Коме иде Теслин глас …

Нису нам довољна два споменика Тесли у Београду, онај на аеродрому и други испред Електротехничког факултета где му је апсолутно примерено место. Они не носе довољно етничку и верску симболику

У контексту избора догађај у коме министарка техничке владе Србије, представник привременог органа који управља Београдом, и патријарх СПЦ потписују споразум о измештању урне са посмртним остацима Николе Тесле из музеја у простор поред Храма Светог Саве има несумњиво политички циљ. Ко и зашто је желео да на овај начин изазове бурне реакције у јавности на тему која апсолутно нема никакве везе с проблемима који су у овом тренутку важни за Србију? Одговор на питање КО јасан је из списка потписника. Одговор на питање ЗАШТО мало је сложенији. Већ смо навикли да се непосредно пред „предизборну тишину” црква појављује као саговорник онога чија се победа на изборима очекује. Цркви је та блискост с влашћу важна пре свега из финансијских разлога, јер она у највећој мери живи од државних буџетских средстава. Друга страна, дакле политичка партија која учествује на изборима, на овај, наизглед посредан начин, покушава да придобије онај део бирачког тела коме је етнички идентитет примаран, и који га поједностављено поистовећује с припадношћу СПЦ.

У свом тексту у „Политици” Тодор Куљић, професор Филозофског факултета у Београду, изванредно закључује: „Није празна симболика, него важан сегмент идеолошког језика то што се данас јавни функционери крсте, што државне установе у Србији имају властиту крсну славу, а држава химну ’Боже правде’, или што се председник републике не рукује са патријархом него му љуби руку. Протоколарни однос српске капиталистичке државе према оностраном и према стручњацима за онострано је анахрони рестауративни покушај свладавања атеистичке прошлости. Да, никако напредни, него назадни.”

Тако један наизглед формални потпис неопредељеним бирачима поручује: „Да, ми данас говоримо језиком који звучи као језик модерне Европе али ми остајемо чврсто везани за српску традицију и наше изворно национал-патриотско политичко порекло.”

Други политички циљ ове очигледно недовољно промишљене иницијативе био је да се тестира спремност јавности да реагује на спорне одлуке којих ће очигледно у будућности бити приличан број. Што су посејали, то су пожњели – бурно је реаговала не само стручна и научна јавност него и сви остали. Протест који су противници сеобе посмртних остатака покренули on-line у само неколико дана је сакупио десетине хиљада потписа подршке. На изненађење многих, невероватном лакоћом се прелио у мирни, ненасилни off-line догађај испред Музеја Николе Тесле. Мислим да је та „неподношљива лакоћа” окупљања грађана била кључна за „замрзавање” градске одлуке до после избора.

А злоупотреба Николе Тесле у политичке сврхе могла је бити много ефикаснија да је потписан договор у којем се црква одриче дела земљишта које јој је кроз реституцију враћено, да се град Београд обавезује да обезбеди инфраструктуру, а да министарство будуће владе обезбеђује средства за изградњу и дугорочну одрживост дома за ученике и студенте из сиромашних делова Србије – за све оне који због немаштине прекидају своје школовање и студије. На тај начин би се симболички обновио животни пут Николе Тесле од Смиљана до Америке, од талентованог дечака до једног од највећих научника у историји човечанства. Наравно, о томе није било ни речи, јер ми не волимо конкретне дугорочне резултате, већ само симболички гест. Нису нам довољна два споменика Тесли у Београду, онај на аеродрому и други испред Електротехничког факултета где му је апсолутно примерено место. Они не носе довољно етничку и верску симболику којом се бар део његове генијалности може приписати и припадности Српској православној цркви.

Наравно, одмах су се појавиле и бројне, црнохуморне шале као рецимо да је одлука да се остаци положе у земљу самокритичан коментар све горег положаја науке у Србији због које се „Никола Тесла окреће у гробу”. А рећи „окреће се у музеју” не звучи баш адекватно. Други су рекли да је Никола Тесла после сахране ископан и кремиран јер су се у Америци уплашили тадашње политике Србије да „где су српски гробови, ту су српске земље” и да они овде који су схватили да та политика не може бити остварена покушавају да бар полагањем Тесле у гроб повећају квалитет онога што сигурно можемо назвати српском земљом.

Покренуте су многе теолошке, научне и опште дискусије о правом месту земних остатака, о Тесли, о последњој вољи, а врло дискретно о политичкој позадини целе идеје. Њу на свом ФБ профилу најбоље разголићује генијални дизајнер Мирко Илић, који је уз слику гробова Теслиног оца и мајке поставио и питање: „Зар не би било природно да Тесла буде сахрањен поред својих родитеља, оца Милутина и мајке Ђуке?” Проблем је наравно што је њихов гроб у Лици, дакле у Хрватској, и то логично решење би само значило наставак апсолутно бесмислене и дегутантне борбе за национални идентитет Николе Тесле.

Oснивач Грађанских иницијатива – Миљенко Дерета

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s