(!) Либек: „Одбрани новчаник“ …

Данас, у суботу, 20. септембра, тачно у подне почиње марш пореских обвезника незадовољним политиком Владе.

У организацији Либертаријанског клуба „Либек“ а у знак протеста против најављеног повећања пореза на додату вредност (ПДВ) као и незадовољства због огромне јавне потрошње и раста јавног дуга, креће марш пореских обвезника који не желе више да „плаћају погрешну политику Владе“[1], наводе из Либека. Марш креће испред Студентског културног центра, а незадовољни порески обвезници рутом ће дестинирати свој марш испред Владе Србије и Министарству финансија предати своје захтеве.

Дванаестог септембра,дакле шест дана раније, покрет Двери најавио је одбрану презадужених грађана живим штитом од извршитеља: „Огроман број људи остао је без посла у пљачкашким приватизацијама, домаћи предузетници не могу нормално да раде због зеленашких банкарских камата и укинутих царина на увоз стране робе, породице на селу не могу да опстану јер нема никакве подршке домаћој пољопривреди, труднице и породиље су грађани другог реда, породице са више деце су заборављене и препуштене саме себи, највећи број пензионера има срамотно мале пензије“[2] рекао је Бошко Обрадовић, лидер покрета Двери на конференцији за новинаре у Чачку.

Посебно апострофирајући да „уВлади нема Министарства за бригу о породици нити програма подршке рађању, младим брачним паровима, породичним предузећима, повратку породица на село… Напротив, Влада Србије планира смањење плата и пензија, и шаље приватне извршитеље да одузимају имовину породицама које не могу да плаћају своје рате за кредите или дугове за комуналне услуге…

Али, за исто то време Влада Србије уме да брине о промоцији идеологије хомосексуализма у Србији, тако што финансира геј параде и хомосексуализам промовише преко уџбеника сексуалног образовања који је ушао у школе у северној Србији, док обуке за бригу о хомосексуалцима пролазе све Полицијске управе и Центри за социјални рад у Србији. Државни буџет, просвета, МУП и социјална политика тако се стављају у функцију промоције хомосексуализма…“[3]

И зато Двери позивају „све којима држава прети да их остави без породичног дома да нам се јаве и живим штитом бранићемо њихове домове од одузимања. Нико нема права да одузима основно људско право као што је право на породични дом и минимална средства за живот.“[4] Живи штит није смисао сам по себи, већ је овај покрет предложио и Закон о заштити презадужених породица којим би се отписао део дуговања, омогућио нови финансијски почетак и репрограм преосталих дугова. Дакле, сличан институт који постоји у многим државама које су социјално одговорне.

И, само ова два позива, довољно поручују да у наредном периоду битка за Србију (штогод она данас јесте) водиће се управо на пољу социо-економских права грађана. И, ово никоме у Србији не треба посебно анализирати. Живот је сведен на преживљавање које је у најавама „реформи“ доведено у питање. Руководиоци позивају на ЕУропску праксу и законодавство, цивилизацијске вредности, марљивост и одговорност, побољшање пословног амбијента, дакле, на све оно што су погрешним политикама мање-више деценијама позната политичка лица девастирала.

Њихове политичке одлуке, да ли на локалном или националном нивоу довеле су оно што је (пре)остало од Србије до краја. Дакле ко је одговоран: порезима и наметима оптерећен грађанин или они који су у његово име и за његово „добро (како урлају политички памфлети током кампања) одлучивали о уређењу свакодневног живота? Ово, наравно, треба разумети САМО и једино као реторичко питање.

Грађани су, међутим, тихо и без по муке и себи а и другима признали одговор. Тако је скорашњим истраживањем „Учешће грађана у демократским процесима Србије“ коначно представљена очигледна истина коју бележе резултати излазности на последњим националним изборима, али који се свесно прећуткују. Подсетимо, од броја уписаних бирача 6.765.998, шеснаестог марта, гласало је 3.592.375 грађана или тек мало више од половине бирачког тела гласањем је учествовало на изборима.

То је чињеница која се смело прећуткује у мејнстрим медијима, али зато неки други помно опипавају пулс грађана Србије. Поменуто истраживање које је провео Центар за истраживање, транспарентност и одговорност (ЦРТА), на иницијативу Отвореног парламента уз подршку „Ипсос Стратеџик маркетинг“, Британске амбасаде и америчког Националног демократског института (НДИ)[5] објавило је следеће резултате:

У поређењу са периодом пре десет година када је 50 одсто грађана било заинтересовано за политику, данас се само четвртина грађана занима политиком; Директорка истраживања „Ипсос стратеџик маркетинг“ Светлана Логар изјавила је да је у августу текуће године само 23 одсто грађана рекло да их политика бар донекле интересује, што је за 20 одсто мање него 2004 године, а међу темама предњаче реформски закони. Према њеној оцени донекле је порасло опште незадовољство радом владе-тек четвртина испитаника је „углавном задовољна“;[6] данас чак 30 одсто грађана сматра да сопственим акцијама путем друштвених мрежа, повезивањем с невладиним организацијама може да постигне нешто конкретно. Овај проценат је за 14 одсто виши него годину дана раније (2013).

Закључак: политичарима се не верује: Грађани су коначно почели да се ослањају на сопствену акцију! И то је одлична вест за почетак. Наставак треба да подразумева едукацију, информисаност и свесност грађана који онда лако могу да препознају понуду на тржишту „цивилних акција“ у смислу манипулација (опет) у нечије друге интересе.

Друга област, поред поменуте социо-економске, у којој ће се бити разне битке јесте електронски простор или Интернет. Ово се посебно односи на анимирање за акцију младих који кад се покрену и промене ствар. Е, сад да ли на боље или на горе-зависиће само од њихове спремности да препознају манипулацију у најави. То, је међутим, сасвим друга тема.

Тони Верхеијен: Задаци за Владу Србије или „реформе немају алтернативу“ – Шеф Канцеларије Светске банке у Србији, Верхеијен, у разговору за београдски Недељник НИН, потврдио је наше раније изнете констатације да су реформе према мери међународних финансијских институција и страних „инвеститора“ а не како агитпроповски слушамо из дана у дан, да су оне за бољу будућност Србије. Наиме, нису се руководиоци Србије „(до)сетли“ да уреде Србију због њених грађана. Напротив, прекомерним задуживањем углавном за попуну буџетског дефицита доведени су пред зид: задуживања више нема по тој намени.

Једино преостало је сеча. Како „моћници“ неће сећи грану на којој седе, а о томе сведочи и податак да у државној управи ради преко седамипо хиљада саветника (или партијских упосленика), резове ће трпети управо угрожени. Таква је велика већина грађана Србије. Наравно, власт се досетила да „најугроженији“ неће страдати реформским курсем…али ко су најугроженији?! Ово би нас тек одвело у тему коју желимо врло детаљно да анализирамо, па ћемо овде и застати.

Да се вратимо Светској банци и Верхеијену. У ишчекивању најновијег премера на листи за одстрел или „реформских“ мера, по систему колико ће се још омчи грађанима ставити око грла, Верхеијен на питање „Шта ће бити први задаци за министра привреде“ одговара: Да се држи договореног распореда око државних предузећа. Јер, ако се то не реши неће бити нових инвестиција.“[7] Дакле, српски министар (а касније ћемо сазнати и Влада) добијају задатке које морају да испуне. Још када се томе дода да је актуални министар привреде и некадашњи упосленик Светске банке, ствари добијају на занимљивој димензији.

Тако сазнајемо да: Прво, Влада треба да саопшти да од 157 предузећа у реструктуирању по „веровању“ а не прецизним проценама Светске банке „две трећине нема шансе да опстане. Од осталих само 50-60 њих нема запослене и не раде ништа…не плаћају комуналије, порезе и то утиче такође на буџет“ као и да ће по окончању конкурса за продају 502 предузећа (од чега 157 у реструктуирању) „ликвидира(ти) она предузећа за које нема купца а на то се обавезала“[8] објашњава шеф канцеларије Светске банке у Београду.

Друго, када је реч о буџетском дефициту, смањење плата и пензија је неминовно. И то није новост. За светску банку то је новчана маса која чини највеће расходе и то треба у процентима смањити. То што ти проценти значе осиромашене грађане Србије, Светску банку не интересује. Али би Владу требало…ваљда? Све у свему, рачун је у току и он треба да се, према речима Верхеијена, усклади с осталим мерама.

Једна од тих је увођење платних разреда, али да они не би повећали новчану масу потребну за плате оне ће бити смањене пре тога: „Радимо на томе с Владом. План је да нови систем платних разреда ступи на снагу 1. јануара, што је врло амбициозно и мислимо да је могуће да буде кашњења од неколико месеци. Садашњи систем са више стотина коефицијената и различитих фактора који утичу на плате је неодржив. Он доводи до тога да службеник у некој агенцији има три пута већу плату од службеника у министарству…има много позиција где су људи различито плаћени за исте послове“[9] тврди Верхеијен.

Притом, када се томе дода питање а шта то раде агенције и колико их има а да то исто не могу постојећа министарства-е, то је онда чиста алхемија. Она иста која би пензије, за почетак оставила нетакнутим јер су давно зарађене конкретним пословима, депоноване у конкретан фонд с тачно наведеним именом и презименом осигураника. Осигураника који сада и данас, нема права да одлучује о својим новцима?! Како би се ово тумачило у некој високо развијеној земљи Запада-као криминал? Или, било би интересантно шта би на то рекао Верхеијен…

Притом, нимало занемарљиво је да пензије данас издржавају целе породице радно способних али незапослених у Србији!

Треће, да су преговори о аранжману с ММФ-ом почели у јануару „радило би се о нижем проценту смањења плата и пензија. Сада је због одлагања, то далеко више и што дуже буде трајало биће све више,“[10] тврди представник Светске банке. Међутим, за српско руководство време је било потребно да спинује чињенице са којима ћемо се већ данас и сутра почети да суочавамо.

Четврто, кредит од 300 милиона долара за санацију штета од поплава могао би да стигне на зиму или у децембру: 150 милиона долара од тога биће одобрено за увоз струје, 50 милиона долара за санацију електроенергетских система, 70 милиона долара пољопривредницима и око 22 милиона долара за санацију штета на кључним системима заштите од поплава.

Пето, према речима Верхеијена реформе немају алтернативу јер Србија више не може да се задужује. Арапски кредити који су представљени као најповољнији за Верхеијена не могу да се пореде са Светском банком јер, „наши кредити су дефинитивно повољнији. Арапски кредит је дат на десет година са каматом од 2,5 одсто, а Светска банка их одобрава на 15-18 година са каматом еурибор плус 0,47 одсто уз грејс период од пет година.“[11] За одлагање реформи, како су назначене, потребно је 4-5 милијарди евра годишње за које Светска банка сумња да Србија може да нађе под повољним кредитним условима.

И то је, не сва, али довољна истина да знамо шта нас чека у дану када су се „случајно“ на српском политичком тржишту (су)срели шеик бин Зајед и премијерово представљање болних резова (18. септембар) према налогу међународних финансијских институција какве су Светска банка и ММФ.

Па, ко преживи…

Марина Рагуш / Фонд стратешке културе

—————————————————————————-
[1] blic.rs/Vesti/Ekonomija/495841/Mars-poreskih-obveznika
[2] dverisrpske.com/sr/nas-stav/5819-zivi-stit-za-prezaduzene-porodice.html
[3] исто

[4] исто
[5] tanjug.rs/novosti1/144948/gradjani-spremniji-na-akciju–nezainteresovaniji-za-politiku.htm
[6] исто

[7] НИН, 11.9.2014, број3324, страна 38
[8] исто
[9] исто
[10] Исто, страна 39
[11] исто

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s