Европски дух српске културе – Архитектура …

Српска култура и традиција, формирана на месту сусрета источне и западне цивилизације, у себи носи константу наше припадности европској цивилизацији – територијално, духовно и културно.

У време када се оспоравају и преиспитују достигнућа српске историје и културе, треба се подсетити прегнућа наших предака, који су градили српску дражаву и својим делима формирали идентитет српског народа. Важно их је данас имати на уму, не само као историјску чињеницу, већ и као одређујућу константу наше припадности европској цивилизацији – територијално, духовно и културно. Не зато што је данас пожељно бити Европљанин, већ зато што је то интегрални део наше културе и идентитета.

Главне карактеристике српске средњовековне културе су еклектичност и особеност на свим нивоима. Оне су препознате као европске, космополитске. Печат овим чињеницама је уврштење бројних споменика културе у светску културну баштину, где су заштићени под окриљем UNESCO-а.

Српска држава средњег века се, баш као и данас, налазила на раскршћу двеју цивилизација – Западне и Источне. Положај је донео многе недаће. Међутим, на пољу културе је долазило до преплитања утицаја, њихове синтезе и развоја у један аутохтони стил. Настао је низ дела која имају свој пандан на западу или на истоку, било да се ради о архитектури, сликарству или градитељској вештини.

Најупечатљивији примери достигнућа у архитектури тога времена, која је претрајала до данас, јесу манастири. Они су били модерни храмови ондашњице, пред којим је требало задрхтати или заплакати, од лепоте и грандиозности.

Српска држава је прешла дуг пут од своје наизглед католичке до потпуне православне верске орјентације. На том путу стоје и манастири, помало романички, помало готски и, наравно, византијски. Српски владари, почев од Стефана Немање, често су доводили градитеље из Приморја, јужне Италије или Француске. Знања која су доносили и записали у камену покрај, рецимо реке Студенице, временом су створила високе студеничке куполе или њене припрате. Најфинији мермер којим је обложена Немањина задужбина, као и сви украси на њој, Студеницу стављају у ред ремек-дела јужних или централних области Апенинског полуострва. Поједини истраживачи архитектуре сматрају чак да је Студеница направила искорак у односу на поменуте европске примере, управо због сложености подручја на којем настаје, због сусретања Истока и Запада.

Портал катедрале Светог Трофима у Арлу, Француска (крај 12. Века, 1190) и портал цркве у Студеници (крај 12. века, 1183-1196)

Портал катедрале Светог Трофима у Арлу, Француска (крај 12. Века, 1190) и портал цркве у Студеници (крај 12. века, 1183-1196)

Оно што су у Француској и Енглеској Сен Шапел или Вестминестарска опатија, за Србију је Жича, средиште архиепископије саображено западноевропској филозофији градње и украса на темељима византијске основе. Шта тек рећи за романичку базилику у Сопоћанима, или Градац Јелене Анжујске, који је ван сваке сумње настао по узору на Студеницу, примерен знањима и вештинама градитеља из родне Јеленине Француске.

Период владавине краља Милутина у нашој историји препознат је као време када се Србија истински окреће Византији. То се односи и на архитектуру. И поред тогаБањска, краљева задужбина, својом фасадом разних боја неодољиво подсећа на бројне катедрале Тоскане.

Slika-2

Фасада катедрале Santa Maria del Fiorе у Фиренци (Тоскана, 1296) и Фасада цркве и Бањској (1313-1317)

Француски бард средњовековне архитектуре, Габриел Мије, о Дечанима говори са посебном сетом, као да се налази испред каквог храма у Нормандији или Верони.

Скупина споменика позната под именом Моравска школа, настајала од краја 14. па све до краја 15. века, у историографији се описује као школа која је у многоме надгадила Византијску, остављајући за собом питања на која многи за сада немају одговоре. Лазарица, Раваница, Љубостиња или Каленић су здања која стоје потпуно усамљена унутар томова средњовековне сакралне архитектуре.

Манастир Дечани (1335) и базилика San Zeno Maggiore у Верони (1398)

Манастир Дечани (1335) и базилика San Zeno Maggiore у Верони (1398)

Архитектонска и уметничка вредности наших манастира је на разини европских ремек-дела. То не значи да су ови споменици исти, копирани и пресликавани. Аналогије треба тражити у техникама зидања, формама, детаљима и плановима. Филозофија источне, православне цркве, условила је ограничене димензије њених храмова, за разлику од западних катедрала, високих и китњастих. Али, и онда, као и данас, лепота и вредности не мере се дужином или висином. Архитектура средњовековне Србије, баш као и сликарство, у себи носи мисао свога времена, рекли бисмо изнутра византијску, а споља латинску.

Манастири који се налазе под заштитом UNESCO–а су заслужили то право управо и због своје европске константе. Они су веома битне тачке на развојном путу европске црквене архитектуре. Особености, или спој различитих утицаја, учиниле су ова здања можда не најбитнијим, али свакако важним носиоцима европског идентитета када је градитељство у питању. Оно што је логично и занимљиво је да се српска култура европских вредности и начела не зауставља само на архитектури. Она је изражена и у другим видовима уметности, у различитим периодима европске и српске историје.

О другим аспектима европског духа у српској култури читајте у наредним текстовима.

Академски круг

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s