Црни бели Обама …

Крај грађанског рата у Америци могао је да буде проглашен када је Барак Обама 2008. изабран за првог црног председника у историји државе. Готово сто педесет година после пораза јужњака и забране ропства, у Белу кућу се уселио син црнца из Кеније и беле мајке из Канзаса. Победио  је као кандидат пострасног времена , веровало се да ће он коначно залечити тешке историјске ране .

  • Шест година пошто је дошао на власт, догађаји у Мисурију где је бели полицајац изрешетао црног тинејџера, оставио га да четири сата лежи у локви крви на очиглед мештана, да би се на бунт одговорило националном гардом у пуној опреми,  протести и нереди , и репресија полиције, подсећају да та прича, деценије ропства, сегрегације и дискриминације још траје. И да први афроамериканац у Белој кући  нема намеру да се активније укључи у њено  решавање, чак ни у другој половини свог другог мандата , кад више нема шта да изгуби.

Многи су се од могућности да Америка добије црног председника додатно преплашили када је на насловној страници„ Њујоркера” 2008.  изашла карикатура Мишел Обаме у војничкој униформи са калашњиковом око рамена док је поред ње стајао Барак Хусеин Обама, тада тек председнички кандидат,  обучен у белу одежду какву је носио покојни Гадафи. На зиду је стајао урамљени портрет Осаме бин Ладена. Ни данас није јасно шта је аутор ове карикатуре хтео да каже. Да ли је иронизирао са продукцијом страха којом су се тада служили конзервативци како би од Обаме и његове супруге, одвратили већинску белу Америку , или је указивао на опасности од исламског фундаментализма и милитаризма Афроамериканаца. Ако је то у питању нису имали ни најмање разлога за страховање. Ни у једном од међурасних спорова који су потом избијали нови председник није се отворено заложио за прекид дискриминације афроамеричке мањине.

Обама зна да правда није једнака за све Американце, да је афроамериканац црњи и сумњивији  од белог , па је на њега лакше потегнути ватрено оружје, да увек црнце прате у самопослузи јер сумњају да краде. То је , како је једном рекао осетио и на својој кожи. У коју год статистичку колону да завири , може да се увери да је број ухапшених црнаца драстично несразмеран у односу на белце, да добијају веће казне за исте прекршаје, да их полицајци чешће заустављају ,притварају, пуцају у њих, да се теже запошљавају, и зарађују мање пара

У Фергусону, где је 67 одсто становника црно, ради 50 белих и три црна полицајца. У америчким затворима 38 одсто робијаша су црнци, у Вашингтону тамо где је седиште црног председника , три од четири младих црнаца провели су понеки дан , месец или годину у затвору.

Снови црне Америке :Иако све то зна, иако се у његовој изврсно написаној књизи „Снови мога оца” види да је у раној младости дубоко осећао и патио због расних предрасуда и подељености, Обама је уздржан,готово хладан,  кад год се у Америци распламса дебата о дискриминацији.  Као да нема право да се укључи у ову дебату или да му је задатак да по сваку цену одржи вештачку равнотежу ,он избегава да осуди убиство, инсистира на томе да „све мора подробно да се истражи”, у његовим изјавама недостају осећања, страст, па и саосећање са жртвама. Професор Мајкл Ерик Дајсон са Џорџтауна назвао је Обамину изјаву поводом бунта у Фергусону„ запањујућим пропустом епских размера”. Обама као да је оптужио демонстранте а не наоружану полицију.

Стари Џон Њусон: Занима ме шта би данас рекао стари Џон Њусон, директор парадног оркестра на црном Хауард универзитету у Вашингтону. Са њим и његовим оркестром састављеним од 200 трубача, саксофониста, бубњара и играча , провела сам почетком јануара 2009. седам дана, гледајући како се увежбавају за инаугурацију Барака Обаме и  за дефиле Пенсилванија авенијом . Били су срећни , уигравали су се са лакоћом, изгледало је да је Џон Њусон свима њима неки добар деда. Шалио се , али је инсистирао на дисциплини. Прекидао је оркестар, тражио ритам, изражајну музику.

Много је тога проживео као дете из Луизијане, памти дане када му није било дозвољено да седне поред белца, или да уђе у исту просторију. Много је пропутовао бирајући најталентованије црне ученике из целе Америке за оркестар у Хауарду, чиме им је била осигурана и стипендија. Цео оркестар је био свесан колико је значајно што Барак Обама постаје председник.

Неће ме бити срамота ако заплачем , када будем пролазио са овом децом поред председника.  Цео мој живот проћи ће ми кроз главу као трен, рекао ми је.

Заиста не знам шта данас мисли, док гледа тело Мајкла Брауна, у локви крви и беле полицајце који на нишану држе демонстранте. Тај младић, управо изашао из локалне гимназије , могао је бити један од чланова оркестра и студент Хауарда у Вашингтону. Џон Њусон неће више учествовати са својим изврсним оркестром ни у једној церемонији инаугурације председника САД. Све наде и енергију полагао је у Обаму.

Зорана Шуваковић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s