(!) Ево како су стране службе контролисале и власт и опозицију у Србији …

Како је власт врбована?

Политичка олигархија која је дошла на власт октобра 2000. године није искључиво победила листићима, већ политичким превратом припремљеним у Мађарској, Подгорици и Атини уз подршку америчких, немачких и британских експерата за политичке преврате и моћних мрежа ЦИА, БНД и МИ6. Књиге Тиме Маршала, као и бившег амбасадора САД у Београду Вилијема Монгомерија и политичка сећања вођа петог октобра јасно указују да је пад Милошевића с власти пројектовано знатно раније, те да је операција припреме извођења трајала скоро годину дана од јесени 1999. Године до октобра 2000. године.

Већина вођа ДОС-а на различите начине била је у досијеима тајних служби Србије и раније Југославије уз постојање докумената о сарадничкој мрежи врха ДОС-а са СДБ у различитим облицима и формама и статусима. Виспрени шеф СДБ Србије Јовица Станишић је преко београдског центра и на основу личног рада био у контакту и „блиским“ односима са већином лидера будћег ДОС-а. У извесном смислу на основу писаних садржаја кроз публицистику и новине може да се сагледа да је Јовица Станишић као шеф СДБ Србије спасио већину лидера будућегДОС-а, а пре свега челнике ДС-а и лидера др Зорана Ђинђића, од могуће репресалије и сценарија „Ћурувија“. Западне тајне службе су подржале Мила Ђукановића против Милошевића и подржале његов план да у Црној Гори окупи опозицију из Србије на припреми обарања Милошевића. Тако су западне тајне службе направиле мрежу која ће касније постати кључна у контролисању власти у Србији, све до данашњих дана.

Тајне службе контролисале власт и опозицију

Сам врх ДОС-а је би о у извесној мрежи утицаја СДБ-а и западних тајних служби. Под контролом СДБ је био лидер ДС др Зоран Ђинђић и Чедомр Јовановић, који су у извесној мери уживалу„заштиту“ Јовице Станишића до његовог силаска са дужности у јесне 1998 године. СДБ је држала под контролом студентски протест 1992. године, као и 199671997. Године, рачунајући и челнике СПО и њеног лидера Вука Драшковића, који је још у време ступања у Тањуг и кабинет комунистичког функционера Мике Шпиља био безбедносно проверен и обрађен.

Јовица Станишић је преко „меке“ моћи студентских протеста и шетње опозиције 1996/1997. успео да сачува Милошевића да се одржи на власти, и да му направи излазну стратегију како би се дошло до компромисног решење кроз „леx специјалис“ и долазак Фелипа Гонзалесау Београд. Запад је био у више наврата „захвалан“ Јовици Станишићу што је био разлог да су тајне службе САД стале у заштиту и одбрану пред Хашким судом где је ослобођен кривице. Садашњи лидер ЛДП Чедомир Јовановић био је посредно под „заштитом „СДБ“ и Станишића на начин да га контролишу, али да му се допусти политичко деловање умернеог „авантуристе“.

Чедомир Јовановић се касније појављује и као познаник кључних личности „Земунског клана“ и Црвених беретки, и као главни преговарач у убеђивању изласку Слободана Милошевића из Виле „Мир“ где је спречено крвопролиће. Овде се јасно види да је Јовановић имао канале у СДБ и Црвеним береткама. То није успело министру полиције Душану Михајловићу као искусном на пословима безбедности већ „револуцинару“ Јовановићу коме је Милошевић поверовао. Треба подсетити да су у време студентских и опозиционих протеста владу Мирка Маријановића1996/1997. Чинили СПС и Нова демократија. Лидер тадашње Нове деморкатије Душан Михајловић био је резидент СДБ и касније ће 2001. Постати минситар полиције и једно време ће контролисати и СДБ до формрања БИА.

Унутар власти ДОС-а безбедоносну „културу“ у врху власти су имали и потпредседници владе др Небојша Човић, генерали Перишић и др Вук Обрадовић који су имали известан ауторитет у војној структури безедности. Неки од министара у влади др Зорана Ђинђића били су у мрежама страних служби утицаја, пре свега Божидар Ђелић и група експерата министара који су позвани из иностранства, или су били увезани у неколико домаћих економских института где је СДБ имала своје упориште инфилтрацију.

Чудновато је како је годинама опстајао на власти мр Млађен Динкић који је био 12 година „господар“ финансија и банкарства и „чувар “тајних података о „тајним „рачунима изнетог новца на Кипар. Касније Динкић упада у НБС са оружијем, а још касније постаје блиски сарадник са „сивом еминенцијом“ финансија и банакарства Борком Вучић, која је касније мистериозно страдала у саобраћајној несрећи. Сама чињеница шта се дешавало пре, у току и после атентата на премијера ЗоранаЂинђића указује на „инсајдерску“ улогу једног бројалидера ДОС-а и чланова владе са делатностима тајних служби домаћих и страних.

Ко контролише Службе безбедности

Након политичког атентата на Зорана Ђинђића на власт долази гарнутура окупљена око ДСС-а и др Коштунице који се узда у Војну безбедност, а на чело БИА долази Раде Булатовић – Коштуничин блиски сарадник и некадашњи диплматски кадар ЈУЛ-а. Коштуница иако антикомуниста балансира са остацима неокомунистичких тајних служби које ставља под своју контролу. Војна безбедност одржава Коштуницу у седлу и чува га од намера завера појединих западних тајних служби и и политичких конкурента у Србији. Након силаска Коштунице с власти 2008. године Борис Тадић као шеф државе преко својих сарадника одржава под контролом тајне службе, а лидер СПС-а Ивица Дачић у извесној мери има утицај у деловању МУП-а.

Дачић више пута одлази у посету ЦИА и ФБИ и јача рад тајних служби Србије и америчких служби у борби против наркокартела и тероризма. Од почетка 2001. Године дубоко у политичко и државно ткиво се инфилтрирају моћне западне службе које делују преко званичних дипломатских канала у Београду и страних компанија. Лидер СПС Ивица Дачић није могао да буде високи функцонер СПС-а, а да није био безбедосно покривен и обрађен од стране СДБ. То важи и за већину кадрова у СПС-у али и једном броју кључних личности из СНС-а који су некада били у СРС, и били су део владе, парламента и државне моћи у периоду 1992-2000. година.

Безбедносно су„обрађени“ кључни политичари СРС-а, посланици и министри и они који ће чинити нукелус утицаја у стварању и деловању сада најмоћније странке у Србији СНС-а. Тачније детаљно су анализирани челни људи СНС, пре свега лидер СНС Александар Вучић који до сада држи под контролом све службе безбедности у Србији као и шеф Србије Томислав Николић.. Управо због чињенице да су службе безбедности активно правиле досијеа и обраду свих народних посланика од 1990. године, министара и чланова владе, директора моћних ЈП и владиних агенција и других јавних личности, као и лидера партија, извесно је да се досијеа тајних служби у Србији неће брзо отворити, или су она већ редукована, ретуширана или „масакрирана“. Сама чињеница да је Милошевић држао све службе под контролом, касније др Коштуница па Борис Тадић и данас Александар Вучић показује да су тајне службе у функцији политике и власти, али су и саме службе „контролори“ те исте власти кроз разгранату мрежу сарадника, доушника као и врбованих за стране службе.

Борис Тадић и Александар Вучић

Само формално службе безбедности контролише парламентарни одбор скупштине Србије. Све службе се стављају на располагање најужем делу политичке и државне олигархије са могућношћу злоупотреба и „завере чутања“. Поставља се кључно питање „дали су тајне службе у Србији знале за изношење из земље око 50 милијарди евра страних донација након 2001. до2012. Године, као и питање „Кипарских рачуна“ који су биле у великој мери под окриљем поверљивих људи СДБ Србије. Покојни министар правде др Владан Батић је говорио о милијардама евра и долара изнетих у Кипрске банке, а касније је Млађен Динкић говорио да нема никаквих тајних рачуна на Кипру .

Аутор: Томислав Кресовић / Видовдан

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s