна фискална памет

  • Коначно је премијер изашао пред јавност, да образложи „мере штедње“. Нисмо очекивали да ће после његовог јавног говора да нaступи народно весеље, али још мање егалитаристичку утопију.

Најпре питање: зашто се плате (изнад 25.000) крате линеарно а пензије прогресивно? Можда због сазнања да ће старци и старице свој крст да понесу ћутећи, и да ће равнање према доњој граници просека бити њихова коначна судбина.

Премијер тврди да су мере штедње храбре, и да штите нашу будућност, „и будућност наше деце“. Не бих се сложио са тако слободном употребом појма штедње и наде, јер је та особина (штедљивост) својство које произлази из добровољности, а будућност ваља дочекати. У овом случају држава поступа супротно вољи појединца и његовом праву, те штеди на његов рачун.

Наравно да су „мере штедње“, да не кажемо стабилизације биле неопходне, и да су оне, како се то у колоквијалном аргоу каже „веома болне“. Та врста бола се не може измерити, јер народ не јауче а друге много и не боли. Но, ипак, уме ли неко да израчуна какво ће бити социјално и душевно стање овдашњег грађанина покорног после храбрих потеза власти?

Данима смо имали вербално надгорњавање између Фискалног савета и министра Вујовића. Савет је тражио драстичне резове, а министар је био нешто милосрднији. Чак је обећавао раније, а и пре само пет дана, да пензије неће пасти испод 10 одсто.

Министар Вулин, као некадашњи борац за социјалну правду, излазио је са ставовима који су у крајњем нескладу с његовом пролетерском прошлошћу. Рекао је: „Ми издржавамо милион и по пензионера!“ Шта то уопште значи, одакле (несувисла) формулација да су пензионери издржавана лица? На њиховим су плећима незапослена деца и унуци. Испоставило се да министар рада не зна, или неће да каже шта је то рад, и шта се догађа са онима који су свој радни век окончали, па себе убраја у оне мученике који, уз све остало, издржавају пензионере.

Изузетно важно место у нашим животима заузима Фискални савет, тело нејасне структуре и слабашне креативности. Њихов гард против пензија надилазио је стручне оквире и постао вредносни, чак емотивни проблем. Да би неко узео новац од оних који не могу да се бране, није потребна фискална памет. Нисмо чули, или Савет није био довољно гласан у понуди алтернативе. Наравно да је најлакше узети што више из ионако опустошеног пензијског фонда, оставити сиротињи оно што не покрива ни рачуне, а остале привести на корак од њих. То је познато стање економске и социјалне парализе – једнакост у сиромаштву.

Да ли је било још неких могућности штедње, која не би била присилна, која би била блажа, без девастирања права у име далеке, можда недостижне будућности?

Остали су недирнути највећи дужници за порезе, они који зарађују највише, актери криминалних приватизација, недодирљива сива зона црне економије, носиоци корупције, језгра политичког подземља у симбиози с мафијом.

Нису ревидирани, нити могу бити ревидирани уговори штетни по ову државу, који односе милијарде евра. Обрачун са скупим државним апаратом и десетинама хиљада партијских паразита остао је за неко друго време. Вулин је још једном показао своју трудбеничку креативност, тврдећи да „запослених у јавном сектору нема превише, само су неефикасни“.

И сада смо се, по ко зна који пут, нашли на почетку транзиције, страхујући да „болни резови“ могу да буду вишеструки, да ће Фискални савет поново да исказује своје незадовољство због изостанка екстремно драконских мера. А оне би ипак урнисале живо ткиво овога друштва, сводећи потрошњу на шкрте ексцесе преживљавања, а са њом ионако посусталу привреду на равну линију.

Дај боже да за две године будемо на „зеленој грани“, како је предвидео премијер. Да постанемо, и ако је то могуће, останемо нормална земља у којој министар за рад и социјалну политику неће издржавати пензионере. Али, и за оне на граници беде, којима нису смањена примања и остале, то је сувише далеко. Дуго смо живели у лошим годинама после којих нас је чекала боља будућност. Показало се да је увек било све горе.

Желео бих да подржим премијеров оптимизам у мерама које су и за њега преломна тачка политичке каријере. То би било могуће ако нам неко објасни колико ће узимање из џепова грађана да траје. Шта добијамо од тога: колико нових радних места, какву социјалну будућност, где иду наше паре? Ако се одатле само пуни буџет, српска рупа без дна, а троши без контроле, онда је све бадава. Већ чујем Фискални савет и његовог шефа (ако не оде у пензију), како на крају године излази са рачуницом да мере нису биле довољне и да је дубиоза још већа. И следи нам сеча до краја.

Позната ми је историјска изјава Винстона Черчила, и овде је добродошла парафраза његовог става да нас чекају „крв, зној и сузе“. Да, чекају нас. Али, Черчил је био са својим грађанима, а не против њих.

Љубодраг Стојадиновић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s