Русија у нови хладни рат улази са много бољим изгледима него СССР у претходни …

ОБАМИНО „РЕСЕТОВАЊЕ ОДНОСА СА РУСИЈОМ” БИЛО ЈЕ САМО ПОКУШАЈ ДА СЕ МОСКВА УСПАВА И ДА СЕ ДОБИЈЕ НА ВРЕМЕНУ

  • За Американце је „добра Русија” само Русија која бар не смета САД и њиховим савезницима да чине грешке било којих размера, урушавајући систем безбедности у читавим регионима
  • За Русију је крајње проблематична сама могућност да земље Западног блока сматра за партнере, а не конкуренте и потенцијалне војнополитичке противнике после свега што се између њих десило током последњих четврт века
  • Позивање на XXI век, у којем је неприхватљиво понашати се као у XX веку, за шта је Обама оптужио Путина после кримског референдума, не говори ништа друго сем да је руководство САД било крајње изненађено што се суочило са ситуацијом у којој се Русија у критичним околностима понашала са истом спремношћу да штити сопствене националне интересе као и Америка, чак много професионалније
  • Планирани напад на Дамаск из Јордана, на чијој су територији Американци припремали ударни корпус, био је ако не спречен, онда за дуже време одложен после изузетног пробоја бораца Исламске државе у Ирак, где су заједно са делом локалних сунитских шеика и неоабасиста формирали „Исламски калифат”

         Пише:
Јевгениј Сатановскиј, председник Института за Блиски Исток

         Услови који су наметнути Русији после почетка новог хладног рата много су бољи него током 1950-их година.

Другачији економски и технолошки ниво, флексибилан и развијен финансијски систем и степен интеграције са светом -омогућавају да се успешно пружа отпор спољном притиску и да се превазилазе и избегавају свакакве санкције.

Оно што може да засмета нису позиције САД и ЕУ, него грешке које може да дозволи домаћа бирократија. При том се ни најмање не ради о кадровској и индустријској политици или њеном одсуству, већ и о стварима много мање материјалним.

Кључно питање спољнополитичких односа јесте – поверење и то не само према неформалним обећањима, него и према писменим гаранцијама које се по правилу неминовно крше. Нема посебног значаја да ли је у питању неширење НАТО-а на исток, споразум о РВСН – ракетним стратешким снагама, или споразум о преношењу овлашћења са председника Украјине на опозицију.

За Русију је крајње проблематична сама могућност да земље Западног блока сматра за партнере, а не конкуренте и потенцијалне војнополитичке противнике после свега што се између њих десило током последњих четврт века.

Позивање на XXI век на чијем почетку је неприхватљиво понашати се као у XX веку, за шта је председник Обама оптужио председника Путина после кримског референдума, не говори ништа друго сем да је руководство САД било крајње изненађено пошто се суочило са ситуацијом у којој се Русија у критичним околностима понашала са истом спремношћу да штити сопствене националне интересе као и Америка, чак много професионалније.

То је и навело Белу кућу да почне санкцијама да притиска Кремљ, што је толико у супротности са раније декларисаним „ресетовањем” односа.

Сама по себи брзина са којом су Сједињене државе предузеле увођење санкција против Русије и напори које је Вашингтон уложио са циљем да им се прикључио максималан број земаља независно од њихових националних интереса, говоре о томе да Обамино „ресетовање” није било ништа више од маневра који одвлачи пажњу.

Иза њега ничега није било сем покушаја да се успава будност Москве и добије на времену. Припрема за компликовање односа РФ са међународном заједницом и њеним непосредним суседима, у датом случају са Украјином, захтевала је подражавање дијалога који не претпоставља право партнерство – као што је дијалог о проблему сиријског хемијског оружја.

Карактеристично је Обамино жаљење поводом „успешне сарадње” са бившим председником Медведевом, насупрот насталим односима са актуелним руским руководством.

Подсетимо да се „успех”  те сарадње састојао у томе што се Русија прикључила антилибијској резолуцији ОУН, коју су покренуле Сједињене Државе, што је касније – упркос духу и слову те резолуције – легализовало НАТО интервенцију у Либији. Резултат су  били свргавање и страдање Муамера Гадафија, фактички распад Либије као државе, страдање америчког амбасадора и резидената ЦИА у Бенгазију и прелазак савременог наоружања из Гадафијевих складишта у руке исламистичких екстремиста.

О невиђеном погоршању ситуације у унутрашњости Сахаре и Сахеле сувишно је и говорити.

Односно, „добра Русија” – то је Русија која бар не смета САД и њиховим савезницима да чине грешке било којих размера, урушавајући систем безбедности у читавим регионима.

Приватни и корпоративни интереси, било да је то лични интерес неког од западних политичара, ресора или финансијско – индустријских група, помешани су са интересима наручилаца свргавања овог или оног режима (у случају Гадафија – Саудијске Арабије и Катара), а такође и потискивања конкурената (из Либије – у првом реду Русије и Кине).

У случају Сирије, руско руководство узело је у обзир жалосно либијско искуство. Ни интензивни информативни рат против Москве није могао да промени њен став, а на ток сиријског грађанског рата, који су испровоцирали Доха и Ел-Ријад уз подршку Анкаре, утицала је подршка Ирана и шиитских паравојних формација из Либана и Ирака.

Чврста позиција Русије и Кине у ОУН-у отежала је могућност интервенције. Водећа улога радикалних исламиста међу сиријским „устаницима” довела је САД, Француску и Велику Британију у изузетно тешку ситуацију тиме што их је практично учинила савезницима Ал-Каиде којој припадају и просаудијска Џебхат ан-Нусра и прокатарска „Исламска држава Ирака и Леванта”.

Подржавана од стране турске специјалне службе MIT, Сиријска слободна армија се распала, а њене најспособније формације ушле су у редове исламиста.

Планирани напад на Дамаск из Јордана, на чијој су територији Американци припремали ударни корпус, био је ако не спречен, онда за дуже време одложен после изузетног пробоја бораца Исламске државе у Ирак, где су заједно са делом локалних сунитских шеика и неоабасиста формирали „Исламски калифат”. Геноцид хришћана и курда-језида и формирање у Ираку војне алијансе багдадске владе и Ирана, довели су администрацију САД у тешку ситуацију – у првом реду пред бирачима и Конгресом, будући да су били директна последица Обаминог повлачења америчког окупационог корпуса.

Прецизно и селективно бомбардовање америчке авијације по позицијама исламиста, као и покушаји да се ваздушним путем допреми хуманитарна помоћ за избеглице, истичу неспособност администрације Барака Обаме да подржи Ирак који је савезник Сједињених Држава.

То је, пак, у оштрој супротностиса позицијом Русије која је Багдаду испоручила системе ВВТ у условима када је ирачкој влади била потребна управо таква подршка. Исто то може да се каже и о руској хуманитарној подршци за становништво Југоистока Украјине, без обзира на изјаве САД које прелазе све границе, да ће се руски хуманитарни конвоји сматрати као инвазија.

Чини се да су управо неуспеси САД на Блиском Истоку и у Украјини, где је конфронтација олигарха прерасла у грађански рат, испровоцирали погоршање односа са Русијом која је одбила да игра по предложеним правилима. Тим пре, што су са становишта многих земаља које су партнери Америке, као што су Израел и Турска, та правила одавно застарела.

Без обзира на дијаметрално супротне позиције о Сирији и могућност да учини тежим положај Русије у Црноморском региону, Турска подржава стабилне и чврсте односе са Москвом.

За Сједињене Државе то представља аларм, будући да се у одрживост њиховог курса и спремност да наставе тим путем све више отворено сумња.

Извор: Факти

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s