Како је неколико одважних Срба и Немаца спасло светиње којима је почетком Другог светског рата претило уништење у такозваној НДХ …

(Илустрација: Гугл)

Kада је проглашена такозвана Независна држава Хрватска, 10. априла 1941. године, усташки режим посебну пажњу посветио је и затирању Српске православне цркве која је, не само у тим временима, остала једина установа која је како-тако окупљала свој народ.

  • Страдало је свештенство и монаштво, храмови пустошени и скрнављени, а не једном је покољ изведен у самој цркви. Један од главних злочиначких идеолога Миле Будак рекао је да је Хрватска „држава двију вјера: католичке и исламске”.
  • Целокупна имовина СПЦ одузета је у корист хрватске државе, а четрдесет вагона уметнички и материјално вредних предмета пребачено је у Загреб, што у ондашње музеје, што у ризнице.    

С избеглицама, које су успеле да се склоне у Србију, дошле су и приче о нечувеним зверствима, над којима се згражавао и немачки окупатор. Већ 13. септембра 1941. избегли архимандрит Лонгин званично обавештава Свети архијерејски синод СПЦ о погрому коме је изложена црква, а у коме активно учествује и католички клер. У том писму први пут су поменуте и српске светиње првог реда, мошти кнеза Лазара, цара Уроша и Стефана Штиљановића, које се налазе у фрушкогорским манастирима. Синод је Министарству просвете послао захтев да се мошти пребаце у Београд, али је одбијен.

После нових вести да су усташе мошти кнеза Лазара разбацале по путу, Министарство просвете и вера тражи од немачких власти да одобре пренос у Београд. Ови то одобравају и саставља се комисија коју сачињавају др Ј. А. фон Рајсвиц, у име немачке команде, протојереј професор Радослав Грујић и др Миодраг Грбић, кустос Музеја кнеза Павла. Прота Грујић је у суштини био најзаслужнији за ову акцију, пошто је већ неко време на све начине покушавао да бар организује заштиту, ако не и пренос моштију у Србију.

Немачки представник барон Рајсвиц, пруски аристократа, професор балканолошких студија у Берлину, човек који је презирао нацисте и Хитлера, „тог малог аустријског каплара скоројевића”, био је врло срећан избор. Напокон, немачке власти су са Хрватима договориле 13. априла 1942. године дан за пренос моштију.

  • Уз помоћ научних разлога

Тог дана је трочлани тим аутомобилом прешао у Земун. Ту их је сачекао хрватски официр за везу, домобрански бојник (мајор) Владимир Рогоз. После неопходних формалности, од немачке команде добијају и камион за пренос моштију, па мали конвој наставља за Руму.   Тамо их дочекује окружни начелник Јежић, у друштву Дитриха, комесара манастира Шишатовца. Комесар манастира је углавном био неки локални Немац или Хрват, коме су власти поверавале бригу не толико о самом манастиру, колико о његовом имању.

У разговору с њима потврђене су вести које су стигле и до Београда, да мошти кнеза Стефана Штиљановића леже без кивота на поду цркве. Грујић и Грбић одмах одлазе код локалног продаваца мртвачких сандука, купују најобичнији сандук од чамовине, и са све струготином потребном за безбедно паковање, товаре на немачки камион који креће пут Шишатовца.

Kад је, на основу ранијих фотографија и записа, утврђено да је то стварно Свети Стефан, Грујић, Грбић и возач Антоновић, као једини присутни Срби, мошти врло пажљиво смештају у сандук од чамовине, учвршћују их и осигуравају, како се у путу случајно не би помериле и поломиле. Кад је најважнији посао обављен, Грујић и остали улазе у олтар, где сведоче да је све од богослужбених предмета однето, не толико због вредности, колико због тога да се онемогући служба, пошто нема литургије без јеванђеља и путира. Ризница је такође похарана, док је позната шишатовачка библиотека на месту. Додуше, с откључаним и отвореним орманима.

mosti-lazaraИспред манастира је обезбеђење састављено од немачких и домобранских војника, па професори могу на миру да раде. Комесар Дитрих откључава манастирску цркву, где под престоном иконом Христа Спаситеља леже мошти Стефана Штиљановића, умотане у прекриваче у којима су биле и раније у ковчегу. Ковчег и све друге манастирске драгоцености однела је раније комисија под вођством директора загребачког Музеја за умјетност и умјетнички обрт Владимира Ткалчића. Однета је и круна са светитељеве главе, а приликом скидања драгоцености, мошти су оштећене.

Професор Грујић је летимичним прегледом покушавао да установи да ли је ту и Шишатовачки летопис из 1324. године, као и још неке драгоцене књиге, за које је знао да су биле у библиотеци. Домобрански бојник Рогоз хтео је да му учини задовољство и понудио му да узме неку књигу за успомену. Шокирани Грујић је мајору покушао да објасни да из научних разлога из библиотеке појединци никако не би смели да узимају књиге, па ни он сам, а у четири ока га замолио да нареди комесару манастира да ормани морају да буду закључани, и да нико не сме да отуђује књиге. Овај је то послушао, па је убудуће библиотека била под стражом. „Научни разлози” били начин су да се не ода права вредност библиотеке.

  • На воловским колима

После доброг почетка у Шишатовцу, преко Митровице се прелази у Јазак, где су мошти цара Уроша. Ту је комесар похрваћени Чех Шкребалек, а поред њега и његове породице, у манастиру је и руски јеромонах Кесарије Кољченко, који је одржавао сва богослужења, осим литургије, у жељи и нади да цркву одржи у животу. За литургију су му недостајали предмети, који су и из овог манастира нетрагом нестали.

Мошти цара Уроша биле су у старом ковчегу, на старом месту, под престоном иконом Исуса Христа. На ковчегу је недостајао катанац, а када су га отворили, нашли су потпуно испретуране кости. Неко је развалио катанац, скинуо и однео скупоцени прекривач, а вероватно је иста та рука разбацала костур, тражећи неко скривено благо. Од вредних предмета остала је само стара епископска митра, без драгоцених детаља, на голој светитељевој глави. Одмах по идентификацији, ковчег је пренет на камион. Сам манастир био је готово потпуно опљачкан и опустошен.

Колона је продужила за Руму, где су намеравали да преноће. Грујић је замолио бојника Рогоза да мошти пребаце у румску цркву, да не би ноћиле у некаквој шупи или гаражи, на камиону. Овај је то одобрио, а немачка војна власт је послала вод војника да ода почаст српским светитељима и држи почасну стражу поред ковчега. За време преношења моштију локални Срби, али и Немци, дошли су у цркву и молили да одстоје у молитви, што је Рогоз строго забранио. Грујић је кључеве цркве задржао, а немачка почасна стража преселила се испред врата, где је остала целе ноћи. Професору Грујићу је неки Хрват тајно доставио писмо којим сремски Срби благодаре свима који су допринели да се мошти светитеља пребаце у „мајку Србију” и једино тако сачувају од пропасти.

Сутрадан је следио најважнији део посла. Комисија се прво пребацила до села Стејановаца. Како даље није било пута, најугледнији стејановачки Срби обезбедили су шесторо воловских кола. На њима су се неколико сати пробијали кроз тешко и густо сремачко блато, све до манастира Бешеново, где су 6. априла 1941.године из манастира Врдник, где су почивале неколико векова, склоњене мошти кнеза Лазара. Врднику, или Новој Раваници, претила је опасност, пошто је војска Краљевине Југославије у ишчекивању немачког напада у манастирске лагуме нагомилала велику количину муниције и бензина.

Испред манастира експедиција је затекла неуобичајену вреву, усташе и Немце који су се у великом броју мотали около. Поготову су ови први били нервозни, али су путнике на воловским колима могли само мрко да гледају, с обзиром на немачког официра барона Рајсвица, чије присуство је било важније од било какве пропуснице. Брзо су сазнали и разлог присуства толике војске, лаке на обарачу: неколико дана раније у околини је дошло до великог сукоба усташа и српских устаника, а најдебљи крај извукао је злогласни комесар манастира, неки загорски  Хрват, кога су устаници из манастира одвели у шуму и тамо погубили.

У сваком случају, барон Рајсвиц је цело време био од неочекивано велике помоћи, не само што је ауторитетом немачког официра спречавао било какво малтретирање од стране усташа, или нешто још горе, већ је и као стручњак испољио неуобичајено разумевање и саосећање за српску националну ствар, која је далеко превазилазила обичну уљудност и поштовање наређења.

  • Сабор пред Саборном црквом

Мошти кнеза Лазара нађене су у цркви, у ниши леве певнице, на подигнутом постољу, у старом кивоту. Комисија је коначно могла да одахне, пошто се показало да су гласине о баченим моштима ипак само гласине. Сам ковчег био је закључан, а кључ је донео бивши служитељ манастира. Када је отворен, видели су да су мошти на свом месту, нису растуране, иако су и овде однете све драгоцености које су се налазиле унутра.

Мошти су учвршћене, кивот закључан и пажљиво пренет на кола тврдо набијена сеном, како би неоштећене могле да поднесу вишесатно пробијање блатњавим сеоским друмовима. Као што је био случај у манастирима Шишатовац и Јазак, и из Бешенова су у Загреб однете све драгоцености.

У Стејановцима мошти су натоварене на камион. У Руми их је дочекала маса Срба пред црквом, који су опет молили да одстоје у молитви пред моштима, али им је то поново строго забрањено.

Записник о примопредаји моштију комисија је сачинила у среском суду у Руми. При изношењу и утовару на камион, опет је један немачки вод одао војну почаст. Одатле су се запутили у Земун, па преко Саве, у Србију!

Дочеку моштију присуствовали су највиши званичници српских власти у окупираном Београду. Дуж читавог пута од моста до Саборне цркве били су постројени припадници Српске државне страже, а испред саме цркве одред Српског добровољачког корпуса. У цркви су чекали епископи, на челу с митрополитом скопским Јосифом, замеником патријарха Гаврила Дожића, који је био у кућном притвору у манастиру Војловица. Ту су били и свештеници у свечаним одеждама, монаси са панакамилавкама, док је грађанство испунило све улице око цркве. Официри су ковчеге предали монасима, ови даље свештеницима, да их уз црквене песме и молитве три пута обнесу око цркве, потом унесу унутра и сместе под престоне иконе.

Кивоти су сутрадан отворени и утврђено је да су све мошти стигле у потпуном реду. Потом су предате на чување старешини Саборне цркве, протојереју Душану Весићу. Мошти кнеза Лазара су тек 1989. године, после скоро три века, положене у његову задужбину, манастир Раваницу, где се и данас налазе.

ДУГО ПУТОВАЊЕ ПОСЛЕ СМРТИ

knez-lazar-oskrnavljene-mosti-1377559104-357583

У Великој сеоби Срба 1690. године, више од 60.000 Срба под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића напушта своје просторе и насељава Јужну Угарску, а калуђери манастира Раваница понели су и кнежеве мошти. Три године касније стижу до Сентандреје, где земаљске остатке светог кнеза полажу у на брзину сазидану дрвену цркву на обали Дунава. Након Косовске битке (1389) тело кнеза Лазара сахрањено је у Приштини, у Цркви Светог Вазнесења. На другу годишњицу боја, 28. јуна 1391. године, посмртни остаци први пут су измештени. Тада је утврђено да су они нетрулежни, читави и мироточиви, што је један од услова да покојник буде проглашен за светитеља. Свечано су пренети у манастир Раваницу, Лазареву задужбину, где су почивали скоро три века.

Ни ту не почивају дуго, с обзиром на то да калуђери 1696. године прелазе у опустели манастир Врдник у Срему, на обронцима Фрушке горе. Обнављају га и називају Нова Раваница. Уз краће периоде, када су пред опасношћу склањане по околини, мошти су почивале у Врднику све до 1942. године и догађаја у тексту пред вама.

ЧОВЕК СТЕНА

Радослав Грујић

Радослав Грујић

По завршетку рата предаје у Београду. Године 1920. прелази на Филозофски факултет у Скопље, где предаје националну историју и оснива Музеј Јужне Србије, Скопско научно друштво, издаје часопис „Гласник Скопског научног друштва”, између два рата један од најзначајнијих историјских часописа у држави. Међу рушевинама манастира Светих Архангела код Призрена 1927. године налази посмртне остатке цара Душана, који се данас налазе у цркви Светог Марка у Београду.Радослав Грујић рођен је у Земуну 29. јуна 1878. године. Богословију је завршио у Сремским Карловцима, одмах је рукоположен за свештеника и постављен за помоћника пароха у цркви у Земуну. Дипломирао је права у Бечу (1908) и филозофске науке у Загребу (1911), где је и докторирао. У овом периоду објавио је и велики број радова. На почетку Првог светског рата затворен је као „велеиздајник”, пуштен после годину дана, само да би опет био заточен.

Од 1937. године предаје Историју српске цркве на Богословском факултету у Београду, а дописни члан Српске краљевске академије постаје 1939. године. Радио је на оснивању Музеја Српске православне цркве.

За време Другог светског рата бавио се збрињавањем српских страдалника из такозване НДХ, као и очувањем споменика и имовине цркве. У томе је био јако успешан, па искључиво професору Грујићу може да се захвали на томе што су многе светиње избегле уништење, а после рата пронађене и оне које су разнете. Нису све и враћене, али то је нека друга прича.

Трећег априла 1945. године Суд части Универзитета у Београду казнио је професора Грујића удаљавањем с Универзитета, због рада за време окупације, а одлуком рејонског Народног одбора избрисан је са списка грађана и лишен националне части. Радио је у Музеју СПЦ и Патријаршијској библиотеци, а упокојио се 1955. године у Београду, где је и сахрањен. Посмртни остаци су 1992. године пренети у фрушкогорски манастир Гргетег.

Однос тадашњих власти према професору Грујићу најбоље је описао немачки официр, већ помињани барон фон Рајсвиц, када је после рата чуо за осуду:

„Том човеку можете да захвалите за очување свог културног наслеђа! Срамота!”

Извор: Политикин забавник

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s