Илузија међународног права …

(Илустрација: Гугл)

Шта је уопште међународно право,
ко њему подлеже и ко га спроводи?
Како то да је СРЈ бомбардована противно том праву?

Од успостављања стабилних и уређених политичких система постоје назнаке међународног права. У древним грчким градовима државицама важила су једна правила за рат између Грка и друга за рат против „варвара“. Када је Рим постајао империја уредио је однос своје државе са градовима-савезницима и обавезао се да ће их бранити од спољних непријатеља. Вестфалски мир 1648. године зауставио је кравави верски рат између католика и протестаната у средњој Европи, тада је усвојено начело Cuius regio, eius religio (чија је земља тога је и вера) чиме је признат суверенитет владара. У истом веку ће Хобс бранити суверенитет апсолутистичких политичких система, а заједно са појавом тог облика државног уређења границе почињу да буду стабилније и мање подлежу променама. Просветитељски занос, који је коинцидирао и са појавом национализма у западној Европи 18. века, више се занимао за суверенитет појединца или политичке заједнице.

Међутим, након што је Наполеон покушао да из корена промени слику тадашње Европе, ствара се Света алијанса, савез држава које су се залагале за status quo у међународним односима и оштро иступале против свих облика револуција, ипак ни тада није успостављено међународно право. Појавом национализма и распадом шпанског колонијалног царства у 19. веку, упоредо са изграђивањем начела суверенитета, јавља се њему супротстављен принцип самоопредељења. Све до Првог светског рата супротстављене империје, али у исто време економски повезане и политички сличне, надметаће се за превласт. Тако ће на Балкану настајати нове државе у складу са интересима великих сила, док ће у исто време сви сецесионистички покрети унутар Британског, Аустријског и Руског царства бити насилно сузбијани. Не заборавимо притом да се и амерички Грађански рат, између осталог, водио због принципа самоуправе унутар појединих федералних јединица САД-а.

Након Првог светског рата начело самоопредељења је по први пут расточило велике империје. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је створена на начелу самоопредељења народа који су били под суверенитетом Аустро-угарске монархије. Начело суверенитета је доминирало над начелом самоопредељења у оквиру очувања Версајског поретка и Друштво народа (претеча УН-а) је осудило сваки покушај нарушавања суверенитета тадашњих држава чланица (инвазија Италије на Етиопију или Јапана у Манчурији).

Након Другог светског рата формира се међународна институција Уједињених нација, чије су чланице све независне државе света. Њеном повељом, и каснијим резолуцијама и споразумима, утврђују се канони међународног права. Поред тога, однос права на самоопредељење и суверенитета држава остаје нејасан. У пракси се може тврдити да је право на самоопредељење било намењено за народе под колонијалном управом (ни САД-у ни СССР-у није било у интересу очување доминације ослабљених и ратом разорених бивших светских сила у Европи).

Право на самоопредељење дефинисано је тако да се односи на: „независност народа на не-самоуправним територијама и народима изложеним тлачењу, доминацији и експлоатацији“ (тешко да постоји боља дефиниција колонијализма). Такође је битно правило Uti possidetis iuris, по коме се нове државе могу формирати само по границама које су претходно имале у саставу друге државе (отуда неприродне границе које изазивају сукобе и нестабилност широм Африке, Азије, али и Балкана и источне Европе). И даље није утврђено ког ранга морају бити јединице које се отцепљују, да ли је то омогућено само републикама у оквиру савезних држава, или то могу бити области, региони или покрајине унутар унитарних или регионалних држава. Да би забуна била још већа, самоопредељење припада народима, а не административним јединицма. У пракси ове противречности довеле су до тога да Хрвати или Словенци могу да се отцепе од Југославије, али да то право немају Срби у Хрватској јер нису имали територијалну аутономију.

НАТО је полуга моћи која држи европске земље у зависности од САД-а

НАТО је полуга моћи која држи европске земље у зависности од САД-а

Намеће се логично питање зашто би иједна држава онда дозволила било који облик територијалне аутономије ако је оно основ за рушење суверенитета те државе? Због тога што међународно право није право у пуном смислу те речи. Њега нема ко да спроведе, јер ниједна велика сила не сме да нападне другу у случају да обе поседују нуклеарно оружје и савремену војну технику. Ово је постало болно јасно након распада блоковске поделе у међународним односима и ступања САД-а као светског хегемона. Унутар униполарног света једна доминантна супер-сила одлучује о свему, па УН постају фактички излишна институција.

Током последње деценије 20. века свет међународних односа је био униполаран, те су мале државе суочене са ултиматумом хегемона имале само два избора да се боре (изгубе и предају) или да се потчине без борбе. Јавно мњење у Југославији није преферирало ову другу опцију, као ни 1914. ни 1941. године.

СР Југославија није одговорна што се супротставила сецесији Албанаца на Косову. Учинила је оно што би свака држава на њеном месту. Злочини који јој се приписују настали су у највећој мери управо за време бомбардовања што значи да је НАТО агресија покренула спиралу злочина.

Да би колективна амнезија успела морају се уклонити сви знаци сећања

Да би колективна амнезија успела морају се уклонити сви знаци сећања

Одговор на питање из увода како то да је СРЈ бомбардована без дозволе Савета безбедности УН-а и самим тим супротно међународном праву, садржан је у наслову овог текста. Међународно право је илузија, на коју се позивају немоћни, док силни раде оно што им је у интересу.

Данас су ствари мало другачије. САД није једина сила. Чак и земље западне Европе желе да буду што независније од ње, НР Кина је све моћнија економски, али и војно. Ту су још и Русија, Индија, Индонезија, Бразил, Аргентина, Иран, Саудијска Арабија, па и Турска као регионалне силе које се у свом окружењу боре да испуне своје интересе. Русија одскаче од поменутих регионалних сила јер има знатно јачу војску, па самим тим и већи домет деловања. Пошто је 1999. године у пракси доказано да међународно право не постоји, јер не постоје ни хладноратовски услови који су га створили. Новонастајуће силе у развоју које све више сузбијају доминацију САД, понашају се на исти начин као и бивши хегемон.

Само је питање времена када ће принцип суверенитета бити у потпуности замењен голом силом. Тада ће државе имати суверенитет над својом територијом само ако буду могле да га одбране од насртаја великих сила и самих сецесиониста. Случајеви Крима, Јужне Осетије и Абхазије не крше међународно право јер de facto оно више не постоји од 1999. године. Када неко прекрши закон наочиглед свих и ниједан орган или појединац ни не покуша да га казни, та правна норма више нема никакву снагу, без обзира шта пише на папиру. Систем међународног права урушен је на случају напада на СР Југославију. Касније је то само потврђено инвазијом на Ирак и Авганистан. САД су уназадиле међународно право на ниво од пре Првог светског рата. Сада је једино што чува државе од агресије њихова сопствена моћ или подршка неке од великих сила.

Пошто је Пандорина кутија отворена, остаје само питање, која ће се следећа држава распасти и колико ће људских живота то коштати?

Извор: Академски круг

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s