Кад је Ирац управљао Београдом …

Како би се боље схватио контекст у коме је Џон Одвијер, старешина истоименог ирског клана из округа Типерери на југу Ирске, и касније царски генрал, градио своју каријеру, на самом почетку треба назначити улогу коју је бечки двор имао међу европском аристократијом, као и питање ирске емиграције ка држави Хабзбурга.

Током свог постојања, бечки двор је био отворен за стране племиће који су желели да ступе у царску службу. Његова улога престонице немачког царства и углед међу осталим земљама давали су му сјај и харизму која је европској аристократији била веома привлачна. Осим припадности аристократском миљеу, за ступање у царску службу била је потребна конфесионална опредељеност. То је значило да се припадницима католичке вероисповести указивало поштовање, али се са друге стране није могао спречити прилив протестантских аристократа на двор. Међутим, овај тренд ће током година изгубити на значају када контрареформација буде узела маха. Након периода сталних ратова, протестанти су поново могли да ступе у војну службу Хабзбурга; но ипак, предност је обично давана онима који су били вољни да пређу у католичанство. Међутим, за аристократе од великог угледа или оне високог звања, верска промена није била обавезујућа. Мотиви који су Одвијера привукли да ступи у царску службу могу бити привученост угледом коју је бечки двор имао у Европи; као католику, било му је олакшано да пређе у нову средину, док је за генерале највећи значај имала репутација ирских војника у борби.

Први знатнији контакти између Хабзбурга и ирске емиграције падају у доба Тридесетогодишњег рата, прецизније – мало након 1626. године. У оквиру најамничких групација, Ирци су ступили на тло Хабзбуршке монархије под управом својих официра. Први редовни ирски пукови основани су 1630. године (пешадијски и драгонски пук). Током рата, драгонски пук је стекао славу, но након рата долази до убрзаног опадања броја ирских војника у служби Монархије. Ирски официри углавном су заузимали ниже положаје у командном ланцу, једино је појединцима из породица Валис и Тафе успело да се домогну виших положаја. Осамнаести век доноси проширење броја ирских војника у аустријској армији, а колики је прилив био сведочи и чињеница да је Енглеска забранила Ирцима да одлазе у Француску јер је тај чин несумњиво доводио до њиховог уласка на територију Светог римског царства. Становници „Смарагдног острва“ били су веома цењени као војници, истицана је њихова жеља за славом и презирање кукавичлука. Услед тих особина брзо су се успињали на војној лествици заузевши готово трећину командантских позиција у армији Монархије. О друштвеном положају Ираца у аустријској служби може се рећи неколико занимљивих чињеница. Већина њих је остала без потомства јер су веома млади (са седамнаест или осамнаест година) ступали у армију, те нису стигли да заснују своју породицу. Монархија је била веома издашна по питању рефундирања трошкова оних Ираца који су желели да посете своје породице током одсуства, али се мали број заправо одлучивао на овај корак. Слободно време су проводили у Бечу или у Чешкој и Моравској.

2-e1395094661487

Џон Одвијер припадао је трећој генерацији ирских емиграната који су потражили нов живот на континенту. Сам Одвијер је заузимао високо место у клану у Ирској, те је у његову част испевана песма која говори о слому побуне с краја седамнаестог века и која жали над лошим стањем у Типерерију. Одвијер је остварио јаку војну каријеру у ратовима у Шпанији, те је од цара због својих заслуга 1713. године добио титулу грофа. Године 1716. добија титулу генерал-мајора, а 1723. чин генерал-потпуковника. Рат са Османским царством доводи Одвијера на данашњу територију Србије. Свој војнички таленат исказао је у борби код Петроварадина (1716.) у којој је и рањен; током опсаде Београда са две чете гренадира одбио је напад Турака из тврђаве; и у овој борби је рањен. Заслуге у том сукобу препоручиле су га за место заповедника београдског гарнизона, на које је и постављен 1717. године. До успостављања редовне администрације управљао је Србијом све до 1720. године. Годину дана након склапања Пожаревачког мира Одвијер је учествовао у организацији и извођењу операције размене посланика током јуна 1719. године. Управљање Београдом отпочело је обнављањем града оштећеног ратом. Санација објеката на београдској тврђави започета је под његовим надзором да би била настављена после 1723. године. Као једини споменик на то време остављен је само велики барутни магацин који је прозван по њему.

Проблеми настају када је успостављена цивилна администрација у Србији, на чијем челу се нашао кнез Александар Виртембершки. Кнез Александар је према наводима историчара оптуживао Одвијера за самовољу и дрско понашање; након неколико година, гроф бива премештен у Славонију. Ипак, оптужбе које су изнете на његов рачун нису допринеле прекоманди, о чему може посведочити и одсуство било каквог коментара са бечког двора на њих. Прешавши на нови положај, Џон Одвијер је допринео појачању војничке дисциплине и оформљењу нових пукова. Дворски савет га је 1726. године одредио за комесара на црквеном сабору у Карловцима који се састао након смрти митрополита Вићентија Поповића.

У свом власништву генерал је имао имање у Батајници као и у Футогу. У овим добрима уживао је све до смрти, а део тих имања остао је у његовој породици све док 1734. године није продат баронима из породице Пејановић.

Павле Лековић / Сербум

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s