Победа или казна …

Криви су за ратове, уништавање и несрећу. Криви су што режимо једни на друге јер су нам само љутња и незадовољство остали. Криви су што болесни бирају да ли ће купити  храну или лек. Криви су. Казните их, поручивао је лидер Либерално-демократске Србије Чедомир Јовановић бирачима све док бирачи нису одлучили да казне њега.

Није да бирачи нису поверовали да треба казнити лидере, али из неких разлога нису поверовали у кредибилитет човека, који је каријеру почео као харизматични студентски вођа у фармеркама и кожној јакни, странку основао као најватренији заговорник 6. октобра, да би најтежи политички пораз доживео као успешан бизнисмен који очекује да се укрца на брод Александра Вучића.

Будући премијер Србије није изговарао тако надахнуте пароле као Јовановић, његови говори су углавном били окренути ка бољој будућности, дочим су таблоиди разуздано истраживали прљаву прошлост политичких противника, тајкуна и осталих сумњивих елемената. Али на крају чудновате кампање, у којој се већина опозиционих странака удварала властима, испоставило се да су у парламент Србије ушла само двојица лидера досовске коалиције, која је 5. октобра најавила грађанима брз економски опоравак и кратко путовање ка Европи и одбрану Косова. Неки комедијант случај се побринуо да обојица досовских лидера, Расим Љајић и Велимир Илић, буду део тима Александра Вучића.

Зато се и два дана након избора велики политички стручњаци жестоко споре око питања који бирачи имају већински пакет акција у тријумфу напредњака – они који су 16. марта подржали Вучићев напор да се Србија одлепи од сопствене сенке или они који су желели само да казне оне који су у првој години транзиције решили све животне проблеме, а онда 13 година објашњавали грађанима да су на два корака до Европе, реформи и бољег живота.

Социолози обично воле да кажу како се свако демократско друштво развија и обогаћује у сталним сукобима традиционалиста и либерала, али су у Србији већ те линије подела одавно и веома лако разбијене разним диловима, приватизационим шемама или обичним, сасвим примитивним, видовима подмићивања. Од првих вишестраначких избора, на којима је Милошевић победио са паролом: „Са нама нема неизвесности до избора 16. марта на којима заиста није било неизвесности”, Србија је прошла два периода – у првом су озбиљно компромитоване вредности традиционалне, конзервативне Србије, док су се после 5. октобра идеје европског, демократског друштва удавиле у живом блату клептократије. На великој идеолошкој ледини је на крају једне политичке ере као апсолутни изборни победник остао Александар Вучић, али се и он вероватно пита да ли су бирачи наградили њега или казнили његове претходнике. И кога су наградили или казнили они који тог дана нису гласали.

Батић Бачевић
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s