Путин национализује интернет …

Ако свађа Руса и Американаца „балканизује” светску мрежу и Србија ће морати да се уклопи

„Интернет је пројекат ЦИА”, изјављује oвих дана руски председник Владимир Путин, исказујући незадовољство које у последње време према светској мрежи „мејд ин Америка” гаје земље попут Русије, Кине, Бразила, али и Немачке. Помињући ЦИА, Путин обнавља хладноратовску реторику, јер је познато да је интернет прављен за потребе америчке војске, да би после био препуштен цивилним рукама.

Као што је експлозија интернета деведесетих указивала на глобализовани свет после пада Берлинског зида, тако скорашњи позив на „поделу” или „регионализацију” светске мреже указују на нови хладни рат између великих сила. Иако се и осамдесетих година прошлог века увелико користио у академској заједници, интернет је у комерцијалном смислу процветао тек са кидањем „челичне завесе”, што је значило уједињење Европе, отварање Русије за стране инвестиције и глобализовану економију која је чврсто повезивала САД, Европу, Бразил, Русију, Индију, Кину. Светска мрежа показивала је дух времена на начин на које су то чиниле светска здравствена или светска трговинска организација.

Интернет је постао један од фронтова у украјинској кризи, а најновији коментари Владимира Путина оцењени су као његов до сада најјаснији сигнал да жели да разбије целовитост мреже, пише „Гардијан”, док други западни медији упозоравају на опасност од „балканизације интернета”. Геополитички термин коришћен да опише процес фрагментације региона или државе у мање, најчешће међусобно посвађане целине, све чешће се помиње као сценарио по ком би светска мрежа могла да изгуби своју глобалну природу.

Подсећајући да главни ток информација иде кроз сервере у САД „где се све контролише”, руски председник је нагласио да је због тога неопходно да се сервери великих националних интернет ресурса задрже на територији Русије.

Душан Стојичевић, члан Управног одбора Регистра националног интернет домена Србије (РНИДС), не сматра да Путин жели да разбије глобалну природу интернета, али објашњава како би могла да изгледа „исцепкана” мрежа.

– Могуће је да се организује нови корен интернета (тренутно постоји само један једини у САД) и да он буде на територији Русије или Кине. Кина је пре две године претила да ће то урадити али није. Тек, показала је да то може. Уколико би се отворио други корен и не би сарађивао са америчким, постојала би два паралелна али нестандардна интернета. На пример, ако поставите сајт „Политике” на кинески корен, он не би био видљив корисницима америчког и обрнуто. Ако би они били усаглашени, све би функционисало као до сада. Овакве ствари могу да спроведу само веће силе, јер је то велико улагање. Ми ћемо се као једна од мањих држава прилагодити према развоју догађаја – каже Стојичевић.

Он додаје да је у основи ове изјаве тежња Русије и других земаља да се контрола над интернетом одузме Америци, упркос чињеници да је интернет изум који је у САД и настао и напомиње да фрагментација интернета у многим облицима већ постоји.

– Као што је то Кина урадила филтрацијом садржаја и блокирањем одређених сервиса који су глобални, као и увођењем одређених, глобално нестандардних протокола, многе земље прете или су већ учиниле интернет за своје грађане другачијим него у свету. Ако се сећате Турске и блокирања „Јутјуба”, као и многих других примера, то је фрагментација интернета на захтев националних држава. Русија тежи да се контрола над интернетом стави у руке сваке од земаља, док Америка жели да декларише глобалну природу интернета кроз усвојене стандарде на међународном нивоу, и да задржи контролу на одређеном нивоу – каже Стојичевић.

Иза позива за цепкањем интернета, не стоји само сукоб у Украјини, већ и летошње откриће узбуњивача Едварда Сноудена да америчка Национална безбедносна агенција (НСА) масовно шпијунира своје и стране грађане, као и светске лидере. Критичари кажу да је афера „Сноуден” била одличан изговор за владе, посебно ауторитарне режиме, да инсистирају на сувереној контроли над националним интернет саобраћајем, што би могло да има катастрофалне последице по е-трговину и људска права.

Руска Дума је недавно усвојила закон који од страних друштвених медија тражи да им сервери буду у Русији управо зато што НСА има приступ серверима у САД и њима пријатељским земљама. Интернет провајдери, „Јаху”, „Гугл”, „Фејсбук”, сви они морају да сарађују са америчким обавештајцима ако НСА има судски налог. Осим тога, НСА често и није тражила дозволу суда већ је разбијала шифроване мејлове и прикључивала се на оптичке каблове на своју руку и тако складиштила податке о корисницима интернета. У том смислу, Кремљ жели да сервери буду на руској територији, а Путин критикује руског претраживача „Јандекс” што је регистрован у Холандији, па је подложан и холандским законима.

Фрагментацију мреже су помињали и у Бразилу и Немачкој јер се открило да НСА пресреће телефонске позиве председнице Дилме Русеф и канцеларке Ангеле Меркел. Немци су масовно почели да отказују уговоре америчким и провајдерима са серверима који нису у Немачкој. Бразилци су стекли титулу бораца за слободан интернет, али нису успели да провајдерима наметну обавезу да морају да чувају податке о бразилским корисницима у Бразилу.

Интернет је, очигледно, постао политичко оруђе. Његова снага уочена је када су га демонстранти искористили за организовање протеста у оквиру Арапског пролећа. Због слободе на интернету, односно прилике да свако може да окачи материјал на мрежу и свако том материјалу да приступи, он се показао као идеално место за критику власти. Због тога је „Фејсбук” и забрањен у Сирији и Кини, док је турски премијер Реџеп Тајип Ердоган пробао да забрани „Твитер” где су осванули компромитујући подаци о њему и његовој породици. Иако је природа интернета какав данас познајемо глобална, свака земља може да блокира и филтрира садржаје на својој територији и то нико не може да јој забрани.

Позив на фрагментизацију стигао је и када су Русија, САД и ЕУ недавно виделе колико дипломатске штете једна другој могу да нанесу на отвореном интернету. Када би свако имао своје парче овог виртуелног света и када би суверено владао њиме, онда би вероватно било теже да се на „Јутјубу” објављују прислушкивани снимци руских односно америчких дипломата. Управо се то догодило када су прво осванули пресретнути разговори америчког дипломате Викторије Нуланд која је опсовала ЕУ, а затим и руских амбасадора који после Крима „планирају” да анектирају и Мајами.

Јан Браун са Оксфордског института за интернет каже за „Гардијан” да је мало вероватно да би будући локализовани интернет онемогућио приступ сајтовима у другим регионима, али да би саобраћај вероватно био успорен, уз упозорење корисницима да улазе у део интернета који је под америчким или британским надзором.

Иако би то утицало на развој комуникација и економије, Браун сматра да је локализовани интернет можда једини начин да се заштити приватност чак и ако буду усвојени нови међународни споразум о приватности, који се помињу као могућност. Он напомиње да би такав споразум било тешко спроводити и верификовати, јер се надзор интернета не може открити као нуклеарна проба.

Први сајт настао у ЦЕРН-у

Иако Путин приписује заслуге америчким обавештајцима, интернет је направљен за потребе америчке војске (пројекат Арпанет). Прва два компјутера су повезана крајем 1969, један на лосанђелеском универзитету, други на Станфорду. Петнаестак година касније на интернету је било 16 милиона људи и и-мејл је почињао да мења свет.

Иако већина људи интернет поистовећује са светском мрежом (World Wide Web) она чини само део интернета. Мрежу какву данас познајемо креирао је 1990. Британац Тим Бернерс Ли у лабораторији у ЦЕРН-у. Његов је и први вебсајт info.cern.ch. Амазон се појавио 1995, Гугл 1998, а Википедија 2001, када је на нету било 513 милиона људи. Данас их је 2,76 милијарди.

Бернерс Ли је у среду на конференцији о интернету у Бразилу рекао да су закони неопходни како би се зауставили шпијунажа и масован надзор и да би сви грађани имали једнак приступ мрежи. Он сматра да је веб дао људима моћ, и индивидуалну и колективну, али да је исто тако олакшао и претње и злоупотребе.

„Није нимало извесно какав ћемо интернет имати наредних 25 година, али потпуно је на нама да одлучимо о томе”, поручио је.

Ј. Стевановић – Ј. Каваја / Политика

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s