Школовање импулсивности …

Иако многи мисле да су наша осећања онај „најприроднији” део нас, то заправо није тако. Људи и доживљавају и изражавају осећања у складу са својим уверењима о осећањима. Тако, на пример, ако верују да је неко осећање лоше, избегавају да га осећају и изражавају. Ако верују да је добро, тада га доживљавају и показују другима. Ако особа верује да може контролисати изражавање својих осећања, она то и чини. Ако верује да не може контролисати изражавање – не контролише га. Познавањем ових уверења можемо боље разумети зашто се људи понашају на одређене начине. А променом ових уверења долази и до жељених промена људске осећајности.

Тако, на пример, људи које други доживљавају као насилне, преке или импулсивне особе често имају уверење да морају, када њихова емоција добије одређени интензитет, да ураде нешто у складу са емоцијом. Ако су врло љути, морају да ударе. Такав начин функционисања пре или касније ствара велике проблеме у животу. Они немају доживљај да су одговорни за реакцију, па самим тим не сматрају да су криви за последицу. Верују да је за њихову реакцију или крива сама емоција, афект, или да је крива друга особа која их је својом провокацијом „натерала” да постану насилни.

Сасвим неочекивано, исто уверење да се емоције не могу контролисати имају и они људи који су претерано контролисани. Они верују да када би само мало попустили у својој контроли, да би се појавила ситуација у којој би „прорадила” њихова насилна и дивља природа, због чега се непрестано појачано контролишу. Код њих можемо приметити велики контраст између њихове личности која се никада не љути и њихове фантазије о великој количини необуздане, ирационалне и деструктивне агресивности коју носе у себи.

У стварности се људи могу контролисати. Иако су њихове емоције одговор на одређене догађаје, људи су ти који су одговорни како су те догађаје схватили и вредновали, те који су начин изабрали да изразе емоцију.

Када осећамо неку емоцију, ма колико она била снажна, ми увек бирамо како ћемо је изразити. Какав нам је избор? Можемо одлучити да емоцију не изразимо и не покажемо другима. Можемо одлучити да је изразимо само невербално кроз израз лица или држање тела. Можемо је изразити речима, при чему бирамо које речи ћемо употребити. Можемо је изразити и кроз акцију која је усмерена ка некоме или нечему.

И зато је важно да не оправдавамо ни нашу малу ни велику децу да су нешто урадила у афекту. Одговорни смо за начин на који изражавамо емоције, зато што га ми увек бирамо, без обзира на то да ли смо тога свесни или нисмо. Тек када дете које је насилно научимо томе, отварамо врата ненасилној комуникацији.

 
Зоран Миливојевић / Политика

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s