Конзумеризација публике …

Дани пољског анимираног филма, у склопу Дана пољске културе, претходне седмице нису успели да привуку у бечејско позориште ни 10 (словима: десет) гледалаца, а ни отварање изложбе плаката из времена Солидарности и Леха Валенсе у музеју није прошло боље.

Дипломирани бечејолози се, поводом таквих „срамних“ информација, позивају на фамозни бечејски менталитет. Напросто, такви смо, и то ти је. Јадиковке о пасивности, о фаталистичкој „таквости“ житеља „градића као на слици“, међутим, мене уопште не узбуђују. Нагваждања о менталитету којима су склони душебрижни суграђани забринути над стањем у култури града и, посебно, над такозваним културним уздизањем његових становника, колико не говоре ништа, толико заправо и скривају ствар. При свему томе, дипломирани бечејолози себе наравно пажљиво искључују из скупа који проучавају, без објашњења којим чудом измичу фатализму менталитета, односно којом милошћу небеса остају жељни „дешавања“ у граду, за разлику од „правих“ Бечејаца, оних летаргичних.

Разуме се, нешто ту заиста не ваља – десетак гледалаца у две вечери, уз бесплатан улаз, уистину је ништавно. Ипак, разлог је на другој страни. Јер, где је фамозни менталитет када људи нахрупе у то исто позориште на пројекције Штрумпфова, Ћурки, Монтевидеа, Закаснелих љубави (посебно на пројекције у 3д технологији која, макар до сада, није успела да превазиђе ниво вашарске атракције). Ту, дакле, није реч ни о (не)слободном улазу. Напротив, сигуран сам да би на пројекције пољских цртаћа дошло више људи да је реклама била помпезнија и, пре свега, да се наплаћивао улаз! Дотле је, наиме – за неверовати! – стигла конзумеризација (читај: идиотизација) данашње публике. Реклама и новац који треба да одвоје за улазницу људима је најсигурнији, управо најбољи доказ да „роба“ вреди. Сами очито више нису у стању да то процене, напросто нису сигурни у себе. Осим што вероватно најспретније подилази „ниским страстима“ публике, холивудска фабрика филмова је најпопуларнија тј. најпрофитабилнија управо јер је најрекламиранија и најнападнија.

Бечејци, како би са осећајем супериорности генерализовали споменути бечејолози – али доста с тим, реч је о паланчанима, ма где се налазили – у овом случају и безглави потрошачи, желе да се културно уздижу, желе да се забаве, да забораве суморну свакодневицу, једино не желе да погледају филм! Само дело напросто им није довољно, посебно ако има иоле израженију уметничку претензију. А, нема сумње, паланчани су овога пута добро намирисали приказани цртаћи су заиста били дивна, мала уметничка дела.

Ако нас заболе све за тамо неке пољске филмове и плакате, то је сасвим у реду. То није срамота. Уосталом, пред ким да нас буде срамота? Људи једноставно воле нешто друго или, чак, не воле ништа. Таквих је, на крају крајева, и највише међу житељима нашег града. Паланка се, међутим, у нама помаља тек када нам због тога постане нелагодно. Наиме, када хоћемо да будемо поштоваоци уметности, јер то се цени, а не само конзументи, тада почиње тужаљка, али и згражавање над пасивношћу суграђана, тада почињу и изговори и врдања, јер напросто не можемо себи да признамо да нас уметност не узбуђује, да нас оставља равнодушним. Било како било, установе културе своју мисију морају и даље ревносно спроводити, не подилазећи „ниским страстима“ публике, па макар у гледалишту бивало и десетак људи, у две вечери или, чак, двоје људи у десетак вечери.

Иван Ковач / Данас

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s