Хрватска воли злочинце који кољу предшколску децу и спаљају живе њихове родитеље …

Господо злочинци и фашисти, лагали су вас: хрватске домољубе овде не прогањају нити духови побијених и спаљених Ахмићана, а камоли полиција.

Честити хрватски патриотски медији, новинари и политичари, већ годинама заробљени у своме немоћном гњеву, не пропуштају прилику пожалити се како је њихова Распета Домовина сама тамница хрватског народа – мрачни србокомунистички гулаг под терором атеистичко-хомосексуалне удбашко-бољшевичке власти што брутално прогања поштене католике и националисте.

Неупућен нетко са стране помислио би, читајући нашу домољубну штампу и интернетске портале, да жив Хрват и вјерник рискира главу на раменима већ кад недјељом изађе на мису или потихо запјева коју Тхомпсонову будницу, а камоли ако стави црну усташку капу на главу или поносно дигне десницу у сиег-хеил.

Безброј је примјера за то. Један од забавнијих, рецимо, јест недавни случај групе сплитских интелектуалаца, великих вјерника и Хрвата – могуће да сте и чули за тај весели домољубно-католички кружок – којима је суд недавно додијелио четврт милијуна куна одштете, јер су због једног мог текста у овим новинама неки од њих, цитирам судско рјешење, “изгубили пријатеље”, а неки “имали проблеме на послу”, нарочито “због чињенице да су у чланку истакнути именом и презименом, јер исти нису могли у том смислу остати непрепознатљиви у срединама у којима живе, као и на радним мјестима, због чега су и доживљавали велике неугодности”.

Укратко, није лако у овој земљи данас бити Хрват. На сваком кантуну Распете Хрватске вребају на њега крвожедни протухрватски колумнисти, независни интелектуалци, милитантни атеисти, грађански активисти, ћирилични калиграфи, наставници здравственог одгоја, борци за људска права, Срби, Роми, азиланти, хомосексуалци, лезбијке и остала моћна војска Велике Свјетске Антихрватске Алијансе.

Прогоњени у својој држави

Па ипак, за једну тамницу хрватског народа – за један дакле мрачни србокомунистички гулаг под терором атеистичко-хомосексуалне удбашко-бољшевичке власти што брутално прогања поштене католичке националисте – речени се поштени католички националист у данашњој Хрватској осјећа изненађујуће слободним.

Неколико пута већ, како вам је познато, пишући о том занимљивом паранормалном феномену, у разним сам пригодама – од ногометних утакмица до Тхомпсонових концерата, од миса задушница за Поглавника до свечаних дочека наших хашких узника – предлагао читатељима згодан социолошки експеримент: да на таква догађања понесу транспарент или узвикну паролу развидно антихрватског садржаја, попут рецимо “Смрт фашизму!”, “Убојице у затворе!” или, штајазнам, бенигно “Доље НДХ!”, па пажљиво прате што ће се догодити.

Уколико је, наиме, Хрватска заиста тамница хрватског народа и мрачни србокомунистички гулаг за домољубе и вјернике, експеримент ће показати њихов страх и нелагоду: већина би се, ако сте све урадили како треба, требала разбјежати у безглавој паници, спашавајући живу главу од вас и србокомунистичке жандармерије.

Из неког нејасног, али свакако необично занимљивог разлога, никад пак нисам нашао ниједног добровољца који би теорију хрватских патриотских медија, новинара и политичара потврдио у пракси. Прогоњени у властитој домовини, хрватски су се домољуби све те године илегално окупљали на ногометним стадионима, Тхомпсоновим концертима, мисама задушницама и сеоским усташким дернецима, па тамо у највећој тајности пјевали буднице, дизали деснице и пркосили антихрватском окружењу.

Тко спомиње убојице?

Коначно, у петак се на загребачком аеродрому Плесо пријавио добровољац за експеримент. Мој пријатељ Зоран Иванчић Сцоут, Загрепчанин из Сарајева, с колегицом Сабином стигао је из Сарајева на дочек осуђеног ратног злочинца Дарија Кордића – човјека изравно, неупитно и доказано одговорног за свирепо масовно убојство стотину и шеснаест цивила, жена и дјеце у босанскохерцеговачком селу Ахмићи – који је након одслужене двије трећине од двадесет пет година пуштен из затвора.

Када је злочинац, дирнут одушевљењем неколико стотина присутних домољуба, субораца, бивших политичара, свећеника и часних сестара, замолио мало тишине да им се обрати каквом згодном еванђеоском поруком, Иванчић је из првих редова, све дакле по детаљном протоколу мог експеримента, узвикнуо „Убојицо!“.

На опће изненађење – није ли дивно како је знаност понекад непредвидљива? – догодило се нешто посве неочекивано: тек што је узвикнуо ускличник на крају, окупљени прогоњени Хрвати скочили су на Иванчића попут хијена, ударајући га чиме су стигли.

Овај се једва отргао бруталном линчу насред аеродрома и успио доћи до полиције, а они – умјесто да, како бисте очекивали од србокомунистичких жандара, похапсе његове нападаче, пола стријељају иза аеродромске зграде, а пола пошаљу на Голи оток – због ремећења јавног реда и мира привели на крају само мог злосретног пријатеља.

Нешто је, дакле, дубоко погрешно у слици Распете Хрватске. Два су могућа објашњења: или је Хрватска ретардирала у мрачни концентрацијски логор под терором клерофашиста, осуђених ратних злочинаца и њихових кажњеничких бојни и цивилних патрола, усташа и присташа, што брутално прогањају све који другачије мисле – или је њихов талац.

Прво објашњење чак је и мени мало климаво: у праву су, наравно, они што упозоравају да ратног злочинца Дарија Кордића на аеродрому Плесо није “дочекао Загреб” – како су сугерирали неки извјештаји и новински наслови – већ само шачица од неколико стотина запјењених хуманоида, Кордићеве часне браће и часних сестара.

То је, рекох, без икакве сумње точно, али точно је и то да се од преосталих осамсто хиљада Загрепчана и свих четири милијуна Хрвата нашао тек један једини који се усудио Кордићу у лице рећи – “убојицо”. А и тај на крају испао Загрепчанин и Хрват с адресом у Сарајеву.

Резултати експеримента нису се тако показали очекивани, али јесу необично корисни: ако мислите да клање предшколске дјеце и спаљивање живих њихових родитеља није нити друштвено пожељни образац понашања, а камоли свети вјерски и домољубни сакрамент, Хрватска није земља за вас.

Господо злочинци и фашисти, лагали су вас: хрватске домољубе овдје не прогањају нити духови побијених и спаљених Ахмићана, а камоли полиција.

Добро нам дошли, убојице.

Борис Дежуловић / Слободна Далмација

“Хрвати су најхрабрији народ,

не јер се ничег не боје – већ јер се ничег не стиде…”

Бог и Хрвати / Bog i Hrvati

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s