(?) Кога су победили наши кошаркаши …

Још једно „Светско првенство“ је завршено. Наши спортисти постигли су још један „велики успех“. Организован је још један „спектакуларни дочек наших шампиона“. Доживели смо још једну еуфорију…

Шта се, уистину, догодило? Ко су, заправо, победници, а ко поражени?

  • Нису нама „противници“ црначка деца из америчких гета; ни бразилски момци који су побегли из блатњавих фавела; ни алжирски дечаци из сиротињских насеља француских градова… Они су нам подметнути да на њима „тупимо зубе“ и иживљавамо своју несрећу. Победе „наших“ гладијатора и циркузанера на спортским теренима су компензација за поразе које свакодневно доживљавамо.

Спортске представе су спектакуларна подвала.

Потлачене радне „масе“ добиле су још једну илузију, још једну кост коју ће да глођу, а они који владају и пљачкају купили су време да могу у сенци спортских спектакала да на миру наставе да раде свој злочиначки посао. Победили су, заправо, капиталисти, корумпирани и однарођени политичари, мафијашке банде које држе спорт у својој шаци… Спортисте плаћају они који отимају новац од радника, они који су наши господари…

Тврдња да победе наших спортиста на међународним такмичењима подижу борилачку вољу нашег народа представља чисту будалаштину. Никада победе на спортском пољу нису покренуле потлачене да се боре за своја људска и грађанска права. Напротив: победе на спортском пољу само су учвршћивале положај владајуће класе. То је главни разлог што су владари света толико заинтересовани за одржавање све бројнијих и све крвавијих спортских спектакала. Путем спорта незадовољство потлачених радних слојева бива усмерено на странпутицу, а од радника и њихове деце ствара се деполитизована „навијачка маса“. И овде треба рећи да је стадион створен у другој половини 19. века у Енглеској када су се радници изборили за осмочасовно радно време, и када је требало „колонизовати“ њихово не-радно време – да се не би класно освестили и борили за своја радничка и људска права.

Када се слегне заслепљујућа прашина „победничке“ еуфорије, људи ће се сучељити сa правим резултатом „велике спортске победе“: затворене преостале књижаре и читаонице и отворене нове спортске коцкарнице у чијем отровном смраду трули наша младост; залуђени „спортском славом“ и сновима о „великим парама“ још већи број младих бациће књигу и пропасти на спортским теренима; уместо школа и позоришта, зидаће се нови, све већи стадиони и спортске хале – за све бројнију сиротињу…

Више од четвртине становништва Србије је неписмено, а готово половина има само основну школу. Жалосна је истина да „нашој интелигенцији“ не смета то, што читава српска култура добија од државе годишње мање новца од новца који за уговор добије „бољи“ кошаркаш или фудбалер – на који неће платити порез!

Ми не треба да се боримо против подмештених „противника“ на спортским борилиштима, већ против правих противника. То су капиталистичке банде и политичари који уништавају наш народ; који су продали Космет; који припремају отцепљење Старе Рашке и Војводине; који нас утерују у Европску унију и НАТО; који од наше деце праве педере и лезбејке; који дозвољавају Американцима да нас запрашују као инсекте и трују наша поља и воду; који уништавају породицу, културу, слободарско достојанство људи; који нашу Мајку-Србију настоје да сведу на снисходљиву курву капиталистичких кланова који владају Европом и Америком…

То су наши прави противници и против њих треба да се боримо!

Љубодраг Дуци Симоновић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s