Злочини над цивилним становништвом …

Током битке на Дрини, вођене од септембра до новембра 1914, изгинуо је велики број војника, али су почињени и масовни злочини над цивилним становништвом, посебно у Босни, Срему и Подрињу, о којима је „Политика” редовно извештавала

 

„На босанском ратишту непријатељ, где год да је приморан на повлачење испред наших трупа, убија све Србе и пали њихова села. У селу Санковићу наше су трупе нашле 22 леша, 20 мушких и два женска. Људи су унакажени, извађених очију…

nova-Politika-1914

Слична су зверства забележена и у другим селима.” Ова вест, објављена у „Политици” 25. септембра (12. септембра по јулијанском календару) 1914. године, само је један од описа ратних страхота које је тих дана бележио наш најстарији лист.

Нажалост, материјала је било више него довољно. Јер, осим злочина према цивилном становништву који су се догодили током Церске битке, а за које се, захваљујући Арчибалду Рајсу и другим извештачима, већ чуло изван граница Србије, септембра 1914. године десили су се и нови злочини, који нису заостајали за претходним.

Реч је о злочинима извршеним током битке на Дрини, вођене у периоду од 6. септембра до 11. новембра 1914. године. Иначе, битка на Дрини назив је за већи број борби вођених између Церске и Колубарске битке, на широком фронту који се протезао неколико стотина километара од Земуна и Срема, преко Подриња, до централне Босне и Сарајева.

Током ове битке српска војска је, на захтев савезника, да би ослабила притисак аустроугарских трупа на Источном фронту, форсирала Саву и Дрину. Тако је Прва српска армија ушла у Срем, а ужичка војска у источну Босну, где је, продирући преко Вишеграда и Рогатице, стигла близу Пала и спојила се с трупама црногорске војске, које су, после успешно изведених операција, пристигле из правца Фоче и Горажда.

Уследио је противнапад аустроугарске војске, посебно усмерен према Другој и Трећој српској армији, концентрисаним у Подрињу. Током ове офанзиве одиграла се и чувена битка на Мачковом камену, вођена од 19. до 22. септембра, позната и као Битка под облацима, у којој су обе стране имале велике губитке.

Српска војска, која је оскудевала у људству и муницији, посебно у артиљеријском наоружању, на крају је била принуђена на повлачење, и то прво према Ваљеву, а потом и на десну обалу Колубаре, што је ускоро био увод у Колубарску битку. Будући да исход битке на Дрини није био повољан за српску војску, о њој се мање зна него о Церској и Колубарској бици.

Иначе, у овој бици посебно је страдало цивилно становништво, и то са обе стране Дрине, како у Србији, тако и у Босни. Тако је „Политика” од 19/6. септембра у тексту на првој страни забележила следеће: „Продирући на аустријско земљиште, наша војска сазнаје свакога дана о нечувеним зверствима која аустријски војници и официри чине над нашим тамошњим живљем. Када је 64. пук Друге брдске бригаде пролазио кроз село Тушци у Босни командант Првог батаљона наредио је да се убију четири сељака и једно дете због тога што нису умели рећи да ли има српске војске у близини. Пошто су побијени један поручник опалио је на њих мртве још по један метак.”

Зато се у Србији, у страху од нових злочина, заједно са српском војском повлачило и цивилно становништво, па су малобројни путеви били закрчени људима, запрежним возилима и стоком.

Истовремено су, у домаћој и страној (савезничкој) штампи, бележени и анализирани злочини које су аустроугарски војници починили, посебно они из Мачве и Подриња.

Тако је „Политика” пренела опширан текст из листа „Журнал де Балкан”, у којем се, поред осталог, каже: „Већ месец дана топ грми. Београд и Земун су у рату. Али, ако и три рата нису могла укаљати част српске војске, којој чак и њени противници одају захвалност ових тридесет дана је довољно да обешчасте аустријску војску, да утисну на њену заставу печат подлости и да њене шефове ставе у исти род са друмским разбојницима.”

Ко су били починиоци ових злочина? Захваљујући истраживачима, посебно доктору Арчибалду Рајсу, као и потоњем раду историчара и разних државних комисија, данас се знају његови обриси, наредбодавци и приближан број жртава.

– Према подацима Арчибалда Рајса, током и после Церске битке, у Мачванском, Јадарском и Поцерском срезу убијено је 1.283, а нестало 554 цивила, и то већином жена, деце и стараца. Ваља напоменути да је Рајс, швајцарски прецизно, бележио само оно што је видео, тако да је број жртава вероватно био већи. Највећи злочини догодили су се у Прњавору, Лешници, Добрићу, Глушцима и другим селима, али и у самом Шапцу. Злочини који су се догодили у тамошњој цркви имали су и верски карактер и говорили о патолошкој мржњи коју су њихови починиоци гајили према нашем народу. Масовни злочини према Србима догодили су се и у прекодринским крајевима, посебно у Срему и Босни, и то после повлачења српске војске из тих области – објашњава историчар Милош Ковић, с Филозофског факултета у Београду.

Мотиви за ове злочине били су различити, али се међу њима, по речима нашег саговорника, издвајају: антисрпска пропаганда у Аустроугарској, посебно измишљање српских злочина у балканским ратовима, потцењивачко писање о Србима и Србији, као о примитивној земљи, којој је потребна „цивилизаторска мисија”, као и директна наређења на фронту, издата од стране претпостављених (официра), да се злочини изврше.

Томе свакако треба додати и најмрачније људске пориве, који у ратним ситуацијама и великим страдањима долазе до изражаја. Иначе, знају се и јединице чији су војници и официри на територији Србије починили ове злочине.

– Према Србији су из правца Дрине наступале Пета и Шеста, а из правца Саве Друга армија аустроугарске војске. Пету армију чинили су Осми – Прашки и Тринаести – Загребачко-славонски корпус, Шеста армија била је састављена од Петнаестог – Сарајевског и Шеснаестог – Дубровачког корпуса, док су Другу армију углавном чиниле трупе регрутоване на територији Мађарске. У Церској бици главне борбе примила је Пета, која се „прославила” злочинима у Мачви и Подрињу, а у Колубарској бици Шеста армија. Ваља напоменути и да се у саставу Петнаестог (Загребачко-славонског) корпуса Пете армије налазила и 42. „вражја” дивизија, којом је командовао Стјепан Саркотић. Ова дивизија била је „чувена” по најгорим злочинима, а Саркотић је, ваљда због тих својих „заслуга”, касније изабран за команданта Пете армије. Иначе, он се, током освајања Црне Горе, „прославио” рушењем Његошеве капеле на Ловћену, а после рата био је један од предводника екстремних хрватских организација из којих је касније настао усташки покрет. Стога можемо рећи и да злочини који су се догодили током Другог светског рата корен и претходницу, поред осталог, имају и у догађајима из 1914. године – истиче Милош Ковић.

Јован Гајић
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s