Изборна уравниловка …

Променама у начину избора покрајинских посланика у Србији је угашен и последњи зрачак непосредности у опредељивању бирача занародне представнике

Скупштина АП Војводине изменила је систем избора покрајинских посланика. Уместо мешовитог, комбинованог начина, где се 60 посланика бира по већинском систему као појединци, а друга половина по пропорционалном систему на листи, уведен је чист сразмерни систем са Војводином као једном изборном јединицом. Баш као и за избор републичких народних посланика и општинских (градских) одборника. Сад је, хвали се нашироко то решење, све уједначено, јасно, потаман, поштено и демократски, па да, ево, упутим и неку реч критике.

У уставном праву одавно се (од 19. века) води бој о томе који је начин избора народних представника бољи – онај где се бира по имену (већински) један посланик у једној изборној јединици или ако се гласа за страначку листу са више кандидата (пропорционални). У тој бици још нема победника. Оба система имају врлине и мане па је настао и трећи, мешовити изборни систем (у 20. веку у Немачкој, Италији, Шпанији, Мађарској),који настоји да укомпонује предности и већинског и пропорционалног. Модел с таквом амбицијом примењиван је на покрајинским изборима и, зачудо, није задовољио већину политичких странака. А шта би о томе рекли бирачи?

Пропорционални систем са великим изборним јединицама (а Србија је ту посебан пример са својом мегаизборном јединицом – државом) има некакве теоретске квалитете, али су они у пракси срушени. Наводи се да је пропорционални систем математички тачнији, дакле поштенији – колико гласова (10 одсто) толико посланика (10 одсто).Пропорционални систем је демократичнији, јер и изразита политичка мањина (мале странке) може да уђе у парламент; пропорционалним системом, са великим изборним јединицама, у народном представништву адекватно је пресликана политичка слика из народа.

Практичне мане пропорционалног система не стају ни у много дужи низ, па ћу поменути само неке. Много малих странака улази у парламент на леђима већих (на коалиционој листи) или са свега пет одсто гласова, због чега је немогуће стабилизовати политичку сцену (ко може измерити легитимитет наших парламентарних странака, попут Нове странке, Покрета социјалиста, Заједно за Србију, СПО-а, Покрета снага Србије и др). Такав шаролик парламент, у Србији и са више десетина пролазних странака, даје слабу владу у којој премијер, уместо да спроводи политику и наређује, убеђује и моли „коалиционе партнере”. Даље, наш пропорционални систем успоставља „унутарстраначке изборе” пре званичних, јер се потенцијални посланички кандидати утркују за милост шефа странке не би ли се докопали места (што вишег) на листи од стотину имена. Та имена бирачима су иначе сасвим непозната (осим носиоца листе и понеке јавне личности), па између народа и његових представника и нема ничега осим отуђености. Нити бирач зна за кога је гласао – осим за странку и њеног лидера, нити посланик има неку своју изборну базу. Посланик се у парламенту обраћа свима и никоме, можда најпре свом страначком шефу.

Да ли је онда такав парламент народно представништво? Тако изабран, „безимени” посланик није народни представник, већ само гласајућа карика страначке олигархије. Што већа послушност, већа је шанса да се опет нађе у парламенту. Ни у трагу нема његове аутономности да ради и гласа у општем интересу (захтев још француских револуционара), онако како га он схвата.

На покрајинском нивоу ове мане су биле бар преполовљене. Део посланика изабран по већинском систему имао је своје име и презиме пред бирачима па и пред странком; већински посланици су имали ауторитет и одговорност јер су знали одакле долазе, где се враћају и ко им вреднује рад. Тиме је бар та половина Скупштине била позната бирачима, чиме је отуђеност бирача и бираних смањена. Такав посланик није страначки број или „роб”, већ политички ауторитет који и сам има прилику да победи на изборима.

Овом уравниловком изборног система у Србији гаси се и последњи зрачак непосредности у избору представника народа. Изборне листе са 120 имена у Војводини биће једнако далеке нашем грађанину као и оне са 250 имена на нивоу државе.

Ванредни професор на Правном факултету Универзитета у Новом Саду

Слободан Орловић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s