Нови хладни рат – не, хвала …

Ма колико биле снажне емоције које изазивају и Косово и Украјина, постоје реалности које се не смеју заборавити

Последњих неколико дана односе између Москве, Брисела и Вашингтона украјинска криза је довела до усијања које подсећа на најмрачније тренутке кубанске кризе, када се свет нашао на ивици нуклеарног рата САД и СССР. Иако актуелна криза неће изазвати оружани сукоб између Русије и Запада, последице могу бити несагледиве и по њих и по земље у ужем и ширем окружењу, укључујући и Србију. Улози на обе стране су велики. Европска унија покрива више од 30 одсто својих потреба за течним гасом из Русије, годишња вредност међусобне трговине износи 350 милијарди евра док је тешко и сагледати цену прекида бројних других облика сарадње. Немачка привреда ће, на пример, ове године само због једног отказаног посла у Русији изгубити око 100 милиона евра.

Упркос томе, обе стране у овом тренутку тврде да су спремне да ту цену плате. У ЕУ кажу да би престанак испоруке гаса из Русије краткорочно могли надокнадити повећаном производњом у Норвешкој, а дугорочно увозом гаса из САД. Русија је узвратила да би сваки кубик гаса који не би отишао у ЕУ одмах купиле Кина, Индија и друге азијске земље. И у једном и у другом случају штета би била велика. Цене енергената би се винуле у небо и потресле из темеља европску привреду. У ЕУ, чије чланице последњих месеци бележе знаке економског опоравка, то би, вероватно, изазвало трећи талас економске кризе која траје од 2009. године. Централна банка Русије свакодневно интервенише на девизном тржишту у настојању да заустави пад рубље,а московска берза је прошле недеље забележила пад од 10 одсто, то јест изгубила је око 60 милијарди долара. Ако се настави заоштравање односа са Западом, ова земља би могла остати без 150 милијарди долара инвестиција, што би Русији већ ове године донело пад БДП од око 1,8 одсто. Политичка цена оваквог сценарија била би, вероватно, много већа од економске.Кубанску кризу 1962.зауставили су на ивици амбиса Кенеди и Хрушчов, али су у њој научили да понекад веће проблеме могу изазвати усијане главе у њиховом непосредном окружењу него совјетске ракете на Куби и америчке у Турској. Изнервиран потезима генерала, Кенедијев министар одбране Роберт Макнамара на врхунцу кризе им је одбрусио: „Ви мислите да водимо рат са Русима? Не, ово је начин на који амерички председник разговара са руским председником како да избегнемо рат!” Ових дана у америчкој штампи су се огласили и они који мисле да је време да се смире страсти и трезвено потражи излаз из украјинске кризе. Нимало не би требало да зачуди што ти гласови не долазе из либералних кругова блиских администрацији него од такозваних реалиста (заговорника силе у међународним односима) који у овој кризи виде сасвим рационалне мотиве због којих између САД и СССР током 41 године хладног рата није испаљен ни један једини метак.

Један од водећих америчких „реалиста”, професор Џон Миршхајмер, ових дана је у „Њујорк тајмсу” критиковао Обамину администрацију да је направила „фаталну грешку када је подржала украјинске демонстранте, долила уље на ватру и довела до обарања председника Јануковича”. И док је за америчког амбасадора у Кијеву то био „дан за историју”, наставља Миршхајмер, „Путин није ствари видео тако. За њега су ови догађаји били директна претња виталним стратешким интересима Русије”. Бојазан да би се оно што се десило у Кијеву могло завршити чланством Украјине у НАТО-у и америчким ракетама распоређеним на мање од 600 километара од Москве била је повод да Путин реагује слично Кенедију када је 1962. открио совјетске ракете на око 150 километара од обала Флориде. Истина, Кенеди није послао војску на Кубу (мада је нешто слично покушао 1961), али је совјетима послао поруку да између нуклеарних сила постоје црвене линије које се не смеју прећи. Нешто слично на Криму је урадио и Владимир Путин. Миршхајмер закључује да украјинска криза није посао за правнике него за стратеге и да би Запад морао озбиљно да узме у обзир руске стратешке интересе, да Украјину као ни Грузију не позива у НАТО и да би ове земље требало „финландизовати” јер би без Русије САД тешко могле да се реше проблеме са Ираном, Сиријом и Авганистаном а, можда, сутра и са Кином „као јединим правим потенцијалним ривалом САД”.

Овакве поруке би озбиљно морале бити примљене и у Европској унији али и другим земљама, укључујући Србију, где су догађаји у Украјини, нарочито на Криму, примљени с помешаним осећањима, чак и као нека врста реванша за интервенцију НАТО-а 1999. и западна признања самопроглашене независности Косова 2008. године. Иако су се идекларација о независности Крима и Севастопоља и руски званичници позвали на косовски преседан 2008. и мишљење Међународног суда правде из 2010. године, то неће у догледно време променити ни стање на Косову ни став Москве о Косову. Не би смело да промени ни став Србије о чланству у ЕУ али ни ЕУ о њој и њеним односима с Русијом за које, судећи према неким мишљењима која су се ових дана чула у Бриселу, има одређеног разумевања. Ма колико биле снажне емоције које изазивају и Косово и Украјина, постоје реалности које се не смеју заборавити. Свакако, постоје и озбиљне лекције које се из ње морају научити и у Србији. Али о томе неки други пут.

Професор Факултета политичких наука – Предраг Симић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s